Полицијски гласник

СТРАНА 106

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 13 и 14

— Али ово је отварано, промуца он усплахирено. Ко је то учинио? — Ја, одговори један дубок бас. Блед као крпа скочи злочинац у страну — пред њим је стајао инспектор с револвером у руци. Он се окрену и погледа у врата, на којима стајаху два човека с оружјем у руци. — У име закона, ви сте мој притвореник! рече инспектор, окивајући га. Је ли, Петерсе, да је то тај човек. — Јесте, господине инспекторе! * * * Злочинац је сутрадан пред полицијом нризнао дело и судови су га осудили на робију. Петерс је осуђен нешто врло мало, тек да се законска Форма испуни, а с добивеном наградом отворио је пиљарницу, која му иде да не може бити боље.

У Д О В И Ц А ПРИПОВЕТЈ^А ИЗ ГРАДС1?ОГ Ж ИВ °ТА

(НАСТАВАК) 5 Без много речи, којима би оправдао овакав свој улазак у моју собу, он ме понуди да седнем, тако се комотно осећао, и одмах ми поче казивати: зашто је у опште дошао. »Дошао сам, рече ми, да посредујем у једној ствари између вас и стрине. Реч је о даљем вашем положају у овој кући. Као што знате, ваш је стриц умро без тестамента, и без пречишћених рачуна са Пером. те о готовини, која је по смрти остала, не може бити ни речи. То је већ тако ван једнога спора, као што се ја и ви гледамо. Остало би, дакле, само његово непокретно имање, које би могло бити предмет судске расправе и ваших наследничких аспирација. Ја сам овлашћен од стране њихове, да тај одношај уредим са вама. Од вас зависи, како ћемо то уредити — да ли да вам се признају извесна права, или са свим порекне све, уз ту могућност, да се истакне иостојање једнога усменога тестамента, по коме би сво стричево имање било остављено његовој жени. Од стране њихове нуди вам се равнање на тај начин, што би ви примили трећи део стричевог имања, уз пристанак, да напустите кућу и ову варош, и да пристанете на развод брака, у које би име одмах имали да поведете брачни спор. Даља улога ваша престала би, јер би ствар прешла у сигурне и умешне руке, да се брак разведе без штете и по вас и по Перу. Ово су услови што вам их они постављају, и ја вам саветујем да их примите са том изменом, да не остављате варош, ако ми обећате да ћете ми се одужати за ову услугу безусловном преданошћу. Последње речи он је изговорио нарочитим нагласком. пиљећи ми дрско у очи, да сам ја црвенила од стида.

У мојој души беснио је вулкан. Преставник највише власти узима овако одвратну улогу у опште, користе^и се тиме, да још удари и на моју част. Шта сам му могла одговорити ? да га нападнем и изгрдим? Не, тиме би само учинила свој положај још тежим и ужаснијим. Да му не одговорим ништа значило би да пристајем, и то би његову безочност појачало. Не, ја не учиних ни једно ни друго, него сам га умолила да ми остави дан два за размишљање, у колико се тиче регулисања мојих имовинских и супржанских одношаја, а што се осталога тиче, ја рекох да сам васпитана од честитих родитеља, и да сам готова свакад пре скочити стрмоглавце у бунар, или обесити конопац о врат, него осрамотити своје умрле родитеље. Овим одговором, кратким али одлуччним, начелник беше збуњен и он рече. како ће им саопштити шта сам рекла. Сутра на вече доктор и познаница дошли су опет у госте. Тога дана било је отворено једно буре бермета, и они су само њега пили о вечери. Мени се није спавало, и ја сам седела у својој соби, која не беше далеко од њихове, онако у мраку, при отвореним вратима. Они су пили нагло. Узвици: »у твоје здравље, у твоје здравље, с< чули су се врло често. Честа гласнија подвикивања моје стрине, и у опште крупнији разговори казивали су да су пили много. Кад је Пера почео да пева , онда је стрина почела нагло да плаче. Изненађени овим њеним супротним расположењем, они је сви питаху шта јој је. Она је дуго само плакала, а после рече Пери: »ти си крив, ти и доктор. Могло је бити и друкчије. Зар је морао баш да умре. Мене је страх. Он ми се јавља сваке ноћи и ја ево и овога тренутка као да гледам његово љубичасто лице и крваву пену на устима. То је морао бити страшан отров, који је разорио сву утробу, све, све, уништио. Страшно, страшно, ми ћемо сви у пакао, у пакао." Ја занемех од чуда, кад ово чух. Дакле моја стрина признаје, дајестриц отрован, и то отрован суделовањем њеним, Периним, докторовим и наше познанице. Уздржала сам се да не узвикнем, јер би ме стало главе, по што је Пера код последњих речи, већ метуо стрини салФет на уста, а доктор истрчао у ходник да види има ли кога од послуге. Стрину су одмах дигли са стола, а она. је једва ишла колико је била пијана, и одвели у њену собу. Кад су је наместили да легне, вратили су се сви у трпезарију. Даљи разговор између Пере, доктора и познанице, вођен је тихо, да ја нисам ништа могла чути, па су, на послетку, отишли сваки у своју собу. Ја сам остала седећи до сванућа.

Ово сазнање, да је мој стриц био жртва једне читаве дружине покварених и пропалих душа, менеје толико гануло, да нисам могла очи свести. Непрестано ми је излазила пред очи стричева слика, час онако блага и пријатна, какав он беше за живота, а час љубичасте боје и са крвавом пеном на устима, какав беше на самртничком одру. Ја сам, уједно, осећала сада и дужност, да свога стрица светим, да ове отровнике предам власти на праведну законску казну, и већ сам помишљала, да сутра идем власти и саопштим цео догађај. Толико обузета овом тежњом, ја тога тренутка нисам ни мислила ко је преставник те власти, којој ја треба да предам у руке овако важну ствар, и тек у јутру то ми је пало на памет. Начелник, онај начелник, који се јавља у улози посредника, или боље рећи пуномоћника моје стрине и Пере, да ме из ове куће отера, који је осведочен њихов пријатељ и заједнички оргијаш са њима, он је та власт; њему, дакле, треба да поверим ову ствар. Не, то не бих смела учинити. Ја сам морала наћи другога начина и пута. Заморена неспавањем, ја сам морала заспати у свануће, и устала доцкан, врло доцкан. Преко обичаја није ме нико будио, ма да је други пут то чињено више из пакости, него из потребе да јашто год радим, јер ми је све било истргнуто из руку. Кад сам ја устала, у кући је владала мртва тишина, јер никога не беше у њој. Један од млађих био је расположен да говори, и он ми рече, да су отишли у један од оближњих манастира у шетњу. За мене је ово било разумљиво. Стрину је гризла савест, и она је тражила помоћи и утехе тамо, где сам и ја тражила и налазила утехе своме паћеничком животу. Овај њен одлазак само је још јаче утврђивао њену ноћашњу изјаву о несретној смрти мога стрица. После ове ноћи, у којој је стрина, под теретом гриже савести и пића, признала један ужасан злочин, престале су теревенке за извесно време. То је сигурно, била обазривост докторова и Перина, да стрина не би опет учинила исту погрешку пред другима, јер су они рачунали да оно није нико чуо. Међутим, ја сам била у положају да видим, да је стрина и без друштва пила врло много. Читаве Флаше правог Француског коњака она је испијала за дан, тражећи, тако, ваљада, да избегне прекоре своје рођене савести. Увек у полупијаном стању, онаје била лако раздражљива, уобразиља њена појачана, и почеле су јој се привиђати разне ствари. Тако, једнога дана, скупила је све момке, да по кући траже њену матер, која је давно умрла, али коју је она, вели, овога тренутка видела у својој соби. Други пут је, опет, уз ужасан врисак и скоро полунага излетела из своје собе, уверавајући све, да је сад тамо ушао покојни стриц.