Полицијски гласник

ВРОЈ 16

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 123

Закључци до којих је Гарофлло у поменутом свом делу доптао садрже доста велику дозу истине и тачности. То није глад, вели он, која тишти велики део раденичке класе, већ немогућност да се и онн одаду задовољствима којима се одају богатапш. То није само обичан пролетер који овако осећа. Онај који нма милијун динара капитала завиди у оноликој истој мери ономе, који има милијун динара чисте ренте, у коликој један слуга — раденик завиди своме господару. Стоји Факт, да се овој зависти може приписати знатан утицај на један део криминалитета, али би било претерано налазити у њој узрок свима злочинима против својине. Прсма овоме, вели писац, злочини би морали постојати и у једном социјалистичком друштву, па чак и онда, кад у њему не би било ни мало беде. Само у оном случају, кад злочинац од своје злочиначке радње не би имао никакве користи. могло би се замислити друштво у коме не би било злочинаца, али је свака овака мисао илузорна. И у Фуријевим општинским кућама, и у Гамбвтовим индустријским и земљорадничким заводима, и у Марксовим и Ласаловим раденичким удружењима, налази се и иаћи ће се увек разлога, пута и начина да се прибави извесна корист на рачун других. Чак и у оном случају кад би се потпуно остварио сан модерног социјализма, то јест кад би се изгладиле економске неједнакости у данашњем друштву и новац заменуо са продуктима рада, ипак би постојала, као и у нашем данашњем друштву, класа нерадника и лењиваца који би се недопуштеним путем и начином снабдевали средствима за живот. Очигледно је, дакле, да би криминалитет био заступљен и у самом колективном друштву. Штавише, вели писац, и само побољшање економских прилика масе, не утиче ни у колико на умањење криминалитета. Стална оскудица каиитала, која карактерише иролетаријат, стање је економско које у себи не садржи ничег абнормалног за оне, који су на њега навикнути. Оно је мало незгодно само за оне који са својом зарадом нису у стању да задовоље своје потребе и жеље. Али, овакве иста екномска незгода и из истих разлога може постојати и у класама капиталиста; довољно је сама реч зарада заменути се речју рента. Ништа не доказује, да је несразмера између жеља и немогућносги да се оне задовоље већа у нижим но у вишим класама. Противно овом стоји Факт да пожуда расте са напретком благостања, пошто су напредније друштвене класе у могућности да се боље упознају са луксузом и материјалним благостањем, те да на тај начин увиде оно што им недостаје да би могли бити задовољни у животу. (НАСТАВИЋЕ СЕ)

ПРИРДШТДЈ ЗД04ИНСТАВА од Д-р Хајнриха Ветцкера. (наставак) Од ових 18,049 лица имађаху 16,355 само један једини приход (пре кажњавања)

у суми од 900 марака годишње. То и бејаше главни узрок извршењу 15,906 злочинстава и преступа у поврату, управљених противу имања у овоме међу времену; такође ово бејаше и узрок извршењу 14,12 I деликта противу имаовине од стране оних, који до тада не бејаху осуђивани. Једна трећина горе побројаних дела, извршена су први пут од стране деце испод осамнаест година старости, дакле у привилегованом добу живота; код 8603 казнима случаја, дакле готово половине, наступило је код ових испод 18 године старости несрегно стање домаћих одношаја, јер им је умро један или оба родитеља. Односно образовања истих, доказано је, да готово једна половина, 10,080 на броју, не имађаху, најобичније школско образовање. Даље бејаше од њих 4930 свакодневних пијаница и 3085 скитница. Веома драгоцен материјал пружа нам нсихиатер Д-р Карл БонхоФер, путемсвога испитивања, учињеним над просјацима и вагабундама, који се налажаху у казненим заводима у Бреслави, а која је посматрања он одштампао у часопису за кривично правну науку у 1901. години. Највећи део испитаних бејаше неспособан за војну обавезу, са свима могућим физичким недостацима и различитим болестима обузети, око 80'/, с духовним недостатком, а апсолутно ниједан у нормалном стању. Сви међу тпм бејаху кривично иравно потпуно одговорни. Ово су до душе мала појединачна посматрања, извршена над веома малим бројем лица, подупрта, дакле, веома малим материјалом; но оваква су посматрања у маломе броју од големе важности за посматрања у великој маси различитих индивидуа, које морају по могућству да буду подвргнуте најбрижљивије испитивању. У вези с овим иосматрањем у маси, најзгодније је открити онај корен, односно оно корење, из којега се највећи број злочинстава данашњега друштва рекрутује. Исто нам показује злочинце у правој боји а у исто време даје могућности, да разумемо потпуно дело. Материјална нужда, духовни и телесни деФекти (недостаци), домаћа беда, иедостаци у васнитању и образовању: то је социјална основа свему злочинству. Као »антисоцијалну делателност« сматра нова наука крив. ирава за злочинство, противу кога је казна социјална реакција; у колико се само овде има пред очима крив. дело, у толико ово тврђење изгледа правилно ; но у томе и лежи недовољност једне овкаве деФиниције. Кривично дело се мора довести у везу са самим извршиоцем истога и тада се може казати: злочинство је социјална иојава с антисоцијалном тожњом (тенденцом), аротив кога ]е извесна социјална реакција веома нужна. Ако се сматра, да је за овакво злочинство на социјалном земљишту, кривица друштвена, то се онда не можемо задовољити, да то исто друштво противу тога казном реагира и то у толико пре, ако искуством буде у исто време доказано: да се казном, онаквом, какву је данас имамо, не може, не само утицати на поправку једнога њенога заблуделог члана, противу кога се иста примењује а који би имао као добар члан

да се врати у крило наше друштвене заједнице, већ шта више, да се ово њоме (казном) препречава. Тежиште ове борбе аротиву злочинстава на иољу је социјалнч иолитике. Побољшањем животнога стања велике масе једно је од најсигурнијих срестава, да се предупреде злочинства управљена противу ииања а тиме ће се смањити и број казнених завода. Фактички, неће се никада успети, да се потпуио сачувају стране СФере животних интереса од противуправних нападаја, докле год буду различити интереси у опреци ; овде може да буде речи о ограничењу ових противуправних новреда. Но нико неће хтети тврдити, да је све, што је било могуће на овоме урадити, урађено када видимо, да се сваке године на стотине хиљада оваких иравних повреда над имаовином других дешавају. Образовање и васаитање су друга два веома тачна фактора, којима се усиешно можемо борити иротиву злочинства. Са овим се треба још од најраније младости отпочети. Криминална нам статистика у иогледу овога износи веома жалосно стање ствари, дазасада, завреме одједне године, бива годишње преко 50,000 лица између 12 и 18 године судскикажњено, и да ово кажњавање младих апсолутно и релативно сваким даном постаје све веће и веће. Док у години 1882 на сваких 100.000 младолетних бејаше број осуђених 568, дотле се тај број у години 1899 ноне на иреко 700. Највећи део од ових осуђен је због крађе и утаје. Но стопу за стопом, с ирираштајем кажњавања младих, иде и прираштај кажњавања због телесне повреде. На сваку 1000 свих осуђених младих у години 1882 одговараше 110 њих због телесне повреде, док међу тим у годинп 1899 попе се њихов број на 191. Но овај прираштај осуђених младих налази главном свој извор код оних који су у 110врату. На сваких 100.000 свих младих лица бејаше кажњено у години: 1889: 521, 1890: 556, просечно 539, 1895: 571, 1896: 570, просечно 571. Напротив бејаше кажњено од оних, који су већ једном осуђивани, у години: 1889: 93, 1890: 107, просечно 100, 1895: 131, 1896: 132, просечно 132. Пењање озноси, према томе, код оних, који се нрви пут казне '/,,, а код оних, који бејаху већ једном или више пута кажњавани 1 / 3 . Овоме треба још додати и то, да ово пењање код оних, који већ једном бејаху кажњени, ако их поделимо у две групе, према томе, да ли су два или више пута били у поврату, да то питање остаје привремено једно и исто, док, међутим, нењање код оних, који се први пут кажњавају, следује овако: 188990: 539, 1891—92: 582, 1893—94: 575, 1895—96: 571. Код оних, дакле, који се први пут кажњавају од 1891—92 године настаје смањивање. Морамо се занрепасти, кад сазнамо, да је у 1899 години равно 9000 лица осуђено, а којима је то најмање, да се по други пут кажњавају. Између њих бејаше 5485, који до тада једном већ беху осуђени, 1870 два пута а цео остатак до 9000 долази на оне, који су до тада три, четири или још више пута осуђивани, 1899 дакле, којима то у најмању руку четврта казна беше. Дакле.