Полицијски гласник

СТРАНА 124

ПОЛИЦИЈ СКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 16

не расте само број оних, који једном већ бејаху осуђивани. већ и број њихових предказна. У години 1889, из кога времена имамо статистичка дата, бејаше 64 младих који до тада у најмању руку бејаху седам пута кажњавини, међу тим њихов број порасте у годиии 1899 на 177. Криминална нам статистика, сажаљевајући, не даје могућности да видимо, у којој су годипи они, који су у поврату, њихово прво крив. дело учинили а тако исто из ње не можемо да видимо ни то, какви су били ранији животни одношаји једног оваког младог лица. Испитивањем оних, који у Прајској бејаху осуђени због крив. дела у иоврату, створила се је момогућност, да јасно прозремо, какав одношај постоји између кажњавања, извесногамладога лицаитока његовог будућег живота, као и то, какав одношај постоји између запуштености у васпитању и образовању код младих с једне стране и кажњавања њихових с друге. Само се довољном бригом у иогледу младих, чувањем истих од материјалне нужде и ааметним васиитањем, нао и стварањем однос. добрим наоружањем иутем основне наставе могу у овоме богати члодови узабрати. У Прајској, аи другим савезним државама немачким, иостоји нарочити закон, на основу којег се могу запупггена деца иринудно подврћи државном контролном васпитању. Да ли је ово пак од благословеног утицаја, зависи од самога извођења истог а и начина васпитања, а наређења законодавчева су у овоме смислу мало нешто више него да их у опште никако и нема. Према томе не може се много ни очекивати од ових закона. Буде ли се нпр. извесно напуштено дете по ради свога В васпитања <( у такав одношај довело, као што је исти (одношај васпитања) у самој ствари, а који је врло лепо описат од стране једног духовника са села, који се иротиву истог са свим одлучно изразио, то се онда ирема овоме оваква деца не могу ни у ком случају предавати каквоЈ сељачкој Фамилији, јер би иста тамо у врло великој наравственој опасности била. Према овоме види се, како овде не може бити ни речи о некоме поправљању. Но задатак државни, односно васпитања запуштених, није ни из далека од тако велике валшости, као што је то случај у погледу борбе њене противу злочиначког света. Она се не сме, дакле, ограничити само на запуштену младеж народа, већ мора у опште о својој омладини да води рачуна. Подизањем народних школа и довршењем градње истих у правцу облигаторне основне наставе. коракнуло би се у неколико на овоме пољу. Потпуно је доказано, да се брутална крив. дела, као нпр. тешке телесне повреде, дешавају но највише у остелбишким пределима нашега царства, као и у Баварској, где је основна настава очигледно у веома жалосном стању ; предели пак са великом индустријом и одличном основном наставом, као што је то случај с Берлином и Саксонском, одликују се веома малим бројем тешких телесних повреда. Званичним путем, треба се свима постојећим дозвољеним срествима борити противу експлоатације деце. Ово је наро-

читим наређењем немачког законодавца предвићено. Но исто ће наређење само онда бити од користи, ако се озбиљно хоће с њим нешто да постигне, али према ономе, какав је пројекат у погледу тога поднешен немачком рајстагу, не може се апсолутно ништа очекивати. Пошто се ова наредба веома мало дотиче дечијег рада код занатлија, а међу тим грозно стање пољоделства никако и не додирује, то се онда од ове социјалне нолитичке наредбе не може никакав благотворни утицај на пољу кримииалитета у опште а младих посебице обећати. И што је у овоме смислу нешто с једне стране дато, то је с друге стране два пута више одузето, јер се данашњом царинском политиком животно одржање масе у сваком случају отежава. ( свршиће се) превео Д-р А. Гв. Живкови-ћ

СНХДДИН од В. М. Дорошевича Преводи Љ. Б. свршени иравник (иаставак) 1 2 Смртна казна Сва три дана? — Сва три дана. Говорили о загробном животу, читали житија светих, певали псалме, молили се заједно. Заједно смо и шетали по маленом дворишту. Нису ме пуштали од себе. Моле: Баћушка, остани с нама, страх нас је. Отрчиш по неки пут, на по часа, прихватиш се — и опет назад к њима. Спавали су мало: само за тренутак заборави се који од њих, па се одмах иробуди. И ја, заједно с њима, нисам сиавао. А зар је и до сна човеку било! — Јесте ли разговарали с њима о чему другом осем свештениих ствари? — Како не ? Ипак, непрестано подржавао сам у њима наду. „Бивали су, знате случајеви, да на самом ешафоту дође помиловање." Зар је могуће човека лишити наде? Без наде човек падне у очајање. Распитују ме сваки час ■— »када, па када?« А када су им у очи дана донели чисту преобуку тада су појмили све, — и да то значи сутра. Ту ноћ нису спавали. Један изгледа да је само за по часа спавао. Те сам их ноћи и причестио. А у јутру тек је почело свитати — извели су их. Обукох црну одежду и пођосмо. Но ту се десп неко задржање: задоцнило се на четврт часа једно лице које је дужно да присуствује казни. — Верујете ли — говораше ми отац Александар, — учинила ми се дужа та четврт часа него она сва три дана. Мени! А како ли је тек њима ? Када су прочитали осуду, задобовали су добоши. Но то је била непотребна предострожност. Никакве уобичајене грдње против власти тада није било. — Умрли су необично спокојно. Поклонили се крсту, и иредали се рукама џелатовим. Једино један, баш најмлађи, Сијутин, што рече: »Баш сад би се хтело ишвети, а мора се мрети. с( Сами су и на губилиште изашли и стали на даску.

Једино старац, који се испочетка куражио почео је сваким часом све више и више падати духом. Њега су морали скоро изнети на ешафот . Од ужаса њему су обамрле и ноге и руке. Пред казном је тражио вотке. — По, па јесте ли му дали? — Не, зар је могуће? После по ноћи причестио се. а у пет сати већ да пије вотку, — не иде. Казна је трајала дуго. Један од спроводника пао је за време њено у несвест. Многи од осуђеника, који су били доведени да присуствују казни, нису моглк издржати, већ су одлазили. Та последња казна на Сахалину извршена је у дворишту александровског казамата. А уобичајеним местом за смртне казне била је, сад испражњена и порушена, Војводска тамница, међу станицама Александровском и Дује. Вешала су намештана насред дворишта. Изгонили су из казамата по стотину осуђеника да лрисуствују казни, а ако је био осуђени на казну из Александровског казамата, то су догонили и отуда још двадесет и пет људи. Војводска тамница, била је у једној вртачи, и са брегова видело се као на длану све шта се ради на дворишту казаматском. На тим брдељацима су се намештали у зору насељеници из Александровска и „гледали како вешају.® И тај амФитеатар препуњен гледаоцима и те даске под вешалима, — све је то чинило те је Војводска тамница личила на какво чудовишно позориште, где су се давале страховите трагедије. Од многих сам гледалаца слушао подробности трагедија, које су се одигравале на даскама Војводског казамата, но разуме се, да најдрагоценије, најинтересантније, најтачније појединости могао ми је саопштити једиио човек који је био ближе свију ка осуђеницима, који је присуствовао при њиховим заиста последњим тренутцима, — стари сахалински џелат Комљев. Он је обесио на Сахалину тринаест људи, њих десет у Војводској тамници. Прва жртва његова био је робијаш Кучерјавски, осуђен на смрт што је обранио управника Александровског казамата Шишкова. Кучерјавски се бојао казне, но није и смрти. — На ноћ, у очи смрти, он се некако дочепа ножа и пресече себи артерије. Полетели за доктора, и док наместили завој и повратили к себи Кучерјавског дошао и час да се »изводи." Кучерјавски је умро смело и дрско. Он је сам скинуо завој, којим му је било завијено грло. И за сво време викао је осуђеницима да следују његовом примеру. Узалуд је ударао добош. Речи Кучерјавског чуле су се и поред лупедобоша.