Полицијски гласник

БРОЈ 16

ПОЛИЈДИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 125

Кучерјавски је говорио и онда када су га извели иа ешаФот и иоставили на даску. Комљев је стајао крај њега и по обичају држао га за плећа. Кучарјавски је и под замком говорио. — Не плашите се браћо! Последње су му речи биле: — Уже је танко, а смрт је лака.... Ту је Комљев махнуо рубцем, помоћници су извукли даску — и казна је била свршена. Нроцедура казне трајала је обично дуго: по читав сати и по Осуђеног су изводили у оковима. У оковима је он саслушао осуду. Затим су га раскивали, навлачили иокров, а поврх покрова замку, намазану машћу.... У главном, казне одређене у пет, ретко се свршавала кад раније шест и ио. Тај страшни сат и по, ретко је ко могао да издржи. »По неки обамре са свим,« вели Комљев. У већине је остајало само толико снаге колико да замоле џелата. — Само што пре, затегните штојаче! Без мучења молим вас. Многи немају снаге ни за то. Осуђеник, робијаш Кинжалов, кажњен за убиство на Сахалину дућанџије Иикотина, за сво време се молио, док су читали осуду, а за тим када су га почели окивати, онесвестио се. Морали су га изнети на ешаФот. Комљев који га је дрзкао вели: Мислим да је био већ мртав када смо му замку намицаали. Иред казном, по сећању Комљева, готово сваки дрхће и охлади се, и постаје не само блед већ чисто бео. — Држиш га за плећа. када стоји на дасци, а руком кроз кошуљу опажаш, да се цело тело охладило, дрхће сав, тресе се. Од ове тринаесторице, које је Комљев повешао, издваја се особено неки Кпименко. Преступ извршен Клименком био је овај : Он је бегао па је био ухваћен од надзорника Бјелова, избијен у путу и враћен назад. Тада је Клименко дао друговима »часну робијашку реч, (( да ће се он разрачунати са Бјеловим. — побегне понова и сам се јави оној стражари, где је био Бјелов. — Твоја срећа, — хватај. Немогу више да идем. ЈЗјелов понова поведе Клименка у затвор, али у путу осуђеник убије снроводника. После тога Клименко сам се јави у казамат, и исприча за извршено убиство, износећи све подробно : како и за што. Њега осуде на смртну казну. Ништа сличног смрти Клименковој није видео чак ни Комљев, који је много шта видео. ЈХада су га извели на ешаФот, Клименко се обратио власти и заблагодарио што су га осудили на смрт.

— Зато што сам, ваше високоблагородије, знам да сам то заслужио. Заслужио, — зато и казне. Једина му је молба била „писати жени да је таквом казном кажњен.® — II јавити, за какво је дело. Чак добош није добовао за време казне! — по речима Комљева. Тако је тихо и спокојно умро тај човек. Ето вам како су умирали осуђеници, и шта је то смртна казна. Мучно да се њоме што постизало код осуђеника, које су изгонили из казамата, да би в присуствовали, (( и који су заузимали тај најприроднији амФитеатар, пред том пајпротивприроднијом сценом. (НАСТЛВИЋЕ СЕ)

У Д О В И Ц А ПРИПОВЕТ^А ИЗ ГРАДС^ОГ ^ИВОТА

(НАСТАВАК) 7 Моја даља судбина сада беше јасна. Кроз неколико минути, часова, највише молада један дан, и ја ћу бити у лудници. Све и да стари лекар буде савестан, у што сам јако веровала, опет ме ова ужасна несрећа не ће обићи, јер се он лако може подати уверавап.има свога колеге, Нере и начелника, да јанисам у нормалноме сгању. Луда, у луднпцу, понавл>ала сам ја и стресала се од ужасие помисли шта ме сада очекује! Су1)вно је, мишљах ја, да сама себи узмем живот, па тако мора бити. Решена, тако, на овај последњи корак, ја сам смишљала како ћу то извести, и док сам се ја овим забављала. у собу уђоше два момка, које дотле нисам виђала у кући. „Наређено нам је, рекоше доста благо, да вас преведемо у другу собу — хајд полазите." Дозволили су ми, да узмем од својих хаљина што хоћу, и тако натоварену овима, преведоше ме у крајњу собу наше куће, која је гледала у велики воћњак једнога нашег суседа. Покушала сам да сазнам од ових људи нашто ова промена, али они не хтедоше ништа да кажу. Сама, пак, апсолутно нисам могла да нађем одговора. Тек кад сам кроз прозор погледала, мени паде на памет мисао, да ме врло лако могу бацити кроз прозор доле, где бих на месту остала мртва, па сутра дан уверавати, да сам као луда сама скочила. Ова ми мисао изгледаше и тако вероватна и тако могућна, да сам се ужасно поплашила. Не, мишљах ја, то је ужасно. Тако завршити живот то је страшно. Моја уобразиља појачаваше се, и ја већ гледах унакажену своју слику, како лежи доле у воћњаку, а свет се око ње скупља и ужасава!!

И ако решена да сама себи узмем живот, ја сам се овакве смрти плашила. Што ми не даду отрова, говорила сам самој себи; што ми не даду револвер и један пуцањ, један узвик и свршено све. Не, ја не ћу тако да умрем никако нећу тако. За ноћас се морам обезбедити тиме, што ћу барикадирати врата. Ј-Сревет, астали, столице, све то може згодно послужити, да ггоред ригле појачам затвор врата, да нико не може ући. И што сам смислила то и учиним. Прво сам зариглала врата, па онда привукла кревет и препречила њиме отварање врата.- Одмах до кревета метула сам сто, а до њега поређала столице тако, да је последња, положена по земљи, допирала у зид, те тако апсолутно искључена могућност, да се врата насилно отворе. Кад сам се тако обезбедила од сваке опасности, која би ми од Пере и његових слугу дошла, ја сам села да се одморим. Сунце се већ клонило заходу. Последњи његови благи, сјајни зраци, ударали су у прозор и пресецани љуљањем високе трешње, која је била близу самог прозора, изгледало је да се помичу тамо амо по соби. Кад нестаде последњег полукруга сунчаног, који беше на видику, а место њега оста неко крваво црвенило, онда се по дуваровима собе почеху оцртавати велике сенке свију предмета, што су тамо далеко згодно лежали на једној линији са прозором моје собе. Ето тако, мишљах ја, као што се угаси светлост дана, угасиће се и мој живот за дан два. А и нашто ми он овакав, како сам ја живела. Није ли ово последње време, од удаје, био сам јад и чемер. Прилазећи прозору да га затворим, ја случајно бацих поглед тамо далеко преко воћњака, и запазих једну светлу тачку. То беше упаљена свећа на прозору једне од крајњих варошких кућа. Положај куће чињаше ми се нознат, и после малог присећања, ја се сетих да је то кућица наше старе служавке, која је свој век провела у нашој кући, па отпуштена после смрти мога стрица. Да то је њена кућица, то је она упалила свећу и сада са својим добрим старцем ризговара, свакако поред осталога и о мепи. Да, она се мене мора сећатп често. јер сам је ја тако гтазила, а она мене тако волела. Кад би сада могла да одлетим њој, њој ту^инки али честитој души. Ала би ме загрлила па плачући миловала и тепала речи од милоште, као што ми јс некад мајка чинила. Ах, мајко, мајко, кад ћу код тебе! Кад бих могла, мишљах, њој, али како, кад сс из ове куће не могу маћи. Говорећи сама тако, ја се не одвајах од прозора него сам бленула у онај први сумрачак, што беше покрио васељену, кроз који се позмаваше свака ствар. Тако гледајући, мени паде у очи, да је трешња тако близу прозора, да се руком могу дохватити њене гране. У два маха