Полицијски гласник

СТРАНА 126

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 16

ударале су ме ио лицу граичице, љуљане слабим вечерп.им поветарцем. На једаи метар исиод прозора пружала се једна дебела грана. која је, ударајући у зид, направила лакат и ишла даље норед зида. Све ово ја у први мах уочавах некако без каквих нарочитих намера. али кад опет погледах у осветљени прозор наше старе служавке, мени сину мисао: да ли би се трешњом могла. спустити у воћњак, а одатле бих лако допрла до њене куће. Прихваћепа од ње, ја бих лако могла побећи из ове вароши, на отуд из далека тражити заштите власти п освету за смрт мога стрица. Жудња да бежим из ове куће беше толико голема, а мисао да се низ трешњу сиустим тако примамљива, да ја озбиљно почех разгледати : да ли не ћу у соби наћи какав год предмет , који би ми помогао, да ову жељу остварим. И колико беше радости. кад у углу собе приметих собњу гимнастику, где бегае ужарије за 3—4 метра дужине. Каква срећа, какав божји дар !! Боже избави ме. Боже дај ми снаге да побегнем одавде. те да се казне отровницп и зликовци. Ношена овом намером, ја брзо и чврсто повезах коноице једно за друго, па онда за једиу барну, која је таман захватила цео прозор н дошла као поручена. Кад сам са овим била готова, и уверила се, да ће ми конопац угодно послужити да се спустим не само до прве дебље гране, него чак и до половине трешње, ја иокупим све важније своје ствари, нарочцто иакит, који је имао да ми пружи средства да што пре одем из ове вароши, па се провукох кроз прсзор, и почех се спуштати. Већ код трећег метра, од ирилике, ја сам допрла до једне дебеле гране, којом сам могла угодно доћи до самога стабла трешње, па зато ту напустих уже и прихватих се гране. За неколико минути, ја сам већ била на земљи. Тај моменат беше за мене и моменат радости и страха. Радовала сам се што ћу се опростити куће, а страховала сам од помисли куда ћу сада. Лрви је корак, у осталом, имао да ме одведе право нашој старој служавци, а одатле Бог ће ми показати даље путеве. Тако умирена, ја појурих право ономе крају воћњака, који се наслањао на празну пољану, преко које се одлазило кући наше служавке ( наставиће се)

ЖЕНИЈАЛНИ ПОЛИЦДЈАЦ ^Цошз ^асоПш!

I. Н е с т а хЛ е!! (ИЛСТАВАК) Одавно Језупти тргују по целоме свету с помоћу светов.чих кућа, којима они дају новац исаод руке. Владика хелиополски,

умнији од Преторијанаца католицисма, био је пронагаао средство, да се ослободи посреднигатва, и да створи од сваке своје заједнице ипдо-кинске трговачку кућу, која ради јавио: од сваког свога мисионера агента који отворено прикунља робу тако, да његови противници, Језуити и Стране — Мисије, нису могли ни на који начин постићи да двор римски забрани ову малу трговину. Ево, на који је начин овај вешти човек радио. У једном рапорту, врло кратком и збијеиом, Његовој Светлости (ова збијеност у главном је и учинила да се рапорт прочита пре него гато би био послат свегатеничкој комисији, којој јс било у дужности да о њему реФерише прелату) утврдив најпре: да су северпи Кинези, то јест више од сто милијуна људи, лигаени евангелске светлости, тегобан положај за хришћанство, који ће ред отаца Светога Духа на скоро променути... излагао је, у осталом, да су поменути Кинези палазе у најцрњој беди услед злоупотребе управника и гувернера провинције. г. Пасторе узимаше на се да им притекне у помоћ обилато, не новчаном помоћи, која би могла битн злоунотребљена, него дајући тим јадницима одела и сваковрсне намирнице потребне животу, а овако ће се доиста постићи, додаје препредени светац, да се преведе у иову веру читава гомила ових бедника. Огромне трошкове које ће ова ствар изискивати. Француско племство. одушевљено за ово дело, даће обилно многобројним милостињама. На овај начин представљена ствар доби високо одобрење, а то се и тражило; и после непуне године дана, око педесет отаца Св. Духа, размилев се, све два и два, од Ју-Нана и Северног Чанг-Сија па до граница руско-кинеских, беху основали двадесет и пет кућа за трампу. спојив све са главним седиштем 'у Кантону, камо се је прикупљала роба слата из унутрашњости, да се одатле разнесе на тргове европске. Јасно је да су многобројне намирнице, намењене за помоћ Кинезима, биле им давате у размену за чај, свилу, памук и друге егзотичне производе, који су добијали троструку вредност на великим западним индустриским и трговачким местима и, гшјзад, се зарађени новац од разних европских држава гомилао у благајне у Пасију. II већ у другој години ове установе имаовина беше пребацила милион. Да би обезбедио положај, који су му противници потајно подривали, владика хелиополски отиде до Рима и гјоложи пред ноге пани, у име новчића светога Петра, скромну сумицу од пет стотина хиљада динара, обвезав се, да ће ју удвојити друге године. Од овог тренутка он иостаде јак као земља. Како ред Светих отаца није био признат од државе, па ако би наступио случај да власт нареди да се ред расгури, он, пророчном досетљивошћу, унотреби ову згодну прилику, те у Риму, под окриљем Ватикана, оснује Филијал, који би могао заменути разорену кућу на двадесет и четири сата после одлуке о укинућу реда/

У осталом ред је пословао у типјини. Лепа зграда, нодугнута у сред једнога парка, опасана високим зидовима, првосвештеника, једанаест итаца и пет брата. број који се није смео прећи — који иривидно живљаху у заједници, у једном циљу да се посвете науком, размишљањем и молитвом. У стварп они су проводили живот готово светски, јако се ширили по салонима леве обале неподвргнути никаквом другом пропису сем општем заједничком животу и дужности да, наизменце, иду у Каитон — главно седиште њихова пословања и тамо настојавају по три године. Носили су одело веома господствено!... Мантија и огртач од загасите плаве чохе, опшивено љубичастом испуском, округао мек шегаир са малим равним ободом тамне боје, јака од кошуље права. вишља од мантије за два сантиметра, без икаквих украса на прсима, чарапе од црне свиле а обућа од јареће коже са сребрним пуцадима! Кад још додам да су чланови овога верскога удружења имали овлашћењз, да носе косу у пола дугу и да су је јако неговали; да су долазили и враћали се кад је ко хтео, примали разнолике позиве на гозбе и забаве, облачили вечером грађанско одело, ишли у позориште и одавали којекаквим неприличним лудоријама, неуппсујући себи •го у грешке... јасно ће бити да је преосвећеном господину хелиополском био једини циљ, да ожнви једну од оних заједница назвате под старом владавином »племенити редови". Сваки отац морао је, улазећи, унети своје имање, управо своје приходе, јер је остајао и даље сопственпком својих добара и по својој вољи њима управљао. На овај их начш-г влада не би могла наиасти пи у ком случају сем да злоупотреби власт, јер ни један закон није бранио грађанима Француским дасе удружују, да живе у заједници. Нису просили као капуцини, нису проповедали као доминикани, живели су једино од својих прихода, не тражећи ни од кога ништа. Њихова капела, саграђена у средини зграде где они становаху, није се разликовала никаквим спољним знаком, она није била јавна, и ако свако јутро једно дваестак племеннтих покајница, у свили п чипкама. долажаху једне за другима и одстојаху службу њихова духовна учнтеља. У капелу се улазило једино малим вратима звонећи на потајном звонцу и врата бн се одмах затворила за њима и нико не би могао у овоме ништа назрети сем мужева који су се, чинило се, лако помирили са овим. Ова капела, обогаћена уметничким сликама, личила је више некаквој галерији слика, него ли религиозном уточишту, и толико избором предмета колико се њиховом разноликошћу, изазиваше ире поетичне сањарије и загревање љубави, него милосрђе и скрушеност. Оцеви исповедаху у својим собама исто тако гпздаво украгаеним као-но-ти соба какве љубазнице, и тобожње покајнице долажаху ту свакога часа преко дана и вечера и нико не би на њих обраћао пажње, нити би се ко год овнм посетама узнемиривао.