Полицијски гласник

СТРАНА 138

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 18

онда су само они — тужилац и тужени аарничне стране и само једног од њих двоје може суд да осуди на плаћање; с тога није увек кривица до суда, већ како наиред казах има кривице и до извршиоца продаје. Поред других примера изнећу један, у коме су била само два парничара: тужилац и тужени, па је суд осудио извршиоца продаје — туженог — на плаћање. и ако је баш сам тужилац крив за ту иеуредност. Да не би овога било, и да би се мање грешило, на према овоме да не би одсоварали они, који нису криви, руководило ме је да исписујем ове редове. Ево тих спорова који су расправљени у Касационом Суду. Димитрије К. тужио је Ђорђа К. срес. писара и тражио је, да се поништи јавна продаја, коју је тужени извршио , норед осталог и зато: а, што су се лицитанти договарали; б, што суд није известио полицијску власт да на продатом имању постоји интабулација Управе Фондова, и што овој —Управи — није о гоме јављено. Трећи основ не исписујем, јер није од утицаја, а и суд је узео да не стоји. Првостепени суд поништио је продају и осудио извршиоца да нлати тужиоцу 10 динара положене таксе. Ево разлога за овако решење. »Поднетим уверењем овога суда № 12 1 38/ 02 утврђено је, да на продатој кући стоји интабулација штедионице окр. в... под И№ 477 а што суд није о постојању истог известио и полицијску власт, то је у томе, што је извршна власт питала о постојању терета на имању Димитрија К а не и на имању под именом Димитрија С. као што се дужник звао и под једним и под другим презименом. Према овоме приликом продаје није означено, да постоји на продатом имању и терет ИЈУ« 477 од 1890 што је противно § 477 грађ. судс. поступка. Испитом сведока М. Ф. и М. Л. утврђено је. да су се лицитанти: Т. Р, Т. Г1, Д. Ж и М. С, договарали, да не лицитирају док Аврам С, не оде, који је ради лицитације дошао, како не би цену куповну повисио, што је и учинио — §213 грађ. судс. пост. Ну, по жалби туженога, Касациони суд у свом III одељењу, поништио је решење првост. суда 26 августа 1903 Л'» 5459 са ових разлога. »По тачци 2 § 501 грађ. судс. поступка „јавна продаја неуредна је: при којој су надметачи били у договору. да се само за једнога надмећу тако, да правог надметања није ни било." По § 502 истог поступка: „који је неуредном продајом оштећен, може онога, који је узрок те неуредности за петнаест дана тужити надлежноме суду, рачунећи од дана продаје." Кад све ово и овако стоји, онда је првостепени суд погрешио, што је поништио продају и из узрока иод 3. својих побуда, пре но што је дао разлога: из

чега изводи одговорност туженога за неуредност ове продаје, и што су с: на.дметачи договарали, код јасног прописа § 505. грађ. судск. поступка, зато Касациони суд ништи горње решење и позива га, да по овим примедбама и закону поступи, којом приликом нека да разлога и о томе : из чега изводи кривицу туженога, што се тужилац зове и Качаревић и Стојановић, када га осуђује и на накнаду плаћања судских такса тужиоцу — § 508. грађ. поступка —.« Као што исписах, са ових разлога поништио је Касациони суд решење в-ског прв. суда, ш го је ништећи продају из разлога што су се надметачи договарали; и што је дужник имао два презимена, па је полиц. власт пигала суд за терете само под једним презименом и добила одговор да нема терета; док је било терета под именом и презименом »Димитрија С-вића", — осудио извршиоца на накнаду нлаћене таксе; а као што се види, до њега није било кривице, већ до тужиоца, који је имао два презимена, па се под оба није увек престављао власти, и што се надметачи договарали. Други пример показаће, да. је извршилац осуђен на плаћање аарничних трошкова и накнаду положене таксе, што је по казивању мужа и пуномоћника тужитељке на протоколу, да је имање његово — мужа и пуномоћника — док је продато имање било тужитељкино. Ево тога примера. Но тужби Катарине жене Петра В, противу Душана Г. порезника, за поништај продаје, првост. суд поништио је продају и осудио туженога на плаћање парничних трошкова и накнаду положене таксе. Но по жалби туженог а, Касациони суд у свом III. одељењу 22 августа 1903 г. под ,\» 5307 поништио је првостепено решење са ових разлога: »Првостепени суд погрешио је, што је решењем својим № 21373 осудио туженог Душана на плаћање таксе и парничених трошкова, кад се из протокола саслушања пуномоћника тужитељке Катарине од 18 децембра 1901. год. №21102 код пореског одељења иож види, да је пореско одељење узело у попис продато имање, као својину Петрову, на основу његове изјаве , те према томе нема никакве кривице до туженог, да би морао да одговара за трошкове — § 508 грађ. поступка —." Трећи иример показује, да је првостепени суд осудио извршиоца на иакнаду ноложене таксе и трошкова, са неуредности пописа, а попис је извшен од стране општинског суда. Тај пример гласи. Продају имања масе умр. Крсте Р. извршио је срески писар Драгољуб К. на оонову пописа, који је извршио општ. суд. У попису није казано, да на земљи у „врсовцу 8 има и виноград од 5000 чокота, и за то стараоци масени затраже поништај продаје. Првостепени суд задовољио је тужилачку страну, и осудио извршиоца на накнаду положене таксе и трошкове, но Ка-

сациони суд поништи 22 августа 1903. год. № 5324 првостепено решење на жалбу туженога из ових разлога: »Кад су по § 466 грађ. пост. и његовој допуни, овлашћени и општински судови, да врше попис имања; и кад се из списка иописа (прило.' акту № 1681 I / 0 .,) види, да је попис имања извргпио општ. суд, онда је првост. суд погрешио, што је осудио туженог на плаћање трошкова и таксе, кад до њега нема никакве кривице, да би у смислу § 508 грађ. поступ. био одговоран за ово; јер што у огласу није тачно описато имање (није казато да на шумарици у »врсовцу 8 има и њива и винограда) може бити кривице само до извршиоца иоаиса, а не и до извршиоца ародаје. Па пошто се оглас пише на основу нописа, а попис је, како је напред наведено вршио општински су, а не тужени, то је требао суд да даде разлога, са којих налази, да је за неуредност ове продаје крив тужени, кад га је осудио на накнаду положене таксе и плаћање трошка тужиоцу." Имамј ошмного оваквих примера, између којих укратко да наведем и онај, но комо је касац. суд узео исто гледиште и у одлуци № 11085/. го од 17.1. 1903. у коме је спору првост. суд осудио извршиоца продаје на плаћање трошкова итаксе апопис јевршио општински суд. па је доказано, да продато имање није онога кога је општ. суд за господара означио, већ другог. Али доста су ова три исписана примера. Питање је шта је требало радити и како, у првом примеру? Ево шта. Најправилнији је пут, да тужилац оштећени — тужи онога који је и узрок тој неуредности а тако се и у § 503 грађ. суд. пост: вели. Но како то не бива и како тужилац није тужио и иадметаче, који су били у договору — тач. 2 § 501 грађ. ност. што је и доказано, а који су и криви за неуредну продају то није требало осуђивати извршиоца на плаћање таксе, а како нема парничне стране у овом спору, која је крива, јер тужилац не тужи и надметаче, нити се тужени зове на њих у заштиту, ту би тужилац имао сам да сноси плаћену таксу. И односно презимена крив је тужилац кад би само то био основ за поништај продаје, па би и тада требао да сноси таксу он сам — тужилац Првостепени суд као што смо видели није осудио туженога и на плаћање парничних трошкова по првом примеру, ма да је тужилац и то тражио. Погрешка је до суда, што и о овоме није ништа казао, да ли му трошак досуђују или не према § 305 тач. 9. грађ. поступка. Касациони суд није могао да додирује ово питање, што није било жалбе тужиоца, и што је већ нашао, да треба ништити решење из разлога наведених у примедбама. У другом иримеру изврншлац је радио на основу казивања мужа и пуномоћника, што значи да је радио на основу казивања саме тужитељке, па је она и имала да сносн трошкове и таксу.