Полицијски гласник

СТРАНА 142

Г10ЛИЦИЈКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 18

чења ако је још у животу, нначе ради секције. У писму је Пера нагласио, како он зна зашто се зове и како и сам осе^а грех, који је учинио, па га овако хоће да казни, бацајући сву кривицу на доктора и познаницу, по чијим је унутима и наговорима све радио... Доктор и познаница дуго су по овоме били у притвору, али су се ипак некако извукли од казне. Ја то не умем ни данас да схватим и објасним, али њихов је живот носле био тежак. Нико их у вароши није хтео више да види, и они су једнога дана отишли одавде у бели свет. Начелник је још у пензији, и ваљада од дерта пропио се, те по ваздан пије ракију у једној од крајњих каваница ћ-ских... Ето господине Милане, то је моја прошлост, и ви сада од мене тражите да опет помишљам на удају. да се одужим Богу, људима, да вам уступим своје срце, да сањам о љубави о срећи. Не, господине, од свега тога ие може бити ништа јер сећање на. прошлост сагорева сваку жељу, сваку помисао на нови брак. Понављам вам: што ћу вам ја удовица ?! Ви сада не појмите колико је неприродан брак између момка и удовице, али би године учиниле да се страшно покајете. Ја осуђујем све оне момке, које пожуда за богатством или макар и што друго одводи од пута, што га је утрло друштвено схватање, и узимљу за жене удовице, своје неприлике. Д. р. К. ЖЕНИЈДДНИ ПОДНДДЈИЦ р^ошз ,ЈаеоШо1 (НАСТАВАК) I. Н е с т а л е 11 — Јесте ли спремни, драги мој Арманде, рече му улазећи, ви знате да се код војвоткиње од Дамарта седа за трпезу тачно у 6 сати и ако хоћете, норади апетита, да идемо пешке, таман ћемо имати времена а да будемо и тачни. Епископ беше веома брижан. — Стојим на услузи, драги мој Пасторете, одговори млади човек срдачно стискајући руку своме претпостављеном. Међу светом ова су се двојица опходили по прописима хијерархијских закона према својим положајима, али овако на само они су били најинтимнији. — И тако имам са вама да разговарам, продужи Првосвештеник, о велеважним стварима, које не трпе одлагања и користићу се овим неколиким тренуцима на само у овој шетњи да вас са њима упознам... тиче се плана који ми изодавна кројимо. Млади човек поклони се, узе своју мантију и шешир и пође за својим старетпином. Иђаху лагано, ногу пред ногу, кејом разговарајући поверљиво, кроза зубе, као људи обикнути да разговарају међу се на живим местима, како не би нико могао посумњати што у њихов лаган ход, природне покрете, у нарочиту важност њихова разговора. Ова су се два човека спремала да пркосе законима своје земље, и да једним махом ставе на коцку опстанак свога реда и свога сопственога живота ретком хладнокрвношћу. Арман Поез од Сент-Андреја и енискои Пасторе створени су били да се разумеју без предрасуда и вере, обдарени подједнаком енергијом, сматрајујш људе само као Фигуре у гааху које они могу помицати како им се хоће, привикли су били себе да све жртвују својему самољубљу, својим каприсима, својим страстима и кад би се одлучили на што, није било преирека могућних да их уставе, иити јаче воље која би кадра била њихову усколебати! Међу тим у овој особеној прилици као да Арман не беше тако поуздан као газда М У> Ј е Р Ј е забринуто вртео главом и као да чекаше да прихвати говор са против разлозима тврђењу Првосвештеника, који на супрот своме духу, чинило се да се одлучио спалити своје ла^е. Збори ли су малајским језиком, који су обојица научили ио својим контоарима на крајњем истоку, а који им је давао могућнооти да могу измењати своје мисли без бојазни да их може ко год разумети. Кад бише пред врата палате у улици »университетској" пречасни хелиополиски, било да је изгубио из вида досадању опрезност или је сматрао сад као излишну, рече на. Француском оцу Ангеранду, хотећи да закључи разговор : — Најзад, драги мој, коцка је бачена... натраг се више не може ! После онога што смо већ учинили, 81 ~,а1и& џио је далеко више погибније, за то је боље с тим кидати; у томе погледу, дакле, ја сам већ предузео потребне мере и рачунам да ћете ме ви потпомоћи. Моје је само да слушам ! одговори Арман тако^е матерњим језиком. — Не треба бити слаботиња, прихвати Епископ, узмите на ум да се то тиче опстанка целокупне наше установе!... Ваља да нисте ради доживети једно папско писмо о укинућу не само наше главне куће, него и свију наших Филијала на крајњем истоку, а и да не говорим о неумитној оштрини закона Француске. — Али зар нећемо доћи до једне катастроФе много још страховитије? — Ко ће нас моћи и кад окривити ?... И Епископ дода на малајском две или три речи од којих се његов друг згрози. У тај се мах отворише врата на палати и преосвећени хелиополиски шану брзо на ухо своме другу ове речи: — Разговараћемо се о овоме вечерас кад изађемо од војвоткиње од ДамарКонтиа, а дотле ћемо причекати са сваком одлуком. И како Арман климну главом у знак одобравања, тај покрет ода радост коју

је осећао и Првосвештеник, бацив на младога човека сумњив поглед, прошапта за се некаквим кобним изразом: — Овога вечера нећега имаги потребе да се изјашњаваш !... Војвоткиња., као у какав свечан дан, много улепшана, сама л>упкост, прими оба оца са знаком најдубљега уважења иротканог са извесном поштом, што је показивало важност коју она придаје свештеничком карактеру... Једно триестину особа беше већ сабрато у салону, где тако исто беше војвода и пеизбежни Дон Беренже дрвенаст пилагиљив као какав гојазни калуђер Очекивале су се, без сумње, само још последње званице, па да се заседне за сто, јер оба оца једва имадоше времена да се одуже комплиментима домаћице, кад две слуге, са буктињама у руци, размакоше на две стране простране завесе од смирненске свиле, које дељаху гостинску собу од трпезарије, и у тај мах зачуше се речи беснрекорнога унравитеља палате: — Госпођа војвоткиња, послужено је! Ова се диже, прими руку старога кнеза од Сен-Севрена, пође сјајно урешеној трпези праћена својим званицама. (НАСГАВИЋЕ СЕ(

ПОУКЕ И ОБАВЕШТЕЊА Учињена су нам ова питања : I. „Новак Ивановић, из А-ћа, дугује извеснол лицу, по извршној иресуди, преко 10.000 дин. За наплагу ове суме узета је у попио једиа његова зграда, која је раније бида механа, ади у којој се од пре 3 — 4 године не механише, јер је општина подигда нову механу, где је сада и општинска судница, па се цело село тамо скупљаг те Новакову механу нико неће ни да држи. У огласу, који је власт издала за продају ове механе, стоји да ће се продавати механа. Како суд зна, да ова зграда не ради већ неколико година, он је известио среску власт о овоме, како би она свој оглас поправила, али она је одговорила суду да он гледа своја посла. Да ли је овакав поступак — што се продаје ова зграда као механа — правилан или не? — На ово питање одговарамо: По допуни чл. 2 4. уредбе о механама, од 25. маја 1 865 год., «која механа у течају једне године остане неупотребљена као механа, та се више неће моћи ни отворити без новог дозвољења, које се мора тражиги по пропису ||. 12. и 13. уредбе о механама. 8 Нрема овој законској одредби, зграда Новакова ирестала је бити одавно механа, и онда је полицијска власт погрешила, што је као механу продаје, те тако може кумце обманути да већу суму даду, јер се овој згради не може дати право механско самим тим, што се она као механа продаје. II. ((Власт среска, продала је један дућан Павда Ивковића, за наилату дугова пгго их он има плаћати, бет икаквих терета уживања или службености, ма да се авлијом и излазом дућанским служио од вајкада Несгор Николић, којп