Полицијски гласник

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 169

Ево вам добро познати Оде си Гр-ев. При ногледу на то вечито изубијано, вечито изгребено и поднадуло од пића лице, ви никад не би рекли, да је пред вама човек, који је још пре две године играо знатну улогу у друштву. — Знате, исклизнуо сам, пао и ударио се лицем! — објашњава он убоје и модрице на свом лицу. Његово је друштво •— снецијалисти лопови, неколико карташа и зеленаша. Гледајући тога човека, његову час дрску, час упреподобљену Фигуру, ви ћете одмах рећи: — Та то је тип лупешког — општинског писара. Слушајући за све гадости што он чини, за ФалсиФиковање признаница за добијање вотке, ви не можете да верујете да је тај човек ма кад, а не још пре две године. био човек од положаја, и то од врло доброг положаја. А ето К-р, бивши ОФицир, несрећни младић, који је постао убица, под утицајем •гешке увре^е која му је била нанета. Другови су му понудили иомоћ при путу на робију. Он ју је одбио. Јадник је много претрпео на робији. Судбина га је довела за писара у канцеларији инжињера, тамо где се мота и „врши посао," горе описани Гр-ев. Гр-ву је било неугодно друштво честитог и непоквареног младића. Није могао да „послује« комотно. Зато Гр-ев опањка га код иинжиаера, гужећи га да је непристојно говорио о њему и т. д. и инжињер затражи да се К. метне месец дана у затвор окованих. И овај је јадцик преседео цео месец дана у друштву убица и осталих најтежих преступника. Сада су га ишчупали отуда, дали су му да рукује Александровском библиотеком, и сви су задовољни њиме. То је — тих, скроман и стидљив младић. Но под том »тишином« таји се силна драма, разједа се љута рана. Зар се да прошлост заборавити? Успомене сатрти? Он пропада •— пије. 11 у каквом ће те га друштву видети у таквим тренутцима. С каквом скитницом, с каквим дезертирцем, — Бог једини зна, о чему могу они говорити и пијани. Шта може бити заједничког међу њима? Осем што се он спушта до њих. — Но зар се не може задржати на висини човек, да не падне у то блато ? Ја сам то питао људе, који су сами на себи упознали робију. — На робији је немогуће. Одмах посумњају: „Значи, шпијун, неће с нама заједно, циља на власт !" Осете се просто увређени. И за то су готови, да вам отрују сваки тренут, сваку минуту живота. Чиниће вам пакости на сваком кораку, — а нико за то није вештији од шљама робијашнице. Тај шљам, то обично и чини, да би угодио „моћним" робијашима. (нАСТАВИЋЕ СЕ)

ЖЕНИЈДДНИ ПОДНЦДЈАЦ ^Цошз (Јасо111о1 ■ 5 I. Нестаае!! Откуца и девети сат и нити се још војвода врати, нити, бар, посла ма каква абера да умири своју жену. То пређе већ сваку меру! Несрећна мати устаде, иоводећи се, да пређе у гостинску собу, Преосвећени хелополски скочи да је придржи, али се она сруши на једно канабе и болно зајеца. Тада се свет ускомеша, све се сви око ње да је теши, али како ћеш, кад немаш чиме: ово овако дуго одсуство, а нарочито ћутање војводино, завеза сваком уста и онемогући ма какво вероватно објашњавање — сваки је осећао у ваздуху неку несрећу и ћутао је. — Ово су незгодне ствари, које сметају варењу, зар не, г. од Казнава? Примети кнез од Сен-Севрена староме саветнику. — Ја сам тако осетљив, е се бојим разболећу се' Манија седамдесетогодишњака беше да иридаје оно од сваком своме сабеседнику, уображавајући, на тај начин, да разговара само са илемићнма, јер други нису ни достојни његова друштва. — Имате право, кнеже; не би било иаметно од вас да се и даље излажете овим узбу^ењима! одговори Касационац јако поносит са пријатељакања његова саговорника. Право кажете, већ осећам како се све ускомешало у мени.... Хоћете ли да одемо до мене на но једну цигару, г. грофе, а сутра ћемо се известити шта је било са овим малим лудицама. -— Каква част, кнеже мој, каква част! — Па, да боме, паметиије ће бити да одемо ! Дајте ми руку, маркиже , и извуцимо се по енглески! Касационац, потиунце занесен сујетом, иод читавом лавином од титула, којима га обасипаше матори распусник и пун славе због оваког пријатељакања кнежева, пође за овим, остављајући, тако, војвоткињу коју је носао на рукама и заборављајући, у овом тешком тренутку, на педесетогодишње иријатељство које је истрајао са њеним оцем. Њихову примеру следоваше и други; сви, токорсе, пођоше да помогну тражити и видети шта је, неки и збиља, а други колико да се извуку... Ничега незахвалнијега нема од благодарности стомака!... И војвоткиња се замало нађе сама, окружена гомилицом од пет ли шест истинских и искрених нријатеља. Међу овима беху и Преосвећени хелиоиолиски и отац Ангеран који, као пријатељи кућни још изодавна, узеше жива и искрена саучешћа у болу јадне мајке. Децом су се још обе младе девојке играле по врту и парку манастирском; на молбу војвоткињину ови су оци спремили и дали прву причест девојкама; Клотилда и Жакелина тако су се својски кретале и налазиле у отаца Светога Духа као у замку свога оца: јурећи се по ходницима, тумарајућн овамо и онамо и ру-

мајући својим белим зубићима пржене бадеме у ванилу мириса које су оци за њих чували. И Епископ Пасторе и друг му не знађаху шта да мисле о овом тајанственом догађају, те се и сами ограничише на то, као и остали кућни пријатељи, да измишљају утехе, што су, овако узбуђени и нотресени, једино и могли чинити у овако тегакој прилици. По кад што се нп два човека не могу сложити у мишљењу о оваквом јединственом и необјашњивом догађају, који, у осталом, може бити само једна лакомисленост и ишчезнути као дим, тако је оД прилике, са пуно логике и разлога објашњавао Преосвећени хелиополиски, али се осећало да то тече из симпатије само према несрећној и убијеној мајци, којој је само једно јасно: једанест је сати анема јој ни мужа, ни кћери! Арман Поез од Сент-Андреја, било што је имао особених иобуда да се разнежи, било што је он у ствари био мекша срца према боловима својих ближњих него његов претпостављени, гледао је јадну војвоткињу препун нежна саучешћа, до суза дирнут; а што је најчудније, кад би свима заварао очи, он би на Пасторета управио дубок, испитљив иоглед, као да је хтео сагледати у дно душе свога старешине: све је на њему говорило да он тражи кључ овој тајни тамо где нико и не сумња! У тај мах одјекнуше кораци по предсобљу и војвода се иојави блед, утучен, гологлав, изгужвана, местимице, подрта руха, згрчена лица од неизмерна бола: ништа није сазнао, ни каква трага о својим кћерима! Опколише га, навалише питањима, жена му, упезверена погледа, .скоро лудачка, преклињаше га да прича... Јадни огац затражи чашу свеже воде, јер му усахла уста не могадијаху речи прозборити.... Жедно је испи и пође, потмула гласа, ређати шта је све нашао. — Одох одавде прво у Велики Пазар где су оне отишле да тргују. Ох, како се зарадовах: Селестен, кочијаш, сеђаше мирно на своме седишту, на неколико корачаји од главнога улаза у радњу. »Где су ти госпођице?" довикнух му, опазив га.„Нису још изашле, господине војвода!« одговори ми. — Нојурих унутра и протрчах и завирих у сва одељења, па како их добро познају у тој кући, дознадох да су отишле пре скоро једног сата, купив што су хтеле, једним од побочних излаза са једном дамом у годинама с којом се беху нашле у чекаоници... Ионово обиграх све одаје дућанске и.... Ништа! Селестен, на кога се ионово обратих, уверавао ме да му оне, остављајући га, нису ништа наредиле и од тада их више није ни видео!... Бејах као луд незнајући шта ћу и где ћу! Наредих Селестену да ме прати и одох право у полициску управу. После првих речи шеФ безбедности расу све своје људе у тражење, а ја им довикиух: „пет стотине лујдора добија онај ко ми доведе децу !... к — Два највештија управина полицајца скочише у мој с1одсаг и одјурише тражити. Сам шеФ безбедности главом, не часећи