Полицијски гласник

СТРАНА 170

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 22

часа, баци се, самном заједио, у кола Селестенова и одјуримо обилазити свих осамдесет комесаријата париских, јер се ту, рече ми мој сапутник, стичу све вести о свима разним догађајима и другима збићима, вредно пажње, што се преко дана десе у Паризу. Четири сата обијасмо калдрму у томе обилажењу и не сазнасмо нигата, не наиђосмо ни на кога, који би нас упутио бар на траг оних које тражимо... Кад наиђосмо на булоњску шуму ја зађох у густиш и шипраге вичући, дозивљући, варајући се свакога маха да као одјек чујем њихове умилне гласиће,... али, узаман, драо сам се на празно, тишина нема гутала је све!... И не хтедох се вратити, али ми шеФ безбедности рече, да сад његови агенти имају реч! Војвода доврши, бришући зној са чела, упињући се из све снаге да не зајеца. Беше то честит човек, изврсан отац породице, непоколебљивих начела, благ и приступачан у опште, али, ипак не беше тако прекаљена срца и тешко је било гледати његов бол као и јад детета. Војвоткиња, на против, беше друкшега темперамента; очекивање и неизвесност беху је доиста саломили, али кад виде ужасну стварност пред собом, она се истрезни у сред недогледне њене несреће и, савлађујући мучење које јој душу раздираше, она усекну своје сузе и пође мислити само о средствима, којима ће ее помоћи у овом страхотном учину те пронаћи своју децу. После исказа војводина овлада гробна тишина и сваки се снебиваше да је прекине, јер се нико није могао довити да објасни, ма на који начин, овај ненадни удар. Али се ипак чу један озбиљан глас: — Можда је ово само каква замка! рече тај глас, погађајући осећаје свију. Све се окрете Преосвећеном хелиополиском, јер је то он зборио. — Да, продужи он, и две претпоставке чекају наше објашњење. По нрвој може се претпоставити да је овоодвођење имало за циљ освету према војводи или спекулацију и, у оба случаја, девојке ће бити враћене кад одводиоци нађу да су довољно ојадили срце оца и матере, или кад приме суму којом ће уценити своје заробљенике. По другој претпоставци, лепота госпођица од Дамарта, лепота која се може назвати рајском, биће да је занела кога од оних милијунара туђинаца којих има тма Божји у Паризу, те су украдене да њима засите своју пожуду. Те речи ишчупаше јадном оцу болан јаук. — Све имање жртвујем да ми се деца врате само чиста и неоскврњена! Војвоткиња, бледа као мраморни кип, не мрдну ни обрвом. — Продужите, пречасни од Хелиополиса! рече она усиљено храбро. — Опростите ми, госпођо, што сам се усудио износити овде своје мишљење мало сувише отворено и неувијено, али, мислим да је, стојећи нред оваком једном страшном несрећом, сваки од нас дужан изнети свој суд о томе, јер нема бољега

начина да се дође до иравога пута!... Дакле, останемо ли нри нрвој иретпоставци са оба њена случаја — треба само стрпљења, живот и част младих девојака нису изложене никаквој погибли; у другоме случају, пак, ако је, то јест, одвођење било извршено једино у циљу задовољења животињског прохтева, не треба ни часа часити, јер је поуздано да бедници, који су се њих дочепали, неће их ни пустити у слободу, пошто их већ осрамоте!... — Но, шта ће радити ? усуди се упитати неко од присутних. — Убиће их! одговори епископ хелиополиски својим дубоким и звонким басом. Побиће их и на тај начин уништити сваки траг свога злочина! Ове речи заледише срца свију, јер ово извођење, пуно разлога, беше и сувише могућно у случају да су девојке пале шака каквих милионарских сатира егзотичних крајева у којима је злато и ћуди господарева једини закон; а таквих за несрећу, пун је Париз. — Па како сам и сам у недоумици којом од ових двеју иретпоставака треба грести — продужи Првосвештеник, као завршујући говор — мислим да би требало још вечерас известити о свему заступника државног, па отићи и до министра правде, ако се може вечерас до њега доспети у ово доба.... а да би сте све то лакше постигли ја и отац Ангеран стављамо вам на расположење оно јада поверења што га уживамо код високих чинилаца. За све трајање овога објашњаваџ,а Арман Поез није скидао свога хладнога и испитљивога погледа са старешине му, и пажљива и уочљива посматраоца зачудило би то јогунство гледања младићева. — Хвала Преосвештенство, одговори војвоткиња кад је отац Отаца Светога Духа завршио. — Рачунала сам на вашу нежну наклоност према мојим милим кћерима!... И ту глас материн загушише сузе, али се она усили да збори даље: — И опет вам хвала; с мест ћу поћи за вашом мишљу која је потпуно тачна; сијасет се претноставака могу изводити, и нагађати, на крају крајева требасе обратити власти увек, јер ми немамо ни средстава, ни потребне моћи да сами што деламо. За одлагање није, не смемо губити ни једнога тренутка, него по1 )Имо право министру правде, ако сте нам кадри подејствовати пријем у њега у ово доба. — Ништа лакше од тога, госпођо ! Његова екселенција министар нравде гост је вечерас у војвоткиње од Реји-Мирвал, згодно ирихвати реч отац Ангеран, и само ако бисте хтели иоћи са нама, с Преосвећеним и мноме, ми ћемо вас увести војвоткињи, која ће вас с места саставиги с министром. — Ох, како сам захвална! уздахну јадна мати дигав очи к небу... Очекните само док бацим шал какав на плећа! Селестен, срећом, не беше још испрегао, будући на оирези да ће сваког часа појурити у тражење својих младих госиодарица. Оба се калу1)вра наместише у кола с госиођом Дамартовом и кад отац Ангеран каза: »Јелисејска Поља, 119," кочијаш шину коње и потера их трком означеном месту. Одавно се већ беше дигло с ручка у војвоткиње од Реји-Мирвал и, како се већ беше ушло у гостинску собу, господарица куће, пуна милоште и лепоте, стајаше као блистави стожар у сред густе гомиле обожавалаца. Међу овима је нарочито падао у очи министар правде својом трудбом да јој се што преластивије додвори. —- Ви ћете бити пријавник, Ангераиде, рече епископ хелиополиски кад кола стадоше пред врата палате од Мирвал. — Ви сте војвоткињин духовни управитељ, те сте од далеко већег поверења код ње од мене!' — С драге воље, одговори млади човек. — Али само незнам како ћу у сред оне гомиле која је притисла њене одаје како ћу јој зборити; то ће изазвати опште љубопитство и учинити чудан утисак приступање једнога калуђера, без икаква увода, тој краљици моде и управитељици укуса!... Ну, сетио сам се: писаћу јој и чекаћу овде њен одговор! — Још боље ! одговори епискои. — Бар тако неће нико ни знати за нашу работу! При светлости колскога Фењера извади Арман из мантије једну намирисану бележницу у руској кожи, која беше пуна карата и ковертица посетничких и поче писати: »Госпођо војвоткињо, Извините најпокорнијег вашег слугу што вас узнемирује у сред ваших задовољстава — тиче се питања живота или смрти. Познајем доброту вашега срца те и не сумњам да ли не ћете поклонити неколико тренугака насамног разговора," па се нотписа: Брат Арман, од отаца Св. Духа — па прочита све то на глас. — Дивота! одобри Преосвећени хелиополиски. Реч — насамног разговора тако је згодно унотребљена, да и невољно ово остане тајна. Арман метну карту у завој, нредаде је служитељу који стајаше крај кола, рекав: — Предајте ово госпођи војвогкињи, али, пазите, да околинањепа тоне примети! — Гачно ћете бити услужени! одговори сауга клањајући се учтиво и ишчезе. 1НАСТАВИЋЕ СК|

ДО.УКЕ И ОБАВЕШТЕЊА Учиљена су нам ова ниташа : I. «а, По расниеу г. Министра унутрашњих дела, од 2 јуда 180 3 —год. Нбр., 451 5 дично механско право не ће се дати ономе, који није писмен, те не би могао у овојој радњи водити потребне рачуне и кшиговодство; и б, Ономе, који се за тај носао није раније спремао, те тако у напред пружао доказа, о -^војој подобности за овај рад.