Полицијски гласник

БРОЈ 23

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 177,

земље ораће, под гором или виноградом или баштом, он ће казати која му се земља може продати а која према наређењу закона сачувати. Ово се разуме за оне случаје, кад са потраживање неко наплаКује које није ничим осигурано; но ако је земљоделац изреком какав комад земље у залогу дао и поверитељ добио над тим право залоге, онда се заложено добро има у нопис узети, ношто се наравно обезбеди она, количина коју законодавац за земљоделца задржава, јер се сматра да је овде дужник напред одредио коју ће земљу за измирење тражбине дати. Избор дужника да се ова или она земља прода, може само онда места имати кад се и оним комадом земље, коју дужник за продају одређује, може тражење да подмири. Ово правило важи и за случај ако би земљоделац или за земљоделца по закону сматрајући се више од једне куће имао. (нАСТАВИЋЕ СЕ)

КОМИСИЈА Београ^ га је донео на свет и бацио на улицу. Нико му не зна родитеље, на ни он сам. Општина га је прихватила и дала на издржавање, и тај је терет подносила све до његове седме године, а тада га даде једном абаџији да послужује и учи школу. Четири године остао је, тако, на томе послу, и не зато, што је био добар и послушан, него зато, што је грешни мајстор био болећиве душе, па хтео да изведе на селамет једно сироче. У почетку пете године, он је своме мајстору прекратио то задовољство добротворства, оставио га и киднуо у свет са једним циркусом. Са њиме је ишао све дотле, докле је овај путовао по Србији, и своју дужност: да за време престава јури децу око циркуса, како не би бушила платно и гледала џабе преставу, вршио је одлично. Кад је газда заглавио у једној паланци, где се људи нису одушевљавали дресуром, коња и паса, те је трошкове морао да иодмири продајом шаренога коња, који је дању вукао кола кроз варош ради огласа, а у вече играо валцере и котиљоне, онда је и наш Никодим, тако му је било име, добио нрохтеве да се врати у Београд, и вратио се. Налазећи, да је и циркус један од храмова вештине, и да је од њега до позоришта само један корак, он је обијао прагове позориште, докленије успеода га ириме — мислите за глумца или бар статисту — не, да сме послуживати глумце и осталу публику, па шта му ко да, а у вече се увек сретно налазио иза кулиса, те отуда гледао преставу док ова траје, додавао воду и шминку, а на послетку разносио писма, било љубавна, било она, којима се тражи само динар за вечерас, па ће се сутра вратити. Колико је остао у храму Талије хроника није забележила, али једнога дана и 10 је напустио.

Иеколико година није се знало шта је са њим, и његов би мајстор објашњавао, кад би га ко о њему питао, како је морао отићи у актере некуд у унутрашњост. Кад се опет вратио у Београд, примио се за Фамулуза богословије, и ту је остао скоро две године. Како се већ била приближила двадесета година, те је требао ићи у војску, он се реши да то изигра, јер ни мало није имао склоности ка овој служби, нити ритерства у опгате, и он се једнога дана закалуђери. Истина, ово се није слагало ни мало са његовом живом природом и прошлошћу, а још мање са спремом, али се рачунало да ће време и црна риза све то довести у ред и загладити. А догматика, реторика и омилитика, пхе, оне у опште нису биле одлика ондашњих калуђера, па нису требале ни њему, нарочито њему, јер је песма код њега замењивала све. А црквене је песме певао што но веле божански. Гласом га је обдарио Бог, а богословија га научила певању, и он је збиља одмицао у овоме од ђака, који су били у последној годинн богословије. Послат је прво у братство једнога манастира близу Београда, али кад се за кратко време видело, да је свака друга каријера била природнија од ове, и да ће од манастира направити Содом и Гомор, онда су га иослали у један други манастир, где је братство веће, а старешина, мећутим, био гвоздене руке, па му дато овлашћење: „или да дотера, или да протера." За, две године, он је прилично изигравао смирена калуђера, јер је знао, да би једнога дана био пребачен комшијама без мантије — манастир је био близу гранпце — ма да је он и овде у неколико маха нружао доказа, да је у њему изгубљен један од честих питомаца београдске полиције. — или какав грм из манастирске шуме, који би за ноћ био пренесен чак у треће село, или какво теле, јагње, јаре, није више вођено као својина манастирска. Он је био у љубави и са шумармо, и чобанима и воденичаром манаетирским, иа чак и са кочијашима. Чим се на згодан начин дође до новаца, онда се седне на манастирска кола, па право у оближњу варош, где се оргија, до по ноћи, па опет бежи кући. Наравно, да ни братство ни игуман нису за ово могли знати, јер је, као што рекосмо, послуга била увек на његовој страни .. . У вароши је био стекао прилично познанства са чиновницима, јер га је овима приближавао положај, а о његовој прошлости тамо нико ништа није ни знао. И онн, са којнма се познавао, волели су га, јер је умео да се нађе и нашали. Често су многи од њих, празником, одлазили у манастир због лепе околине, и ту би он настојавао да буду угошћени, ма да би то било и без њега, јер је игуман и сам био гостољубив човек, а међутим, паметном управом са манастирским добрима био у положају, да те гозбе чинп.

Кад је на крају треће године игумап премештен за већи манастир, онда је он, као најумешнији прихватио управу имањем Од тога времена, гозбе су у манастиру биле чешће, али је и манастирска имовина ишла по оном калуђерском: „иже, иже, али сир на ниже." За годину дана дотерало се дотле, да је отац Никодим морао да помишља, како ће или наћи средстава за живот, или бегати у какав јачи манастир. За прву жртву, која је имала да ноправи његове материјалне прилике, он је изабрао старешину суседнога манастира, човека старијих година, а једва писмена у буквалноме смислу. А на њега је имао одавно пик, јер му је он пркосио богаством манистира и бољим гласом код сељана, ношто је за оцену чаршије и чиновника мање марио. За извршење свога плана, отац Никодим био је већ задобио млађега сабрата из суседнога манастира, и једнога дана требало је приступити извршењу његовом, али како је за овај посао требало и цругих помоћника, он се решио да их нађе у оближњој вароши. Једне суботе он је отишао у варош још за рана, и намерно је одсео тамо, где су се костирали помоћник начелства и судски писар Љ. Њих је изабрао да несвеоно послуже као средство, да смањи кесу свога брата по Христу и доброга комшмје. Наравно, да му је једна од првих брига била, да седне за њихов сто и са њима вечера, како би све остало дошло са свим случајно. Ту му је помагао келнер, који је случајно поставио и за господина игумана, тако га је титулирао он, да не би сам седио као свештено лице. Добри по нарави и један и други, — и помоћник и писар, примили су овај разлог келнера скоро као уместан, ма да и без тога не би имали ништа против оца Никодима, јер су обојица већ по два пут били код њега у манастир. на ручку. Помоћник је био човек доброћудан и волео веселе људе и друштва. Ако је уз то било у изгледу и какво добро пециво, онда је он могао учинити повећи пут на тај рачун. Писар Љ. такође амбарлија човек, мање је полагао на јело, али је волео да изађе и нозна околину, јер је у К. скоро дошао. За ове склоности знао је отац Никодим, и уз вечеру он је згодно испричао, како сутра рано путује за манастир Сд-л. у госте своме брату по Христу, па позива и њих двојицу да му праве друштво. Обојица се нису много одупирали, јер је сутра дан и иначе био празник, те тако су рано у јутру пошли, и после вожње од два сата били у манастиру. Отац Макарије, како се зваше старешина овога манастира, дочекао је госте прилично љубазно, нарочито кад је сазнао који су. Истина оцу Никодиму није указивао велику част, али се он на то није ни освргао, а ови су опет рачунали, ца су то њихове калуђерске ствари.