Полицијски гласник

БРОЈ 24 и 55 Сем тога види се из акта продаје и то: да њима, као иинтабулисаним повериоцима, ова продаја није саопштена; а то је противно § 478 грађан. поступка.« »Како је због ових недостатака, ова продаја по §. 501. грађ. пост. неуредна, то се иста мора поништити.« Но, по жалби тужилачке стране, Касациони Суд (III одељ.) поништио је ово решење 17. Фебруара 1903 год. № 203 са ових опет разлога: в По §. 471. тач. 2. грађ. поступка, заједничке ствари, док се део осуђеног не одвоји, не могу се узети у поиис за извршење пресуде. И. како је у предњем решењу утврђено, да је са имањем дужног Маринка, продат и део тужилаца, а није одвојен; због чега је суд узео, ио §. 501. поменутог поступка, за неуредну ову продају, — онда јс аогрешио, што иродају свега заједничког имања нц]е иоништио. него с:<мо за иоловину , јер се само деобом може утврдити, која иоловина коме зајед, ничару прииада.»

Лука 0., зем. из Пр. тужио је Мил. П. среског писара, што је неуредно извршио продају његовог имања и смесничара Мићуна. Првостеиени јагод. суд одбио је тужиоца од тражења узев, да не стоји ни један основ за поништај продаје (решење је од 10—1—02 № 326). Но Касациони суд у III одељењу поништио је 9 јуна 03 под № 4167 ово решење са ових разлога: „Према распису Министра Правде, од 1. децембра 1886 год. № 5258 (збор. 42 стр. 310) требао је суд, по званичној дужности, да прибави уверење у смислу тач. I 1 под а. б и в, правила Министра Правде, код §471 грађ. п. Сем тога, из пописа од 29 априла 1901 год. (прилог у акту среске власти № 6778) види се да је имање означено под бр. 2 до 6 (закључно) оно исто, које је ознпчено у иопису од 9. августа 1896 год. № 755 а под бр. 2, 3, 5, 8 и 9, у коме попису стоји и то, да је ово имање својин а и тужиоца Луке и синовца му МиКуна сина умр. Стевана О. 1 Према овоме суд је погрешно оценио први тужени навод: да није ничим доказано, да је у иродатом имању смесничар Мипун син Стевана О. Како је пописом № 755 као јавном исправом, издатом од надлежне власти, јер је и општинска власт надлежна за вршење пописа према I и II одељку § 466 грађ. поступка, доказано — § 187 и 188 грађ. ност. — да је продато имање заједничко — МиКуново и дужнога Луке -— то је тужени погрешио, што је продају извршио пре, но што је од продатог имања иетављен део осуђеног Луке — § 471 тач. 2 грађ. поотупка. Неумесан је навод првост. суда и о ћутању Мићуна, кад према § 501 тач. 1

1 У овом иопису етоји потпис и Луке Обрадовића, да је присусавовао попису, али, нити је заЕршћен нити чма сведока само стоји овако: Лука Обрадовић л отп. С. М. Нешић)

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

грађ, пост. јавну продају чини неуредном и то, кад при иотој не буде урађено према § 471 тач. 2 грађ. п. који је случај овде а међутим већ стоји тужба онога, који је оваком продајом оштећен — 502 грађанског поступка."

Живота С. тужио је Косту II. среског писара, и тражио је поништај продаје за то, што је за наплату кривичних трошкова његовог задружногбрата Марка, продао задружно имање, истина половину али деоба није извршена, нити је он — жалилац саслушан. Првостепени суд одбио је тужиоца од тражења са ових разлога. »Не стоји да је продато туђе имање. Тужилац сам иризнаје, да су он и дужник Марко браћа, и да је продато имање само половина. Па кад је део дужников издвојен из заједнице и половина само продата, онда је део тужиочев остао ненродат и према томе његово имање није продато. Што није саслушан и што није био при попису не утиче на ваљаност продаје, јер његово имање није продавато." Но по жалби тужиоца Касацијонм суд (II одељење) поништио је ово решење 22—X—1902 г. Л« 8186 са овог разлога: По тач. 2. §471 грађ. пост. заједничке ствари, док се део осуђеног не изостави —■ не могу се узети у попис за извршење пресуде. Према томе, кад је тужилац у тужби својој, поред осталих разлога, са којих ;је тражио уништај продаје, навео и тај, да имање, које је узето у попис и продато за наплату кривичних трошкова његовог брата Марка, није само Марково, већ и његово, пошто им је иото остало у наслеђе од оца Антонија, и да као таково није подељено, а међутим, из акта се види, да извршна власт, приликом пописа није тужиоца саслушала о томе, да ли одобрава попис у оним границама, како је извршен, — онда је овде повређен пропис тачке 2 § 471 гр. пост. а то је то § 501 истог поступка узрок за поништај продаје." Све ове одлуке упућују извршну власт, да заједничко имање треба треба прво поделити, па део осуђеног продати.

Удовин део уживања не може се продати за наплату осуда њеног сина, ирема овој одлуци: »Да је тужитељица. поднетим изводом венчаних и умрлих, као јавним исправама по § 188 грађ. суд. поступка, потпуно доказала, да је она била законита жена умр. Милоша С. а сада удова умр. Милоша и да као такова, а но пропигу § 413 граћ. закон. има нрава удовичког уживања на имању мужевљеву заједно са наследником умрлог, па како према пропису § 414 гр. зак. у случају деобе између заоставштине наследника и удове покојникове, удова има поава на раван део имаовине са свима законим наследницима, то у овом случају, пошто је умр. Милош оставио по смрти једног наследника Владимира —■ тужитељица, има права удовичког уживања на половину имаовине свог мужа умр. Милоша, до смрти или преудаје своје."

СТРАНА 185

„П а ношто је полициска власт, за рачун туженога Васе, узела у попис целу имовину умр. Милоша, односно његовог сина Владимира, дакле и део, на ком тужитељица, као удова, има права уживања што ни сам тужени није оспорио, — то се према наведеним законским прописима продаја половине, у попис узете, имаовине умр. Милоша не може ни извршити за живота или преудаје тужитељице, — са тога се иста у толико има и обуставити. А како још према допуни § 414 гра1 ( . закона, удовица у емотрењу свог удовичког уживања има прећутну залогу и хипотеку на заосталом имању свога мужа, које се чак не може ни оптерећивати без знања и саизволења удовичиног, то овде и ако сам попис не би ограничавао и крњио право удовичког уживања, кад је удова тражила скинуће истог, има се исти скинути са половине пописане имаовине као дела, на коме удова има права удовичког уживања. По незадовољству тужитељице, Апелациони суд пресудио је 8—VIII—95 под № 2528 да се попис, са половине имања скипе. Ево Аиелационих разлога: „Тужитељка као удова има ираво уживања само половине, у попис узетог имања, и суд је нропустио, да у пресуђењу, означи, да се тужитељка од тражења друге половине имања одбије. У чему се иресуда има да допуни — § 178 грађ. иост. Са ових разлога и оних у пресуди прв. суда, у колико се ие мења, а с обзиром и на то, што обе стране по нешто губе, па су обе стране и одговорне за таксу, но како је тужитељка већ платила таксу, то је тужена страна према чл. 11 закона о таксама одговорна тужилачкој страии за ноловину плаћене таксе' 9 Ову апелациону пресуду одобрио је К. С. 3—V—96 под Л« 2630 у свом II одељењу.

Код тач. 4. а., има одлука опште седнице Касац. суда од 9. октобра 1899 год. .М 6146, по којој се не сматра за земљорадника и особа, која ради и земљорадњу н тргује; али јој је трговање главно запимање и живи од ове. Влагодејање из § 471 тач. 4. а., односи ое п на неудату кћер земљорадникову, нрема овој одлуци опште седнице : Андрија С. земљорадник, задужио се Ђорђевићу II. и овај стави интабулацију па имање дужнога Андрије, који после емрти остави кћер Милицу са два дана ораће земље. Милица као жена Живојина Сим... зем. пз Миокуса иодигне тужбу противу повериоца 11. тражећи да се скине интабулација, јер јој је остало само 2<*дана земље на уживање и удомљење. Првостепдни суд пресудио је, да се скине интабулација са ових разлога: „Тужитељка је доказала, да њен отац Андрија није имао више земље до два плуга, колико се земљораднику не може да узме у попис за извршење иресуде, нити земљорадник може оволико имања продати или чма којим начином отуђити, па и задужење на исто не вредеће је према