Полицијски гласник

ВРОЈ 29

ПОЛИЈДИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 221

по закону њена искључива својина без икаквог ограничења односно отуђења." На ово решење изјавила је жалбу Станисава, али III одељење Касационог суда 9 маја 1887 године под № 1793 одобри првостепеног суда решење а одбаци жалбу као неумесну. Кад се сведоџба о наглавици оцени једном, и нађе да је исправна, не може јој се доцније замерати, према овој одлуци опште седнице Касационог суда. Ђура С. прода своју њиву Петру Ј. за 1080 дин. и од ове њиве изда му тапију, коју је потврдио и неспорни судија, кад је Ђура поднео уредно сведоџбу да није земљорадник. После три године Ђура се нешто предомислио па тужи Иетра за повраћај њиве. јер, и ако је поднео уверење да није земљорадник, ово није истинито а после ово не одговара ни прописној Форми. Први суд одбио је тужиоца од тражења са разлога, што се из поднесених прилога види и доказује, да је тужилац сам, код општинске власти тражио уверење о своме занимању, па га и добио и суду поднео. Но, по незадовољс-тву тужиоца, Апелациони суд преиначио је првостепену пресуду па је досудио тужиоцу тражење, са ових разлога: »По § 471 иод 4 грађ. пост. земљоделац ако нема сем продате земље још лет дана ораће земље и шести с куКом не може продају учинити; а по тачци 11 правила г. Министра правде од 4 Фебр. 1874 г. Бр. 324. земљоделац, да би могао тапију од свога имања пренети на другога, треба да поднесе сведочанство од кмета и 3. опшгинара из његове општине, да поред продате земље још има горњим законом прописано имање и то осведочењс треба да је од среске власти потврђено, а такво осведочење при преносу горње тапије није било; јер она увера — сведочење — општине шабачке, којује тужилац при потврђењу тапије суду поднео, не одговара пропису; јер иста није издата од 3 општинара, него од 2., а није потврђена ни полициоком влашћу, те тако није могла да вреди као доказано томе, да је тужилац био тада другог занимања а не земљоделац. Па, кад тужилац сада доказује, да је у време иродаје био земљоделац, онда се тужени има осудити на враћање спорног имања. Касациони суд понишгио је Апелациону пресуду са ових опет разлога: (НАСТАВИЋЕ СЕ)

ЖЕНИЈАДНИ ПОДИЦДЈДЦ ,1,01113 (ЈасоШо1 — 10 I. ИестаиеП — Међу тим, то је са свим просто, прекиде га Преосвештенство. Сићићемо у подрум, који је само нама познат, где се налазе наше апсенице. Ви ћеге ући сами и почећете саЖакелином како то ви знате; ако вас она воли толико да може оставити своје родитеље за вашу љубав, све

ће ићи добро и ви ћете је по ново хипнотисати. Тада ћу ја окушати с Клотилдом; она је мало мистичног карактера и лако је на њу утицати, те ћу покушати средствима, која ће се слагати с таким темпераментом. Оцртаћу јој како су јој друге обузете небесним сном и већ готове да се посвете служби свемогућега. Постараћу се, пре него је нробудим, да јој улијем мисао, под чијом ће влашћу бити и кад се пробуди, да напусти све своје п да пође на крајњи исток, да се посвети ширењу вере; јер ви знате, исто тако добро као ја, да хипнотисани сугестијом очувају и кад се пробуде баш ону мисао, коју им је магнетизер нарочито с том идејом и улио, извршују је . . . Требало би да и ви тако исто урадите са Жакелином пре него је пробудите; треба да употребите енергичне налоге, да бисте јако утисли у њен мозак мисли, које би требало да постану њеним, те кад се пробуди, да не може више владати собом, него да буде потпуно подјармљена датом наређењу. То сам имао да вам кажем; а сад. како је време скупоцено, на посао! Почињем да верујем. да би полиција и сувише дрска била, кад би, на просте сумње продрла још ноћас овамо. Сутра ће већ бити сасвим друга ствар, употребили ма који од ова два начина, нећемо изгубити ништа; или ће оне бити далеко одавде на безбедном месту, или ће, најзад . . . Нреосвећени не доврши, али Ангеран, проникав му мисао, не може а да не задрхти. — Спреман сам, рече, једва чекајући да се види поред Жакелине, јер је био убеђен да девојка. мора одолети његовој вољи. Преосвеђени у тај мах притисну тајну браву позади свога ормана, која отвори пролаз за подземну грађевину и један за другим, са слепим Фењерима у руци, они се упутише дугим узаним ходником истесаним у зиду. Они су носили са собом живот или смрт јадним младим девојкама, које спаваху месечарским сном у мрачној јазбини. Ангеран, пошав последњи, у бризи беше заборавио да спусти каиак који ће од свију очију сакрити улаз којим су они сишли. II, Судија и псхдицајац. Пела бригада сигурности, још од јуче на ногама, не беше ништа пронашла, бага ништа!... Ни трага ни једној од трију одбеглица, ни једнога од најудаљенијих основа подозрења, који би доцније, у друштву са другим околностима, па ма како вешто било извршено дело, био од пресудна значаја. Помоћу њих се злочинци најчешће и хватају. Брига да себи створе алиба, да извитопере неке околности које их могу теретити, а губе, при том, из вида неке нпјансе. неке појединости, за које мисле да их не треба уклањати, или о које, мисле, не треба им трошити време, а које, на против, доциије, окрећу се противу ових као страшни докази. Али у овој ствари не догоди се ничега сличнога; дигоше на ноге целу бригаду, као шго рекосмо, и не отворише ни

једне мрвице, која би их одвела на траг одводника. Свакога часа стиже по један агенат, одређен за извесан посао, своме шефу и завршује рапорт кто и остали: »ничега новога, што ће рећи: „они које ми тражимо толико су били вешти да нам нису оставили ни трунке трага за собом. Траг госпођица од Дамарта застао је у једном великом дућану где беху отишле са учитељицом Енглескињом, изишав из двора свога оца. Истражни судија г. од Обервиља, који није оставио своје канцеларије од кад се растао са Министром правде, претурао је готово недирнуте листове свога досијеа, на које он записа 'имена младих девојака под овим заглављем: »Афера Дамар-Конти к . Немогући додати и напомену : »државно заступништво противу... таквог«... Никад још тако савршено вешт злочин не беше поверен његовом искуству и његовој вештини: већ неколико тренутака баца он погледе пуне нестрплЈвња на врата своје канцеларије, на која сад елужитељ уђе и пријави: — Господин шеФ полиције сигурности: — Нека уђе! одговори судија журно. Жак Лоран уђе брзо. Беше човек педесетих година, крупан — лепа кроја, херкулске снаге која лепо одговараше репутацији његова имена. — Добро ми дошли, г. Жак Лоране! поздрави га судија показујући му столицу. ШеФ сигурности поклони се и заузе место на неколико корака од судчева стола. Судија настави: — Да ли сте ви били срећнији од ваших млађих, или ми и ви доносите, као и они, потпуно негативан резултат? — То зависи од тога, што ви зовете ресултатом, господине судија! одговори упитани. — Боже мој, лако је мене разумети: у овој големој невољи и најмањи основ подозрења био би примљен с највећим признањем; за двадесет година мога службовања као истражни судија ја немадох овакога случаја... Кажу ми да су кћери од Дамар-Конти одведене, или да се држимо лично представке да су ишчезле, јер најзад ничим још није утврђено да је ово отимачина... и што је најчудније, нико не зна ништа ! Питам оца : „наше су кћери изашле од куће у пет сата по подне и од тада се више не вратише", вели он: то исто одговора и мати и цела послуга. Окренем се кочијашу који је одвезао госпођице... »Тај ће ми С| , мишљах, „бар што год више открити". И шга; он их је одвезао у велике тиљериске дућане, одакле нису више ни изашле, тврди он... да на њ није набасао његов гос.подар, добри би их момак још чекао:... Помоћницима те радње, пак, чини се, да су оне отишле са једном старом дамом коју описују онако, каквих има њих тридесет хиљада у Паризу, а ја их не могу све испитивати! Ваши ми агенти понављају једанисти рефрен: »немамо полазне тачке, не знамо ништа". И свима тим многоионављаним ништа. треба ја да отпочнем истрагу и да пронађем учиниоце. Министар правде дао ми је четрдесет и осам сата да одрешим овај гор-