Полицијски гласник

СТРАНА 228

полицилски ГЛАСНИК

ВРОЈ 56

аименутој тач. 12. објашњења § 474. гр. иост. задужење јсравно — значеће отуђењу, са тога сви ириватни иовериоци морају сами да воде бригу и иретходно се известе о томе: колико имања има, и да ли има и таквог имања, које се на случај, ако се зајам учиии па на време не плати у попис узети може, а гш тач. 13, истог објашњења §471. гр. ност. право избора дужника, гата да му се од имања остави, може да буде само у оним случајевима, кад се потраживање неко наплаћује, које није ничим осигурано, а ако је земљодслац изриком какав комад у залогу дао, онда се заложено добро има у иоаис да узме, (разуме се ако преко тога има довољно земље по закону) јер се сматра, да је дужник напред одредио, коју ће земљу за измирење тражбине дати. Па како се тужени Иван из извешћа ирвост. суда уверио. да је прва иитабулација, која је на имање дошла, била тужиочева, онда је према поменутом нареиењу јасно, да су и поверилац и дужник нздвојили оно, што преко 5 дана претиче, па је на то интабулација одобрена и стављена, те је дужан био према истоме наређењу, кад је хтео да изврши наплату да издвоји најпре оно, што је тужилац интабул јсао и оно што није, па од овога што није, ако има 5 дана, да то одвоји и дужнику као земљоделцу преда, а ако нема, онда и од тужиочеве пнтабулације да одвоји, колико је потребно до 5 дана. То, што су повериоци Алокса и Обрад доцније ставили своје интабулације, без обзира, да ли су та парчад интабулисана од тужиоца или не, не може ни у колико да шкоди ираву тужиоца. Према поменутом наређењу закона — § 471. тач. 12. и 13. грађ. пост. — они су могли да с.таве интабулацију само на парчад, која су интабулацијом тужиоца одвојена као вишак преко пет дана земље, а никако и на остала тужиоцем неинтабулисана; јер та тужиоцем неинтабулисана парчад ирипадају на уживање дужнику, која се не могу интабулирати; и ако се интабулишу или у попис узму, сматра се, да и не ностоји; јер је задужење, како вели закон, равнозначеће отуђењу. Кад то стоји и кад је утврђено и признањем туженог Ивана, да се он поменутих прописа није држао, него је на сам дан продаје, иротивно закону, одредио неке вештаке и њима оставио право, да решавају о праву дужнога Милутина и праву поверилаца зашта нису надлежни, па на тај начин, помоћу њих лишио тужиоца залоге, онда је његова радња у толико била неправилна. Неправилност ова толико је већа, што се из поднетог прилога, који је поднео тужени Иван, види, да су поделу извршили вештаци, а томе се протпвио тужилац, па он — Иван опет није узео у обзир, ни донео какво решење. Имање, које су веплтаци оставили дужнику, а које је био интабулирао тужилац, вреди, по процени 612 динара. Па, како је тужепи Иван са оволико оштетио тужиоца; јер је, по напред наведеноме, требао да одвоји дужнику за издржање из залоге туженог Алексе. И, како је тужени Алекса, који је новац,

добијени од продатих земаља, примио, примио и 612. дин.и колико вреде оних 5 дана, остављених дужнику, а које је интабулирао тужилац; а ова му сума не припада. то су оба тужена одговорна тужиоцу, и то први по § 330. грађ. зак. а други по §§ 800 и 819. истог законика, а у првом реду тужени Алекса, који је примио оно, што му не припада; а удругом реду тужени Иван, који је својом неправилном радњом учинио, те је прво туженом Алекси издано оно, што му не прииада. Његова одговорност настаје тек. ако се од туженог Алексе не може тужилац да наплати. Ову пресуду одобрио је Касациони суд 14. марта 1894. год. Бр. 310.

Код овог одељка и тач. 10 правила износимо и ову одлуку по којој је, на захтев усињеника , скинута интабулација стављена на имање поочима. што поочим и посинак нису имали наглавицу у време задужења. Ево те одлуке. Станко II. задужи се Стевану С. 3000 дин. и овај стави интабулацију на све имање свога дужника. Раније, Станко је усинио Андрију II. и о овоме је написано писмено по закону. Кад усињеник сазнаде за оно задужење, подиже тужбу протиу повериоца и поочима и њом затражи скинуће интабулације јер он и поочим немају више имања, но онолико, колико закон штити. Првостеени суд одбио је тужиоца од тражења са овог разлога: »Поднетим усиновљењем, које је пуноважно према § 145. грађ. законика не доказује се, да је поочим Станко ограничио себе у располагању имања, које после смрти оставља у насле^е тужиоцу и његовим ћерима, те поочим није могао задужити и оптеретити то имање. И по томе а но § 27, грађ. зак. Станко је имао право располагања са својом имаовином за време његова живота, а у границама које му је дао закон®. По незадовољству тужилачке стране апелациони суд одобрио је пресуду првостепеног суда али са ових разлога ; § 325 гр. зак. казато је, да залога престаје, кад се дуг исплати, па како тужитељ не подноси доказе о исплати дуга, дакле о пресганку главне обавезе, то онда нема места ни скинућу интабулације. Тражењу нак да се интабулација скине по томе основу што туагени Сганко у време задужења није имао довољно земље по закону — по поднетом уверењу § 471. тач. 4. грађ. пост. нема места по томе, што је тужени Станко у току спора умро и тужитељ Андрија остао сам на уживању имања, које сада износи више но што њему по закону на уживање остати мора <( . Но, по жалби тужилачке стране, Касациони суд поништио је 30. септ. 1894. год. Ј\» 5238 аиелациону иресуду из ових разлога: „По § 471. гр. суд. пост. земљоделац не може отуђити пет дана ораће земље поред куће са окућницом а §-ом 380 истога закона не дозвољава се обезбеђење на оне ствари и ополико, колико се за Извршење

пресуде земљоделцу не може узети по §-у 471. гр. пост. Према овим законским прописима кад тужилац Андреја тражи скинуће интлбулације доказујући уверењем суда општине костолачке, да његов поочим у времену задужења, и стављања интабулације није имао земље онолико, колико му наведени законски ироиис штити; и кад његову тужбу прихватају и Савета. удова покојног Станка и наследница Милица, онда је суд погрешио, што тужиоца одбија од тражења без оцене целокупног стања ствари према наведеним законским прописима, са обзиром и на право умешатељака. Апелациони суд примио је ове примедбе, па је 15. окт. 1894 год. № 2916 пресудии; да се скине интабулација са имања Стевана С. Ево разлога ове друге апелационе пресуде. (наставиће Се)

СНХНДИН од В. М. Дорошевича Преводи Љ. Б. свршени дравник 17 Преступници и преступ. — Браво! — одобрише осуђеници. — Да, право кажу: „седам врста до неба, а све гором 1 ) не може да отрпи малопређашњи момчић. — А шта се то тебе тиче? — стадоше се обрецивати на њега, — шта се плећеш? Ако ти се не допада немој слушати! А немој се плести онде, где те нико не тражи! Робијашница је била незадовољна, што је прекинуто једно интересантно приповедање. Много је таквих приповедача у сваком казамату. И какве су само то приповетке! Чудне, немогуће. Фантасте и ружне приповетке о никад не бившим злочинима! Слушаш га и чуду се чудиш ! Он сам има доживљаја, за читава трл тома. Још каквих томова! А он Бог зна какву небилицу измишља! То су Ионсон —■ де — Терајли, Ксавиједе-Монтепени казаматски. Њима не верују, али они од њих истину и не траже. Робијашница гледа на њих, као ми на наше, булеварске романсијере ! Не тпажи од њих истипу, — већ интересантну измишљотину. Она их сматра као добре приповедаче. То би се мучно могло назвати, »хвалисање злочином®. А ја и не верујем, да би »хвалисање« могло учинити на робијашницу, особит утисак. Седећи са човеком по цео дан и ноћ заједно и нехотице га проучиш, и знаш тачно, на шта је он способан, а нашта не, — одмах познаш шта је у 5 његовом причању истина а шта хвалисава лаж. У осталом робијашница и не придаје особите вредности, делима извршеним „у Русији«.

1 ) Робијашка пословица, да означи чисту лаж.

ув