Полицијски гласник

БРОЈ 31

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 237

им иравило Уредбе о задржавању плате задуженим званичницима од 17. марга 18к2 год. ВЛ» 374 и СЛ» 264 тако треба разумети, да се поверитељи правителствених званичника и чиновника од ових за дуг само од њихне плате намиривати могу, а не и од добара, која имају, и да су дакле по томе исте Власти пресуде о наплати дугова од званичника изрицале и извршивале. Да се такова неправичност неби више догађала, за добро смо нашли, вишепоменуту Уредбу. правца радиза судове и извршителне власти, овим изтолковати и допунити. I. Како су сви житељи овога књажества, по нашем земаљском Уставу, пред Судом и законом једнаки, тако се мора и свима правителственим званичницима и по предмету дуга тако исто, као и осталом народу, судити, и пресуда, о том изречена, извршивати. II. Ако се дакле има какав дуг од задуженог правителственог чиновника или званичника за његовог поверитеља, у сљеству судејске пресуде, наплатити, то треба такови, ако се овај, поверитељ, на ино неби склонио, од његових добара, која има продајом наплатити, па тек у случају, ако што отуда неби дотекло, да се сав дуг подмири, онда нека се прописано по Уредби за то и од његове плате одбија. III. Наведеном Уредбом само се прописало, како ће се и колико од плате задужених чиновника обустављати, за случај: а) ако се поверитељ са својим дужником због наплате Дуга неби на суду терао, него би се тим задовољио, да се без тербе и само од његове плате мало по мало наилаћује; б) ако бп поверитељ и судејску пресуду о наплати дуга од његовог дужника издејствовали, али овај неби никакових, ни покретних, ни непокретних добара имао, која би се продати могла, него само једну правителствену плату и в) ако би дужник овакових добара имао, али се његов поверитељ од њих, кад се у сљеству пресуде продаду, иеби могао са свим намирити, и тако ако би јошт што од дуга заостало, те би се то од плате дужникове морало намирити. ( наставиће се)

НЕОЧЕКИВАНИ СУСРЕТ УСПОмеНА ЈЕДНОГА ДЕТЕ^ТИВА ОД Ј. Каеирера. I Хоћете, дакле, да знате, драга ми господо, зашто сам изашао из службе криминалне полиције. Доиста је то жалосна историја; причаћу вам је сада и ако пре годину дана ни за шта на свету нисам то могао. Добро вам је познаго, драги моји пријатељи, да сам некада имао једну кћер. Девојка је била то тако лепа, да тешко да је било још једне равне њој. О како сам волео-то дете ! Без матере је остала, иа ми је у толико била милија и драгоценија. Још је и сада видим пред собом, како јој се осмејак прелива по дивноме

лицу, и како јој ђаволасто сева поглед из чаробних, олавих очију. Када је одрасла, сви су се момци из суседства заљубљивали у њу. То јој заврти мозак и она се заљуби у једнога ленчугу и беспосличара. Када сам јој то пребацио, она се узбудила и променула. Једнога дана оде она из родитељске куће, да се више у њу никада и не врати. Одвојила се од мене, оца њенога, који је толико волео, а ни једном речн није рекла куда је отишла. Можете ли веровати, драга господо, колико је био велики бол и чемер мој; мислио сам да ће ми срце препући у грудма. Нисам више могао седети осамљен у стану и месту дотадањем, отишао сам одатле и са двоструком жудњом предао се сав детективској служби, те самразноликим авантурама у служби гањао своје црне мисли, које су ме много мориле. Држава ме је слала у разна места. где сам показивао своју подобност да похватам конце у најзагонетнијим кривичпим догађајима и да предам зликовце правди законској ; те сам тако и стекао врло угледно име у друштву полицијских власти. Тако је то ишло годинама, док се једиога лепога дана не деси и вама познаги случај »Лангтон®, који је раздражио цео свет. То су биле огромне крађе, вршене све на железничким возовима, приликом путовања; на најраФиниранији начин покрадани су путницима џепови, сатови, кесе и друге ствари. По свима железничким пругама растурени су детективи, радили су неуморно, али у пркос свему томе није се могло ући у траг злочинцу ; шта више, није се могло определити, да ли је ту било више лопова, један мушки или женски лопов. У нас се веК почела јављати сумња, да ћемо икада похватати лопове, но ипак нам се није умањила пожуда да дођемо што пре до успеха. Једно смо свега знали — а то је, да су крађе вршене гогово без изузегка у вагонима прве класе ноћних возова и да су покрадена лица била обично старији људи. То је у неколико учинило могућнијом истрагу, бар у изгледу. Добивали смо описе тога дрскога лопова, али се никада нису слагали. јер је то био час човек, час нека жена. Четрнаест дана нисам се скидао са возова; био сам час тамо, час амо. Увек сам био будна иогледа; никад ми није измакла из ока ни једна подозрива особа, ни један сумњив случај. Ну ипак ништа не открисмо. Тада самдоживео једну авантуру, коју ћу вам сада испричагп. II. Када сам се једног дана шетао по Падингтонској станици у Лондону, паде ми у очи једна висока, елегантно обучена дама, која је, изгледаше, хтела да путује истим возом којим и ја. Имала је преко лица густ вео. тако да јој нисам могао познати лице, па ипак сам приметио, да је црномањасга и да има црну косу. Ход ми се њен учини познат, ну ма да сам се упео да се сетим где сам је

видео, нисам могао усиети. Изгледала је још млада, — по моме рачуну највише двадесет и седам и осам година. Обучена је била у дубоку црнину. Док сам је још посматрао дошао је воз и тада поче већ обична грабеж за места. Ја уђох у један вагон прве класе, и морам признати да сам се изнепадио, кад сам видео да је преко пута мене у купеу заузела место моја пријатељица са перона. Сем нас двога у купеу је била још једна стара дама, оикољена небројеним кутијама, коФерима, кесама и другим путничким стварима. Седох у своје ћоше и узех новине. Некакав интересан чланак, у који сам се задубио, учини, те заборавих на све око себе. За мало по том нрекиде ту тишину један умилан глас. „Можете ли ми, можда, рећи, колико ћемо се задржавати на идућој станици?« Ја се пренух. Тај умилни, слатки глас дарну ме необично. Одмах сам морао помислити на своју давно изгубљену кћер. Каква сличност у томе, а колико тек мање с друге стране. Глас су и стас билиједнаки, али та црномањаста лепота са црном косом не слагаше се са мојом плавојком, белом као љиљап. „Највише три минута«, милостива госпођо®, одговорим ја. »Мала је стапица, те мало и саобраћаја има". На најљубазнији начин заблагодари ми она и за тим изменусмо неколико Фраза о времену и другим темама од општег интереса. За све то време није скидала вео, али ми је пало у очи, да ме је посматрала с необичним интересовањем. Где ли смо се то могли видети до сада? Када смо већ мало по више разговарали, усудих се да јој поставим и тб питање, на које она одговори, да се нисмо до тада још никада видели. Стара је дама међу тнм већ била засиала у своме куту. Још од почетка пута ни мало се није интересовала она за нас и одмах по уласку у кола припремила се да легне и спава. Напољу је било топло и оморине, а у вагону тежак задах. Молио сам за допуштење да отворим један прозор, али по жељи даме, која је патила од невралгије, одустао сам од тога. Иротиву тога се није имало шта рећи, а у себи сам се љутио због њеве болести. Опет сам морао почети зевати иза својих новина. Силом сам хтео да савладам суморност и сањивост, која је овлађивала мноме. Кад бих био и у ма каквој другој служби, а не у оној у којој сам био, свим бих се силама борио проТиву тога да не заспим у колима железничким прве класе, а на то су ме научили случајеви који су се дешавали у последње време. Погледам у свој сат. Тек кроз пола сата била нам је прва станица пред нама. Висока дама у црнини вадила је често из свога џепа некакву Флашицу са неким необично јаким задахом. Изгледала је да осећа веома јаке болове, те је тога ради врло често прибегавала томе средству. Због тога јакога мириса постаде ваздух у колима јоштежи; са свим необичан задах овлада у купеу. Ништа није помогло,