Полицијски гласник

БРОЈ 32

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 245

коме животу. Дисциилинске казне, па богме и саме батине употребљују се врло често и то у врло строгим мерама. Да нпје тога, осу^енику би се дала прилика да леиим начином живота врло лако прекраћује свој рок осуде. У свима државним казненим заводима уведене су тако зване „ комутационе табеле, — табеле, на основу којих се, у случају доброга владања осуђеника, смањује рок осуде по одређеним ступњевима. У држави Њу-Јорку код казне затвора од једне године дана, може бити смањена са два месеца, а код казне робије од десет година, може бити смањена са три и по године. Нарочиту пажњу заслужују експерпменти, који су вршени по разним државама, а којима је основица идеја, да са злочинцима, који су први пут пали у грех, треба друкчије поступати. но ли са злочинцима из навике. Тако је постао и »РеФормни казнени Уавод" у Елмиру у држави Њу-Јорк, већ од пре 20 и више година. Разлика је код овога завода, према другима, та, што се злочинац осуђује на неодређено време, то јест злочинац се осуђују на минималну казну од 1 године, и на максималну казну према извршеноме злочину. Може бити случај, даје максимумказне 20 и 30 година, па ипак с§ осуђеник може пустити, ако се добро влада, и после годину дана на дату реч. После пуштања стоји осуђеник под полицијским надзором за 6 месеци, а месечно један пут мора писмено да извештава управу казненога завода о своме раду и животу. Пропусти ли то, опет долази у затвор. Учини ли слободњак какво ново зло дело, преводи се у државни казнени завод. Главна идеја водил>а код свију тих покушаја у Америци, која им као основица и служи, јесте: не само казнити, већ и поправљати. Као што се поступа у Америци са осуђеницима, када су на осуди, исто се тако ради са њима и кад се пусте. Читава организована друштва стављају се на расположење саветом и делом отпуштеном осуђенику, да би му олакшали повратак у слободан живот. То и није баш много тешко у земљи, где се мало пита за пр.;шлост појединога човека. Д. В. Бакић СНХНДИН од В. М. Дорошевича Преводи Љ. Б. сврпгени правник _ 19 Полуљахов — Ја на ситне послове нисам ни ишао. Ја сам тражио новце, — а не тек тако: дићи што падне шака! Узимао сам, хиљаде. — Па шта је бивало са њима? — Путујем 110 варошима и трошим. — А зашто пх ниси штедео, купио, док се не накупи 25 хиљада. — Нисам имао стрпљења. Ја нн за шта немам стрпљења. Кад сам већ решио: узећу 25 хиљада, и одмах иромекићу цео живот.

Нестрпљење — то је њихова карактеристична особина. Због нестрпљења, чине масу. по њиховом мншљењу, »глупости", због којих после пх и хватају. Ја зпам на пример убиство банкара Лившиуа у Одеси. Убице су биле у веома „згодном" положају. Међу њима је био специјалиста по обијању каса. Човек чувен и знамеиит ме1)у лоповима, који се прославио својим делима у Русији, Турској, Румуиији, Грчкој, Египту. Дошли људи једипо да краду, чак без оружја. Могли су отворити касу, дићи новце, затворити је и отићи. Послуга им је ишла на руку. Но старац банкар, овог иута дуго није заепао читајући неку књигу. И убице су јурнуле на њега, удавили га, и побегли, чак не дирнувши касу, специјалиста® се поплашио убиства, н умакао пре свију. — Зашто сте удавили старца? — питао сам ја убицу Томилина. —- Нисмо могли да чекамо. Није хтео дуго да заспи! — слежући рамевима одговара ми Томилин. У то време, када је Полуљахов горео од нестрпљења, није могао да се скраси на једном месту, скитао из вароши у варош, »у сну гледајући свој други живот и трговину", — он се сближи с младом женом Пирошковом, служавком и неким Казаевим, који се такође бавио »круппим пословима«. Полуљахов и Пирошкова су живели у једном од јужних места, а Казаев је путовао, и расматрао где би се што могло наћи. И један дан, Полуљахов добије депешу од Казаева, из Луганска: »До1 )и заједно. Има трговац. Може се отворити радња". Арцимовића је упропастила каса, коју је изненадно због нечега набавио покојни Арцимовић. Куповина касе изазвала је масу нагађања у Луганску. Иочело се причати о баснословно богатом иаслеђу, које је нримио Арцимовић. Иначе, због чега би касу куповао? Све дотле је било добро и без касе, — а сад од једаред каса! Луганск је већ знао тачно и величину наследства: 70 хпљада. Ти су гласови допрли до Казаева, који је дошао у Луганск да што нањуши — и он одмах испошље депешу Иолуљахову. Све је ипјло у прплог злочину. Арцимовићи су баш тада отпустпли собарицу. У маленој паланци п то су одмах ови дозналп. Иолул.ахов им пошље Пирошкову. Ови је приме. — А Пирошкова је била готова да пође за мене и у ватру и у воду. Пирошкова је служила као собарица код Арцимовића, а Полуљахов и Казаев су живели као л^уди, којн намеравају да отворе радњу у том месту. — Је ли то било убиство са раније спремљеним планом или просто, — како то често бива, — пљачка, која се ненадно завршила убиством? — Не треба лагати. Ја сам одмах видео да се ту не може без „злочина« свр-

шити — веома мпого чељади у кући. Казаев ми је не један пут говорио: Да ли да се иде? Ништа од свега не1.е бити! Али ја писам дао : »Када се још даду 70 хиљада Наћи? с< (НАСТАВПЋЕ СЕ)

НЕОЧЕКИВАНИ СУСРЕТ УСПОМеНА ЈЕДНОГА ДЕТЕ ^ТИЈЗА ОД Ј. Касирера. (СВРШЕТАК) IV. Сада је требало предострожно радпти. Код вратара, који узима карте при уласку на перон, распитам се, да ли је изашла на станицу једпа дама у црнину одеиена. Пошго се мало размислио, одговоои вратар да јесте. Сећао се и тога, да је она имала собом и један ручпп коФер, па кад јој је попудио своју помоћ, опа га је захпаљујући се одбпла. Мис.шо је да је нндео и то, да је отишла путем у варош. алп за то баш није сасвим спгуран. 'Го ми је ииак било доволјПО . Пошго сам изменио своју спољашност, у случају сусрета са њом, да ме не би познала, изађем са станице. Још нисам знао којим путем да ударим. Решим се иајзад, да идем у хотел варошки. Нисам нн сумњао да ли у вароши има хотела. Она је <љакако могла већ отићи и у Карлтоп, који је био удаљен одавде десет километара. Па овој сам стапнци оставио строгу паредбу, да одмах притворе даму. која би се слагала са оиисом нотернице, али па Карлтон сам са свим био заборавио. Одмах ножурпм на пошту да телеграфујем све што је потребно. Сада је било већ пет сати и дама је могла већ одавио бити у Карлтону и одатле другим возом отићп даље, те би тало све било изгубљено. Али још не изгубих храброст. Ио том одем у гостионицу, да се чега прнхватим. а поред тога да будем на опрези. Гостиоиичарка је била стара, отрцапажена, и с њом није било лако ступитн у разговор. Причекам толико, док ми је допела чај једна келнерица, па њу упитам, да ли има много гостију на стану. »О, не, господине, нема више. сем вас и једне даме, високе даме, у црнину обучене. Баш сам мало пре и њој одпела чај. Не можете ни замислити колико је опа лепа!" »Да ли је плава или црномањаста?" упигам ја равнодушно. „На то вам могу одговорити, госиодине. Када је дошла к нама бпла је сва забрађена, и толнко могу само рећп, да је нлавуша, лена као уписана, п да се жали да пати од невралгије«. „Хоће ли и да преноћи овде?« упитам ја, дивећи се лепоти те даме п изјаиљујући жељу да својим очима видим леиотицу. Ништа ми више пијемогла рећи Жанка. Да ли ће дуже или краће време остати, лепа дама никоме није рекла. Кад се келнерица удаљила, размишљао сам, како бих