Полицијски гласник

ВРОЈ 32

се могао приближити гошћи у хотелу. На свету има више ио једна висока дама; ова је овде била плава, у зимском огртачу, а оиа коју ја>—- тражим, напротив, са свим црномањаста. Наравно да се могла лако прерушити, а међутим није имала толико великог пртљага. Да уђем у њену собу и притворим је као давно траженога лопова, нисам могао, јер нисам био сигурно уверен у идентитет. Хтео сам за то да је чекам кад сиђе у општу гостионску салу, па ту да ступим с њом у разговор, да јој чујем глас, видим понашање, и према свему томе да предузмем потребне мере. Испитам за тим добро своју спољашњу појаву и морам признати да нико у мени није могао упознати више путника који је на возу похаран. Био сам други човек. Неколико измена црта лица и промена одела потпуно су ми изменилн изглед. Како ћу сада да дођем до даме? Није бпло извесно, да ће она изаћи из своје собе, а без наредбе за притварање, нисам могао ући силом у њену собу. После малог премишљања паде ми на ум једна добра идеја. Она је рекла келнерици, да пати од невралгије; издаћу се да сам лекар ове варошице, и да сам случајно у разговору са гостионичарком чуо, да она пати од невралгије, и да_ сам тога ради био слободан понудити јој своје услуге. Приђем врагима њене собе, и на моје куцање, чусеслатко, мелодично : »Унутра!« Срце ми јако залупа, јер сам чуо глас моје сапутнице. Отворим врата и нађем се пред високом стаситом дамом, плавих очију и злаћане косе. Стадох као укопан од страха и изненађења и морадох се ирихватити за зид да не паднем, јер сам пред собом видео оне чаробне, плаве очи, које већ седам година не видех. „Луција, мила моја Луција!« узвикнух ја. Са криком скочи она са своје столице и одби ме руком. »Не дотичи ме се«, повика она. »Ти немаш више кћери! Луција, коју си толико волео, већ је седам година мртва.® Гласом, којпм се изражавала сва туга очева за изгубљеним чедом, одговоримјој ја: »Луција, драга Луција, ти си некад толико волела свога оца, па како си га могла налустити? Ко је тај, што те је одвео онога страшнога дана пре седам година? Зар ти ни мало није лежала на срцу моја љубав? 11 Плачући паде ми она у наручја. Ја јој допустих то и пригрлим је јаче на своја недра. Ја сам грлио женску, коју сва Енглеска тражи као злочинца! Али она је била моја кћи, и верујте ми, господо, пре бих био могао умрети, него ли да је предам суду. На један пут се диже она из мојих наручја, и бледа, дрхтећи сва, седе на столицу. »Луција«, ословим је ја, „ти већ знаш ко сам ја и шта ми је дужност ? а „Да, знам то. Ти си детектив, и већ неколико недел^а јуриш за својом кћери, да је пошаљеш на робију. Но и ти, драги

оче, ниси био довољно лукав за мене. Твоје ствари нисам узела зато да бих се обогатила њима, већ што ме је ужасавала та мисао, да се и сам отац мој дао у потеру за мном. Али ти би добио натраг своје ствари. Хтела сам једним писмом да ти се јавим и поверим, и да ти вратим ствари. Ти ниси могао ни сањати, оче, да је твоја Луција отишла тако далеко?" То је говорила хладиим тоном, гледајући у мене строгим погледом без љубави. „А ко те је одвео тако далеко, Луција? Да није Марк Штрацеј?« Она скочи љутито и руком ми зЈтеде забранити даљи говор. и IIе говори ничије име. Сад је све прошло, а што је било — било. Мој муж, тај, који ме је тада одвео собом. утопио ме је у своја иедела. Што си и ти, оче, пошао за мојим трагом? Зар ми и сем тога није довољно тежак живот, и зар ми је потребно сећање на иређашње ( рећне године, да би ми садашњи начин живота изгледао црњи? Слободно ме можеш предати власти, можда ћу срећније живети но сада". »Предати власти!" Те ми се речи дубоко забодогие у срце. Да, а зар ми то није била дужност? Зар то ие треба да учиним и части своје ради? Није лп- ме на то приморавала служба? Зар сам смео трпети да она и даље иродужп вршити злочине ? „Луција", молио сам је нгго сам вшпе могао преклињући, »мила моја Луција, хоћеш ли се оканути досадањега жпвота, па да одем у иносгранство и тамо новим животом почнеш живети ?« И не промишљајући, одговори она одмах: »Нећу, докле сам год жива, ја сам његова. За њега живим, за њега крадем, а можда ћу једнога дана и умрети за њега!« При том се гушила у сузама и уздасима. Нагнем се к њој, пољубим је једном свесрдно у лице и изађем из собе без једне речи. Неколико дана по том поднео сам оставку на службу. Учинио сам једну грубу повреду дужности, и част ми није донуштала да останем више у служби. Своју кћер никада више нисам видео". Д. В. Бакић.

ЖЕНИЈНДНИ ПОЛИЦДЈАЦ ,1,011)3 Јасо1110(, 13 II. Судија и по,лицајац. Замислите сад, да су та двојица људи један у тридесет другој, а други у тридесет четвртој години, и они сваки дан примају ове две младе девојке на само, без икаква надзора, у својој соби; једној је петнаест, а другој шеснаест година, али тако физички развијене, да би свак помислио да су полно дозреле; па још су оба Фратра пуни снаге и здравља, замислите на само са својим дражесним ученицама!... Ђаво да ме носи, ако бих пристао да будем у таком положају !... Наше је васпитање тако лабаво, искушења су тако силовита а месо

иопустл>иво, да сам поуздан, да би се мало који човек могао уздржати! Али узев у обзир све околностн, које сам с-азнао из вештих испитивања породице и војводине послуге, ја не верујем да је ту љубав главно, ту је радило нешто миого јаче, јер при првнм речима или додирима заводљивим, девојачка би се невиност узбунила, и оне би све казале матери, или би бар казале да иеће више ићи у манастир, а то би онда изазвало и то да кажу разлоге зашго то чине. Поиови су били сувпше и сувише мудре лисице, па нису ударили тим клизавим путем... Кад су осетили прве жигове страсти, ова су два човека, са свим природно, одмах помислили на страховита дејства сомпабулисма или хипнотисма, које вам подвлашћује и тело и душу створења, коме се на тај начин, могу улити. врло заносне ствари, на које никад ни помишљало није, и нагонити их да их врши са таком умешиошћу и страшћу, као права Месалина ! И помисао. да се госпођице од Дамарта подвргну тој врсти утицаја, у толико је логичније њима могла пасти на намет, што су се они специјално занимали изучавањем принципа о сомнабулис.му. На тај начин онп су избегли оно обично варање шипарпца, које би једнога или другога дана сие то издале; а постигли су то, да, у место што би имали посла са децом која дрхте и црвене од стида, силним утицајем на њихову душу од њих створе, за све време док су под њихиом влашћу, нредмете задовољства, спремне потпуно за све врсте порочних вештина, а да се, пробуђене не сећају ни мало онога што су спаваћиве радиле. — Са врло живим интересовањем пратио сам излагање ваших дедукција и рећи ћу вам шта о томе мислим, рече у том тренутку истражни судија. Рећићу само једну реч, која ће срушити ту вашу грађевину, ако не би сте могли дати објашњења, чекаћу само док завршите. Слажем се са тачношћу свега онога што сте навели, али у том случају — не разумем одвођење! Има примера свакога дана, да младе девојке пз добрих Фамилија беже са 110 каквим попом, одведе их какви власуљарски момак, па чак и њихов кочијаги, али оне су залуђене, знају шта раде, иду да живе у туђини са предметом своје љуоави. Али у овом случају, којим смо заузети, ништа слично није могућно. Младе су девојке стално хипнотисане, велите ви, оне не знају да су их Преосвећени отац Светога Духа и отац Ангеран осрамотили — како их онда одвести?! Јер оба оца не могу се надати да ће их вечито моћи одржати у хипнотпсаном стању! И онда при првом мробуђењу, чућете њихову песму: „Шта ћемо ми овде ? Ми се не сећамо да смо хтеле овде доћи! Ми хоћемо да се вратимо нашој мајци!....« и зликовци су неизбежно пропали!... Јер како ће се друкше објаснити одвођење девојака, које је сву полицију довело у забуну? Јако се бојим, драги мој г. Лоране, да нисте овога пута сачинили један невероватан роман. Верујте ми, ваше хипотезе, подржаване вашим даром да некога убедите, тако су добро извођене, тако основима поткрепљене, да сам ја био потпуно освојен све