Полицијски гласник

ВРОЈ 46

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 355

надметача од једног, — нема места, јер се из протокола лицитације под Бр. 1948. види, да је било чети[)и а не један надметач, и прома томе доказивати сведоцима противно садржини јавне исправе, нема места према §. 233. грађ. суд. пост. нарочито кад није у протоколу лицитације означено, да је било договора између лицитанта; и ако би се ово дозволило, онда би ретко која продаја могла остати. Најзад не стоји навод браниочев да у протоколу Лицитације мора бити означено и то: како је извршилац продаје при престанку надметања два пута гласно казао и „гре&и јер ово у §. 488. грађ. суд. пост. не стоји да мора бити написано у протоко.пу." По жалби тужилачке стране Кас-ациони суд у свом III одељењу, поништио је 6. IX. 1890. № 3274. првостепепо решење. Ево са којих је разлога то учииио. „Кад је тужба браниоца масе управл,ена, како против извршиоца пролаје М. Недел>ковића, тако и против надметача Стевана Г1. Спасоја Р. и Илије Ч. шго су овп одвраћали људе од лицитираља продатог имања, и суд тужбу овакву узео у поступак противу свију именованих лица, саобразно нропису §. 505. грађ. суд. пос. онда је суд дужан био, да спор овај редовно извиђа, као у обичиој парници држећи се прописа §§. 1,25., 126,, 149., 131., 159 и 161. грађ. суд. пост. ; и да се спор пресудом окопча, која би у свему одговарала пропису §. 304 и 305. реченог поступка; а не решењем, као што је овде урадио и у коме нема ни речи извршиоца продаје, ни речи осталих тужених; па ни о њиховим доказима за одбрану наведених." Ирвостепени суд усвојио је ове примедбе, одредио рочиште и иснитао сведоке, па је пресудио, да се продаја поништи, јер је сведоцима утврђено, да су се надметачи договарали. По незадовољству купца који је тужен као еадметач, Апелац,иони суд претписом својим од 27. III. 1890. № ,917 вратио је првостепеном суду неразмотрена акта из следећих разлога: «Истина §. 505. грађ. суд. пост. прописано је, да ће се на случај, ако је тужба противу надметача као овде, поступити као и у обичној парници, који поступак има се однети на само извиђање спора до судске одлуке, а сама судска одлука, према паређењима §. 504, 507 и 508. грађ. суд. пост. има бити у виду решења а не у виду пресуде, који решење по §. 322. подлежи расматрању Касацпоног суда. к Првостеиени суд усвојио је ове примедбе Апелационог суда, па је'решио: да се продаја понишТи, јер је сведоџбом сведока утврђен договор између надметача. По жалби стараоца тужепе масе умр. Спасоја Рад... а куица ,имања, који је и тужен као надметач, Касациоии суд поништио је решење првостепеног суда, са ових разлога. »Кад је примедбама Касационог суда од 6. септембра 1890. Л« 3274. поништено раније решење тога суда по овом спору

изречено, и препоручено суду, да он сиор овај извиди редовно и да га пресудом сврши, која би одговарала у с$!ему пропису §. 304. и 305. гра1). суд. пост.; — онда је оуд тај дужан био, да по таквим примедбама, као обавезним по §. 33 !. грађ. суд. пост. и поступи, и да пресуду изрече. Из акта овог спора види се, да је суд по овим примедбама пресуду 5 новембра 1890. Дј 11911. & допео био, али је без пкаква основа и закона ову своју пре суду сам поништио и преиначио; и ако је само већи суд овлашћен да исту преипачи или понпшти према ирописима гл. VII. (§ 309. — 325. под а.,) из грађ. суд. поступка. Тако: кад је Апелациони суд, коме су акта по незадовољству браниоца Спасојеве масе послата била на расматрање, вритио томе суду не расмотрена акта и само узгред изразио своје мишљење, да би требало спор раоправити решењем; суд тај није имао никакве иримедбе Апелационог суда ни да усваја, ни да пресуду преиназује, иего му је надлежало, да дело пошл.е Касациопом суду на расмотрење; а кад је суд противно томе урадио, онда је горње решење незаконо према §. 304, 305 и 306. грађ. суд. пост. Првостепени суд усвојио је ове примедбе Касацпоног суда, па је иресудио ,14. VIII. 1891. № 9106. да се ова продаја као неуредна поништи и да маса умр. Спасоја нлати трошкове и накпади таксу. Ову је пре^уду одобрио апелациони суд, с-војом пресудом од 24. априла 1893. год. № 891. Пресуду пак Апелационог суда одобрио је Касациони суд 10. IX. 1894. годпне № 3904. ( наставит.е се)

С К И Ц Е I. «Нема правде !'...» Једнога дана упаде у ходник канцеларијски чувена скитница Јанко ^з Л. — Је ли ту г. капетап! — раздера се на служитељ. — Ту је ! Шта се дереш толико? — Пријави ме одмах. Кажи му да је ствар врло хитна. Момак уђе и рапортпра ми. — Пусти га унутра! Јанко готово улете у канцеларију. — Н1та је сад опет, Јанко? — Како, господине. Зар ниси ништа чуо? — Нисам. — Зар ниси чуо да ме је председник просто убио. — Који продседник ? — Па мој. — Кад ? — Ноћас. м — Говори: за ш го? — Моја несрећа. Ђаво ме надари те кад пођох из механе кући, свратим у авлију Првула Станициног. Он има најбољи кокошарник у селу. Мислио сам да никога нема, те прилично слободно приђох кокошарнику и увучем руку унутра. Али

на једанпут шчепаше ме двојица за рамена и оборише на земљу. Угураше ми пешкир у уста, руке везаше и потераше у општину. Ту беше председник. Шта даље да ти причам... Председиик као помаман скочи иа мене, дохвати ме за прса, обори на земљу и шта је даље радио готово се и не сећам. Само сада осећам да не ваљам ни Богу ни људима. Грбина ме боли, руке ме боле, а већ ноге и не осећам да су моје. — Па ? — Патулшм председпика. Оннијесмео тако самном да поступа. Има закона па нека ме он казни за кривицу, а не председник на овакав начин да задовољава правду. — Па шта, је даље председник радио с тобом? — Нигита. Јутрос, уираво, мало час ме је пустио из апса па ми на растанку рече : „Извол'те и другн пут!« — И Јанко зашкргута,. одмахну главом неколико пута и лупи се песницом у прса. — Управо, ти би сада хтео... — Да казниш председника... — А шта да радим с тобом? — Са мном? Па зар ја ннсам своје добио ?... — И ја да казним председннка што је погрешно применио казну... — То, господине. — Лепо. Ја ћу председника због те погрешке казнити, а и његову иогрешку исправити у толико, што ћеш сада ти у ханс ! — и зазвоним. Уђе жандарм. — Води га! — Међер у овој земљи нема више правде! — раздра се Јанко и за њим се врата затворише.

II. оПасквиле® Спремао сам се да изађем из канцеларије кад ми момак пријави господина Свету, пензнонара. — Пусти господина! — рекнем момку и повратим се столу. Господин Света уђе, и пошто се здрависмо, понудим га да седне. Он ми се поклоном захвади и седе. Иошто је марамом неколико пута превукао изнутра по шеширу и два три пута обрисао ћелу, поче кашљуцајући да ми се жали. —5 Ви'те, онај пакосник опет ми не да мира. Ама ништа му не раднм. Никад му нисам р1)аву реч рекао, избегавам га на сваком кораку, нећу чак ни у каФану да у{>ем ако је он тамо, па опет све то ништа не помаже. Ево и данас убачена ми је кроз прозор једна пашквила. Знам да је он то учниио! — и г. Света полагано извуче из унутрашњег џепа на капуту један табак хартије и пружи ми га. — Овакве бљувотине сумњам да је још когод писао... Молим вас само прочитајте! Развих табак. Беше сав исписан словама иодражавана штампаним.