Полицијски гласник

СТРАНА 3&6

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 46

Пасквила је гласила: „Ћелави Света и дчбела Цвета ПОВМА И.1И Како је Свету истукла будућа жена." Заљуби се дилбер — момче У гојазно баш девојче Заљуби ое до ушију Ију, ју I Ију, ју Што је дивно дилбер момче! А лепше мј ' још девојче Он је к витак» као — јела Она — ка свиња дебела. Воледу се јоште како Ка иебески рај и пако, Момче њојзи гукне: «цуро,» Она њему (( пијандуро !" Него чујте, љубезници : И ти Овето, псећа траго, И ти Цвето, права раго, Кијаћете љубов вашу Пљуваћете само кашу. Кад вас стану деветати Кад вас стану леметати Иричаће се у Азмји, И Јевропи, и Африци, Причаће се чак у оној Црној земљи Америци.... До виђења, мотка — Свето, А и теби, свиња ■— Цвето I Осветник." Ето, госпоДине, човек просто да полуди. Не знам шта сам могао томе пакоснику на жао учинити да ме овако изобличава? —• рече некако боно г. Света, пошто сам пасквилу прочитао. — Хм, непријатиа ствар! — Ви'те! 11а шта да радим? Ућутасмо. Био сам уверен да је и ову, као и многе раније пасквиле писао г. Јевга Р. пензионисани војни капетан прве класе. И он, и г. Света већ дуже времена живе у овом месту. Г. Света је пензионисан као судски рачуновођа. Болешљиве је природе, манира готово женских. Пре подне до 10 сати чита новине, после се шета поред Дунава до 12 сати, а у подне долази у гостионицу на ручак. После ручка одлази у стан, спава до неко доба, па се опет шета, а пред вече долази на пиво. Ћутљив је, и готово избегава друштво. До пре кратког времена становао је у једној мехапској соби, али кад се испразни стан код г-ђа Цвете удове, он пређе тамо. Пре њега код к-ђе Цвеге становао је г. Јевта. Иапротив, г. Јевта је био плах човек. Често је играо „жандара« и с аласима, и игра би се увек свршавала свађом. Изгрдили би се ираво аласки. Како је пензионисан с праком ношења униформе, то ову није ни скидао. Првих дана по његовом доласку направио је читаву сензацију. Мештани су држали да је он уиућен у некој сиецијалној мисији, али се све објасни кад пређе у стан код г-ђа Цвете. Пошто никада није на времедолазио кући, већ све око поноћи, то му је г-ђа Цвета отказала стан. „Не могу, г. ЈеФто да нануштам сваку ноћ постељу и да вам врата отварам. Ви сте научили на такав живот

а ја не, и зато вас молим да нађете стан на другом месту® — казала му је једног дана г-ђа Цвета. И тако се он исели. Мећутим у чаршији се много што-шта причало. Тако, једни су причали да је ЈеФта нарочито удешавао да у поноћ долази кући, ношто је често у механи причао, како ужива да видиженску в неглиже <( . Други, опет, као да је г. Јевта тражио руку г-ђе Цвете али га она одбила, па је долазио тако доцне у ноћ само да би се о њима причало, о некаквим њиховим односнма, како би то и г-ђи Цвети могло до ушију доћи те је то нагнати да пође аа г. Јевту. У паланачкој хроници има још доста прибележених разноврсних гласова, којима овде није место, због чега је г. Јевта тако доцне долазио кући. Главно је то, да сада уредно иде. Сад станује код баба Соке у свирачкој мали. Пошто се после њега одмах у стан уселио г. Света, то је г. Јевга држао, да му је г-ђа Цвета отказала сган због њега. И сад настаја ужасно бомбардовање пашквилама од стране г. ЈеФтине. Бар тако је веровање у паланци. Једнога дана на свима телеграФскпм бандерама у вароши освануше залепљеае некакве слике. Насликана је била бандера и једна свиња како се о њу чеше. Испод слике беху написане речи : »Врела љубов: Света и Цвета.« После неколико дана опет на зиду општинске суднице беше залепљен велнкн плакат са речима: »Данас у један час по подпе изложиће се јавном надметању жарка љубав двоје младих: сувог Свете и дрљаве Цвете/ 1 Није прошла ни једна седмица а да по која пасквила не осване. Полиција је тра1ала за пасквилантом, али се овај вешто крио. Нарочито је бачено око на г. Јевту. После дужег ћутања умолим г. Свету да ми пасквилу остави, а о резултату да ћу га известити кроз седам дана. Опростисмо се и он оде. * * * Једнога дана у новинама, које су излазиле у окр. вароши, под в Ве>стима са стране к читало се нагласу механи следеће: „Јављају нам из П, да је там. полицији пошло за руком да пронађе једног насквиланта, који се у последње време окомио на једну угледну, скромиу и скроз честиту личност там. Тај осиони пакосник како смо тачно извиштени, биће предан надлежном суду на суђење, који ће га, уверени смо, према постојећим прописима удаљити за свагда из друштва честитих људи, у коме се до скора кретао. Зло рађење готово суђење." Као по команди сви се погледи обрнуше на г. Јевгу. Он је и бледио и зеленио. Погнуо главу над новинама па само ћути. У сали настаде тајац. — Јел' истина, г. капетане? — упитаће један трговац. — Па није без ничега...

Г. Јевта ме погледа. Тај поглед нећу никад заборавити. Ја се само насмејах. * * * Отада се више ниједна пасквила није појавила. III. „Мађије" У заседање улази једна баба. — Помози Бог, господине! — Богти помогао. Којим добром стара? — Ех, синко, да је добро не би потегла оволики пут... и баба узда'ну. Понудим је да седне. — А одакле беше ти? — Из М... — Зар члк отуд? Па зашто си се наканила на оволики пут... — Зло, госиодпне, зло ме тера к теби! Баба узда'ну па поче да прича: — Имам два сина. Синови су ожењени. До пре кратког времена живели су у најлепшој слози и љубави, а тако исто и моје енаје. Али од неког доба наста у кући прави лом... да се искрве! Старији ми сип тера из куће млађега; јетрве се сваког дана туку и грде једиа другу да не може бити горе. Стидим се и да ти кажем како једна другу назива. Почпем да их утишујем. али ништа не помаже!... Сетим се јадна, напослетку да упитам Живку врачару,... ти је, господине, сигурно познајеш она долази и овамо, те врача и госпођама... Пуна јој кућа неких рекла, какве се у нашем селу не носе. Има и једно либаде... — Не познајем је, стара! — Штета!... А могла би ти по неки пут и користити. — Збиља?! — Само да чујеш... Еле, сетим се ње, па прекјуче полако одем њеној кући. Потужим се на зло, које се улеже у кућу. Молила сам је и преклињала да ми помогне. Она пристаде. Узеде карте, ја јој дадох белег, и она ми после мало рече, да сво зло долази од наше комшике Јеле.... Ваљда познајеш, господине, ону удовицу до наше куће?... — Пе познајем је... — И боље, господине! Многе је куће она растурила па сад хоће и моју... Бог јој судио! — И баби низ смежураио лице скотрљаше се сузе. — И сегих. се, — продужи баба — да је та Јела једпе вечери просула воду иреко нашег плога... — Паа ? — Ето дођох до тебе да те умолим да нам скинеш тај бела.ј с куће... Бог па ти! — Како ? На који начин ? — Па да је мало ухансиш да и она осети шта је влас. И ако то не учиниш нема нам спаса. Тако ми рече Живка.— Баш она?... — И рече ми још, да се Јела свуда хвали: како јој нико ништа не може: ни Бог (ту се баба прекрсти), ни ђаво па Н5а сама влас'! Јер вели: »доста је мени да само погледам мушко чељаде па да му одмах ноге поклецну.' 1 Па зато те молим курталиши пас тога зла, господине! —