Полицијски гласник

СТРАПА 370

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 48 и 49

купац ће ценЈ бити дужан положити у року од три дана пошго му ое оаопшти да је извршна судока оддука. којом је и по тужби продаја оглашена за онажну. (Замена од 14. јула 1898. год. збор. 53. стр. 179). * Тек од дана издања сведоџбе — тааије — иостаје купац госаодар а не од дана кад иолиц. чиновник каже Ђ и тре&и иут" ио одлуци № 42 68. код §. 4 81, * Извршна власт није дужна да зове куица да иоложи куиовну цену, ио овој одлуци Касационог суда. По свршеном извиђању суд је предходно нашао: Никојим начином изврЈцна власт није била позвана, да позива купца за полагање куповне цене, већ само да му саопшти да је продаја оснажеиа — §. 507. грађ. суд. пост., и чим купац не положи у року куиовну цену — §. 484. грађ. суд. пост. — власт одмах одређује другу продају на штету купца. Но баш и кад би се узело, да је извршна власт била дужна да позове куица да положи куповну цену. опет то тужилзи Лепосави не би ништа користило , пошто је њен пуномоћник Тимотије адвокат, који је и лицитирао ово имање за њу, на акту Бр. 9017 код начелства изјавио, да нема новаца да положи излицитирану цену, но да је исти тражио од своје властодавке, и ако она за петнајест дана не положи новац, онда власт нека прода ово имање на њену штету, а ова изјава по §. 620. грађ. зак. подпуно веже и властодавку Лепосаву и има се сматрати као да је она исту (изјаву) код начелсгва и дала, па је са овог разлога одбио тужилачку страну од тражења. Ово решење одобрио је и Каоациони суд 5. IX. 03. .№ 5805. * Види одлуку Л» 10^31 код овог §-а, која је донесена у истом смислу. * Да јенадметач иостао соиственик имања и ако није положио сву куаовну цену, казује нам ова одлука Касационог суда: На дан 4. јануара 1900 год. иродавало је пореско одељење имање Николе Ј., за дужну порезу и теслимљено Вујици П. из Д. Лајковаца за 201 динар. Како купац није положио куповну цену, то је пореско одељење продало исту њиву у »огачама® на штету купца Николе на дан 28. децембра 1900 год. Противу ове продаје тужио се Никола, наводећи да је продато имање његова својина, јер га је купио на првој лицитацији куповну цену положио и тапију од суда добио. Тужени Јаков 3. порезник бранио се да је истина тужилац добио тапију од продатог имања, али то је погрешка јер тужилац није положио сву куповну цену, већ неки део. Зват је внше пута да положи излицитирапу цену и у томе погре-

шно је писато из пореског одељења суду да изда тапију и тужиоцу, поред другога купца, који је на тој лицитацији купио друго Николино имање и цену положио. Одељење је писало суду да одузме тапију од тужиоца и огласи је за неважећу, па одредило продају на штету тужиоца, као првог купца и ову исту њиву у »оглачама« продало другом. Првостепени суд пресудом од 16. IV. 1901. № 120. 96. ноништио је продају из ових разлога: Да се из акта ове продаје види, да је пореско одељење среза к у лицу туженог г. Јакова на дан 28. децембра пр. год. продало спорну земљу звану у »ога чама« и да је ову земљу купио тужилац и на исту добио од суда тапију, коју је у препису суду поднео за доказ , а оригинал показао на увиђај, и да је ову исту земљу, која се по поднетој тапији, као јавној исправи по §. 188. грађ. суд. пост. сматра као својина тужиочева, пореско одел.ење продало за наплату дуговане порезе Николе Р. из Д. Лајковца. Према овоме овде је повређен пропис §. 471. тач. 1. грађ. суд. пост. јер је за наплату туђег дуговања продата земља тужиочева, па с тога се ова продаја као неуредна има уништити, §. 501. грађ. суд. поступка. Наводи туженога, да тужилац није положио сву излицитирану цену и да је на његову штету као првашњег купца, имање ово продато за наилату порезе Николине без вредности је, пошто се тапија налази у рукама тужиочевим, који је до ње дошао законитим путем — §. §. 489. и 507. грађ. суд. пост. Ову је пресуду одобрио Касациони суд 10. VIII. 01. № 5382. * По одлуци касацисног суда од 3. IV. 1899 И 3059. ако је таиија издата, иа се ародаја ионишти услед ипимедаба касац. суда, — онда се тааија може да ионишти са.мо редовном иарницом а не несаорним аутем. Ево те одлуке. За паплату дужног пореза што је Миловап П. из Драгојевца дуговао, среска власт иродала је имање Милованово и како је купац положио куповну цену, — полициска власт не сачека да продаја буде извршпа, већ се обрати суду с молбом да купцу изда тапију, што овај и уради. Но кад Милован у законом року подиже тужбу за поништај ове продаје и кад суд поништи продају као неуредну, — полиц. власт затражи од суда, да огласи тапију издату купцу Миленку М. из Трбушнице, за невредећу. И првостепени суд усвоји захтев среске власти решењем № 24085 и огласи тапију за невредепу, са ових разлога: »11о §. 489. и 507. грађ. суд^пост. суд ће издати тапију купцу продатог имања тек тада, кад продаја постане извршна; кад противу ње нема жалбе или кад је по жалби и суд оснажио предају као уредну. Продаја имања Милована 11. не само да није постала извршном, него ју је суд

поништио решењем својим од 3. марта 1897 год. № 4059. Према томе овде је суд учинио погрешку, коју по §. 335 грађ. суд. пост. има сам исправити.® Противу овога решења изјавио је жалбу купац Миленко и Касациони суд ноништи напред поменутом одлуком првостепено решење. Ево Касац. примедаба. »Погрешно је суд појављено питање о неважности тапије расправио решењем, узевши да је овде случајна погрешка, која се на основу §. 335 грађ. суд. поступка може кратким путем да расправи, већ кад је жалилац Миленко тапију добио од надлежног суда дозвољеним и законим путем, то се она као јавна иоправа може уништити једино редовном парницом.« * Куаац је дужан да иоложи излицитирану цену за три дана ио саоиштењу да је иродаја остала снажна, и онда иостаје куиац и соиствеиик. Иласт, којаје вршила иродају није дужна да га иозив а да иоложи куаовну цену, — ио овој одлуци. „11о свршеном извиђању овога спора, а у смислу §. 166. грађ. суд. пост., суд је нашао: да тужилачка страна овим спором тражи уништај ове друге нродаје, а за тим и уништај таиије ио тој другој иродаји, дате Уирави Фондова. По §. 502. грађ. суд. пост. сваки онај, који је неуредном продајом оштећен, може онога, који је узрок те неуредности за петнаест дана тужиги надлежном суду. рачунећи од дана продаје. Одоцњену тужбу суд ће но званичној дужности одбацити. Па, како се из протокола држане лицитације, од 14. децембра 1899 год. као пуноважне јавне исправе по §. 187. грађ. суд. иост., види, да је продаја непокретног имања Живковог држана 14. децембра 1899 год., а тужба да је за уништај ове продаје поднета првостепеном суду 29. јула 1900 године, што се из пријема тужбе, по овом спору види, — то суд и не упуштајући се у оцену осталих тужбених навода, налази, да је тужба, поднета после 9. месеци и 15 дана, — ге се према горе наведеном законском пропису има оматрати, да је тужба неблаговремено поднета и као таква има се, но званичној дужности одбацити. Тужени је, по §. 98. грађ. суд. пост. као крива страна, одговоран за парничне трошкове.» По жалби тужилачке стране Касациони суд (III одељење) примедбама својим од 18. маја 1901 године № 4175 поништио је горње решење првост. суда са ових разлога: »Кад тужилац у тужби № 53195. 1900 год. и белешци № 7002. 1901 год. наводи да је преча она нродаја спорног имања од 17. априла 1897 год. на којој је он исто имање купио , него продаја од 14. децембра 1899 год. на којој је то имање лицитирала и купила Управа Фондова и тражи иоништај таиије, издате Уирави Фондова на саорно имање 19. августа 1900