Полицијски гласник

№>АНА 388

ПОЛИЦИЈСКИ гллсттик

БРОЈ 50

АДМИНИСТРАТИВНА СЛУЖБА Одлуке Државног Савета I Кад год је случај тачке 7. §. 434. гра-ђ. суд. пост., (деоба задругара). у колико се само њих тиче, полицијска власт има права да састави избрани суд и без пристанка једне од парничних страна. Драгиша Павловић, бакалин из Шапца, тражио је од власти среза јадранског, да састави избрани суд, који би га поделио са браћом Бранком и Љубомиром. За доказ, да је он задругар са њима, поднео је нресуду избраног суда, донесену по спору његовом и браће му Бранка и Љубомира, против задружног стрица његовог. Начелник срески, решењем својим од 19. новембра 1903. г. Бр. 17579., одбио је молиоца од захтева, палазећи да среска власт није надлежна за састав избраног суда, докле он, молилац, не поднесе судску пресуду, којом би се утврдило, да деоби има места, пошто задружна браћа не пристају на деобу, нити, пак, на ову пристаје њихова мати, која има права удовичког уживања. Решење ово одобрило је начелство окр. подринског решењем својим од 11. дец. 1903. № 16494., а ово, пак, одобрио је и Министар унутрашњих дела, решењем својим од 26. Фебр. 1904. г. П№ 5540. Против Министровог решења Драгиша је изјавио жалбу Државном Савету, и он је актом својим од 12. јуна ове год. Бр. 5199, учинио Министру ове примедбе: »По §. 434. тач. 7. гра1>. суд. пост. апсолутна је надлежност избраног суда за распре при деоби између задругара, у колико би се ова само њих тицала. Па како браћа жалитељева, у цељи деобе њиховог задружног имања, које им је по пресуди избраног суда од 1. маја 1896. год. приликом деобе са задружним стрицем у део прииало, не пристају по тражењу жалитељевом на састав изборног суда; а међутим ничим не доказују, да је деоба њиховог имања извршена, нити да им је жалитељ његов део путем продаје устуиио , онда ]е полициска власт, без обзира на њихове изјаве и изјаву њихове матере, која такође не пристаје на састав избрапог суда, због њеног удовичког уживања, требала поступити по другом одељку §. 43/. грађ. суд. пост. односно састава избраног суда; јер према напред наведеном законском пропису нема месаа уиућењу жалитељевом на парницу, кад је у овом случају за деобу апсолутна надлежност избраног суда, како односно задругара, тако и односно дела њихове матере по §. 414. грађ. закона." Примедбе ове усвојио је и Министар унутрашњих дела, и решењем својим од 5. септембра ове год. ПБр. 25138, попиштио сав ранији рад ио овоме и наредио састав избраног суда. II Ствари кирајџија, унесене у закупљено добро, не служе као преЋутна залога сопственику стана по §. 686. гра-ђ. зак. за прече право наплате, ако је раније стављена забрана на њих, и попис извршен за туђ рачун. Г-ђа К. Л. из Београда, поднела ја кварту извршну пресуду судску, и тра-

жила да се изврши наплата из пописаних ствари од Ј. М. овдашњег. /Љарт је извести решењем, да продају раније пописаних ствари не може да изврши, јер су оне после пописа отуђене на тај начин, што их је сопственик уступио С. Ф. за кирију, а овај, опет, продао жени овога г-ђи С. Решење квартово одобрила је управа па и Министар унутр. дела. Но по жалби г-ђе К. Државни Савет, актом својим од 10. јуна ове год. Бр. 5054. учинио је на решење Министрово ове примедбе: „Као што се из акта види, жалитељка К. по решењу судеком Бр. 20873., још 5. октобра 1900. год. стављеном забрапом ставила је у смислу §. 381. грађ. суд. пост. залогу на покретност дужникову, а по §§. 304, 311 и 320. грађ. закона задобила право, да се посредовањем власти из своје залоге наплатн. На против Ф. по нризнапици од 18. јула 1901. год. а по решењу од 20. истог м-ца Бр. 17.000, за дуг од кирије, ставио је забрану на исту покретност, а по поравнању од 7. августа исте год. узео је исту за дуг у својину, па је продао П. М. а овај, опет, г-ђи С. која стаје на пут да се пресуда за тражбину жалитељкину из те покретности, као њене, својине, изврши. Како је залога по §. 322. гра!>. зак. везана за саму ствар, а поверилац у случају кад је дужник на другога препесе има право да се из ње наплати, то је полицијска власт погрешно узела, да је жалитељка К. слабија у праву, и упутила је на парницу, да докаже, како појављена сопствепица С. нема право својине на забрањене ствари, јер она је траашла да се из те покретности, као њене залоге пресуда изврши, без обзира на то, у чијим се рукама њена залога налази. Она је, по томе и јача у праву, те с тога је појављену сопственнцу С. требало упутити на спор, да докаже, како жалитељка К. нема право да се за своје тражење из забрањене покретности наплати. Министар унутрашњих дела, није усвојио ове примедбе Државног Савета, него је актом својим од 29. авгусга ове год. дао своје нротивразлоге, истичући нарочито ту околност, да ове ствари служе сопственику стана као прећутна залога за арвенствену наалату , без обзира на друга ранија обезбеђења, у смислу §. 686 грађ. закона, а сем тога изнео је и то, да ни чим није утврђеио од стране жалитељке К. да су ово баш оне исте ствари, које су пописане за њен рачун, пошто је разлика и у броју ствари и у процењеној вредности. Државни Савет није усвојио ове противразлоге, него је одлуком својом Вр. 6791, остао при своме гледишту и понииггио решење Министрово.

ТАЈНИ СУДОВИ У СРЕДЊЕМ ВЕКУ (СВРШЕТАК) Јасно је, према сведоу шго смо до сада изложили, на основу аутентичних пода-

така, да је нетачно и претерано народно предање, по коме су тајни судови били скуп крвавих судија, без икаквог уређења и закона. На против, мора се признати, да су то биле потпуно правилне и организоване установе чији рад, и ако тајанствен, никад није прелазио границе закона, а кривични закон тајних судова служи само на част онима који су га створили. Врхунац своје моћи достигли су тајни судови крајем Х1У-ог и у почетку ХУ-ог века. Њихова имена у ово време изговарана са страхом и шапатом, док су њихова наређења безусловно извршивана. Поред спречавања злочина и кажњавања злочинца, њихов рад у овој еноси штитио је народ још и од злоупотреба сењерских. Све је дрхтало пред њима. Али, као што то већ обично бива, оволика моћ тајних судова била је кобна по њих саме. Заслепљени њоме, отишли су за кратко време у крајности, и на тај начин, удаљпли се од свог правог циља. Тако, кад су и саме принчеве почели позивати на одговор, ови им осиорише надлежност, а ово убрзо учинише и поједини градови. Опадању њихове моћи, поред изложеног, допринеле су и саме личности тајних судија, чија часност и савесност почињу са ХУ-им веком знагно опадати у корист пријатељства и новца. По твр} ( ењу једног савременог историка, већина од н.их била је зрела за обичну осуду. Дошло се најзад дотле, да су се судијска места новцем куповала. Уверење о њиховој пристрасности и несавесности, хватало је све више и више корена у народу. Два важна догађаја из овог времена нарочито су убрзали пропаст тајних судова. Једног дана би позван на одговор и сам Фридрих Ш-ћи, а убрзо за овим један тајни гроФ изврши, за време извесног лова, убиство над једним својим пријатељем на кога је израније био љубоморан. Овако велике и дрске злоупогребе власти нису могле остати без последица. Опште негодовање, испуњено ужасом, подиже се после ових догађаја са свију страна и из свију редова против установе тајног суђења, што даде повода политичким властима да озбиљно почну мислити о његовом укидању. Први предлог о овоме би учињен од стране царских изасланика 1512 год. И ако је колоњски владика усиео, да моментално отклони катастрофу, предлажући реФорму реда, ипак се може слободно рећи, да је установа тајних с.удова од овог времена изгубила сваки углед. Поред већ изложених узрока, разлог овом опадању лежао је још и у уређеном политичком и друштвеном стању овог доба, које је постепено сасвим потисло анархију средњег века. „Они вас арво обесе, аа тек онда исаитују јесте ли криви" — један је од најобичнијих израза , којим је народ у ово време окарактерисавао правичност тајних судија. Према овоме, било је потпуно природно, што су се и принчеви и владике, и градови и грађани сложили против преживеле и дегенерисане установе тајних судова.