Полицијски гласник

БРОЈ 51 и 52

ПОЛИЈДИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 395

сматран за такву ио закону о непосредном порезу, оида је полицијска власт, приступајући наплати од дужника, требала према иапред наведеном, да остави од продаје дужнику само оиолико земље, колико љему лично закон штити, без обзира на љеговог сина, који је у времену задужеша, као што је наведено, био малолетан.« Примедбе ове усвојио је и Мипистар унутрашњих дела, и решењем својим од 5. септембра ове године, ПР 25130, наредио наплатуу смислу саветских примедаба. Саопштавајући ову одлуку Саветску, ми сматрамо за дужност да нагласимо, да постоје начелне одлуке опште седнице Касационог суда, да се благодојење из §. 471. грађ. суд. пост. одиоси на све оне иореске главе, које се затекну у кући у времену извршења, а тако се, у осгалом редовно и од судова схпата значај овога закоПскога наређења, те би, по томе, ова одлука Саветска била у сукобу са правим зпачајем и духом ове законске одредбе. II. Полицијска власт није надлежна да цени, да ли удовица, која се преудала, има право уживања на имању првога мужа. Ђорђе Страхиновић, тежак из В... преставио је власти среза брзопалапачког, како се његова снаха Марија, која је била за његовим сииом Николом, преудала, па опет живи на имању умрлог јој мужа Николе, па је тражио, да се са тога имања уклони. По овоме захтеву, начелник срески решењем својим од 3. новембра 1903 год. Вр. 8206, наредио је Марији, да се са имања уклони, а ако мисли да има права уживања на овоме нмању, да то судским путем утврди. Ово решење одобрено је решењем начелства округа крајинског, од 27. новембра исте године Бр. 9223, а ово, опет, решењем г. Министра унутрашњих дела од 11. децембра поменуте године ПБр. 34260. Незадовољна овим решењем, Марија је изјавила жалбу Државном Савету, и он је актом својим од 12. јуна ове год. Бр. 5198. учинио Министру ове примедбе: »Државни Савет налази, да жалбено решење не одговара закону, јер полицијска власт није била надлежна за расправу питања о уживању заосталог имања пок. Николе бив. мужа жаљитељичиног из ових разлога: Кад је жалитељица уверењем суда и одбора општине вратњанскеод 21. окгобра 1903. год. доказала, да је после смрти свога мужа Николе остала у кући и на оделитом имању од његовога оца Ђорђа, са малолетним сином Илијом, онда је тужиоца Ђорђа, који јој услед преудаје оспорава право улшвања имања његовог пок. сина, требала полицијска власт упутити старатељском судији, те да код њега уложп протест нротииу жалитељице, што и носле преудаје ул^ива имање његовог пок. сина, како би он, као надлежан, по прописима закона о сгаратељству, ово питање раснравио, ако је маса пок. Николе образована, у противном наредио даље што треба у цељи образовања масе и даљег његовог поступка, ако томе има места."

Министар унутрашњих дела није успојио ове примедбе, него је актом својим од 30. августа ове године ГШ 24113., дао ове противразлоге: „ И ако се узме; да јежалитељица поднетим уверењем суда и одбора општине вратњанске, од 21. октобра 1903. год. доказала, да је по смрти свога мужа Николе остала у кући и на оделитом имању са малолетним сином Илијом, ипак не могу да усг.ојим гледиште, да из тога излази дужпост полицијске власти да Ђорђа упућује старатељском судији, те да код њега улаже гтротест против жалитељице, што и после преудајс ужива имање његовог пок. сина, јер у ирвом степену сама жалитељица, сао мајка детиња, била је дужна да потражи образовање масе и заштиту старатељског судије за своје малолетно дете, а у другом степену, сам општински суд, који је и издао жалитељци уверење. Но кад то није учињено раније, ни сада, носле оваког решења овог спорног пигања, како је оно расправљено мојим решењем, не искључује се то пријављивање старатељском, односно неспорном судији, по шта више, то пријављивање има да се изведе као законска последица. чиме би се пришло заштити интереса малолетпог Илије. У овоме, пак, случају, полицијска власт имала је да решава о ономе, што се тражило, и у смислу тражења и донела је решење. за које сам нашао да је добро, са чега сам га и оснажио, а при чему и сада остајем.® Државни Савет није усвојио ове прогивразлоге, него је одлуком својом од 31. авгусга Бр. 6790., поништио решење Мипистрово, из разлога изнесених у изложеним примедбама. III. За расправу питања: да ли је нупац извесне ствари савестан или бесавестан нупац, нису надлежне полицијске, веЂ судске власти. На лицитацији, држаној 3. децембра 1903. год. власт среза гружанског продала је извесно имање стецишне масе пок. Симе Здравковнћа, б. из Чукојевца, на коме су. иоред осталога, биле и две качаре од брвна, и ово је имање купио Никола Јелисијевић, из Краљева. Не уверавајући се на дан продаје, да ли ове качаре још постоје, као што су постојале за време пописа овога имања, власт је писала суду, да купцу изда тапију, како на продато земљнште, тако и на две качаре, које се на овоме налазе. Са тапијом, која му утврђује ираво својине на земљиште и две качаре, Никола се, после продаје, обратио среској власги са иредставком. да је пре продаје, једну од оних двају качара однео Гаврило Поповић, из Чукојевца, па је тражио, да је власт од овога одузме и њему као правом купцу преда. Кад је Гавило позван да качару врати, он је изјавио: да то не ће учинити, јер је, вели, грађу од једне качаре купио још пре годину дана од Иване жене пок. Симе, која је целокупном имовином Симином управљала, па је од те и од још придодате грађе, направио нову качару на своме имању, која сада иреставља не-

покретну имовину, те је не би могао вратити, све и кад би хтео. Овај његов навод утврдила је и Ивана. Налазећи, да је Никола купац двеју качара, и да му их у смислу §. 491. и 493. гра!,. суд. поступка треба предати, власт је решењем својим од 20. септембра 1903. г. Бр. 11739., наредила Гаврилу, да качару врати на место одакле је исту и дигао, пошто није могао доказати да је савестан купац и држалац, а он нека тражи накнаду штете од Иване, ако се успеху нада. Решење ово одобрило је окружно начелство. а његово, пак, решење, одобрио је Министар унутрашњих дела решењем својим од 15. новембра исте године П ј\» 30652. Против овога решења Гаврило је изјавио жалбу Државном Савету, и овај је, актом својим од 28. маја ове год. Бр. 4646, учинио ове примедбе на поменуто Министрово решење: »Државни Савет размотрио је како жалбу и жалбено решење, тако и акта овога предмета, па је нашао, да поменуто решење не одговара закону из ових разлога: Кад лГалитељ иоднесеном квитом од 15. сеотембра 1897. год. доказује, да је на основу куповине од Иване удове пок. Симе Здравковића, догиао до спорне,качаре, па са додатком иове грађе иаправио од ње качару на свом имању, — онда с.е, према оваком стању ствари, појављује спорно питање о томе: да ли је удова из разлога у признаници изложених (исплате дужне масене порезе) могла и смела, као уживатељка масеног имања, спорну качару продати, и да ли је према томе, жалитељ као купац те качаре у положају савесног или бесавесног купца. За расправу овог спорног питања и оцену важности доказа (квите), кога је жалитељ за доказ својине поднео, није надлежна полицијска власт већ судска; с тога је иолицијска власт била дужна, да у смислу §§. 201. и 214. грађ. закона, упути појављоног сопствепика спорне качаре на парницу противу жалитеља као купца, те да цутем ове докаже бесавесност његове куповине, а у следству тога повраћај спорне качаре или накнаду у одговарајућој њеној вредности." Ове саветске примедбе усвојио је и Министар актом својим од 29. априла ове год. ПЛ» 24122, па је после коначне одлуке Саветске, решењем својим од 4. септ. ове год. ГШ 25134. иоништио ранију радњу нижих власти и наредио, да се купац Никола упути на нарницу редовним грађанским судовима, те да тамо докаже савесност куповине, и по томе повраћај качаре или одговарајућу накнаду за ову. Земљиште, које подлежи плаћању порезе, — гарантује за порезу на њ' порезану, и ову порззу плаћа онај, који држи или ужива ово имање. Тумачење Касационог Суда чл. 5, 10, 14 и 18. зак. о непосредном порезу.

Стојадин Д. из Д. Т. представио је овоме суцу, да је по гласу уговора, потврђеног