Полицијски гласник

СТРАНА 22

НОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 3

већ политичкој оиштини, — то је јасно, да с обзиром на номенуту тачку 18. члана 86. закона о општинама, овај избор има да врши једино одбор политичке општине®. Као и Државни Савет, у циљу да се оваке ногрешне радње збора не би нонављале, Господин Министар Унутрашњих Дела издао је 4. Феб .руарат .п. Бр. 31725,904. распие свима окружним начелствима, и суду општиие београдске, у коме им је саопштио предње ппсмо Државнога Савета, и препоручио да на основу члана 142. закона о општинама настану, да се од сада избори чланова. школских одбора врше средством оиштинских одбора, с тим, да о томе обавесте општииске и надзорне власти у својим делокрузима. о. Осуђеном чиновнику на затвор дужи од године дака рахабилитују се чиновничка права услед помиловања. М. Ц. М., бив. нуковник. извршном пресудом Апелационог Суда од 26. јануара 1901. год. Лј 385 осуђен је на 10 година затвора због више кажњивих дела. Услед ове осуде решењем г. Министра Финансија од 8. Фебруара 1901. год. КБр. 2258., укинуто му је право на пенсију, на основу тач. 3. § 79. зак. о чиновницима грађан. реда. Помиловањем од 23. јула 1901. год. осуђени је ослобођен од даљег издржавања казне; с тога ее обратио г. Министру Финансија молбом: да му поврати право на пенсију, наводећи да на то има право, услед добивеног помиловања, којим му је казна опроштена. Г. Министар га је одбио од овог тражења решењем од 15. новембра 1901. год. КБр. 19.448., налазећи: да чиновник, осуђен на затвор дужи од године дана, губи право па пенсију дефинитивно по тач. 3. чл. 79. зак. о чин., а не привремеио. По жалби М. Ц. М., Државни Савет решењем својим од 28. маја 1902. године № 659. поништио је решење г. Министра Финансија, из ових разлога: Одредба тач. 3. чл. 79. закона о чиновницима грађ. реда не може се схватити тако, да се по томе члану губи пенсија сасвим и за увек само зато, што законодавац није утврдио, да се ненсија аривремено губи, како се у разлозима г. Министрова решења наводи. Из тога, што нема закона, којим би било одређено, да се ненсионару, ооуђеном на више од годину дана затвора, а за дела цебешчасна, има вратити ираво на. пеноију, и гнто уз текст „ пепсија се гуои ® не стоји ни реч привремено ни за увек. не може . се изводити, да. се пенсија губи за увек. Према томе, неумесно се у решењу узима, да једно исто значи » ивгубити ираво на иенсиЈу 8 и » изгубити иенсиЈу , <( јер, као што се зна, у много прилика може неко имати каквог права, али бити ограничен у вршењу његову, или, другим речима, да може држати право, а бити лишен уживања његовог. У осталом, и сам текст § 79. закона о чииовницима грађанског реда не оставља слободу за произвољно извођење, да се по њему губи право на пенсију, јер у њему ништа друго нема до да ое иенсгца губи. Такво посматрање било би противно у опште нашим законима, у којима има одређених и јасних одредаба. кад се,

и у којим се случајевима губи »право на пенсију,® а кад се и у којим случајевима, губи само „пеноија." По кривичном законику, пенсионар , који је осуђен за злочин, који носи казну смрти, робије, или заточења, и по чл. 18. крив. закона губи право на пенсију, може повратити то право, ношто протече извесно време и испуни погодбе из чл. 349. крив. суд ност. па кад се и таком пенеионару, који учини кривицу много теже врсте, даје изглед да може новратити св.оје изгубљено ираво, онда одредбу тач. 3. чл. 79. зак. о чиновницима Ђ иенси]а се губи и треба разумети само тако, да осуђеници овога рода и не губе право на пенсију, него само пенсију, за време издржавања осуде, ношто су кривице из те тачке мање од злочина и не долазе у категорију бешчасних дела. У противном значило би, да наши закони траже далеко веће и суровије казне за преступнике, осуђене за небешчасна дела, на и за нолитичке кривице, јер и оне долазе у ову категорију,. него што траже за опаке и окореле зликовце. Сем тога, кад би пенсионар, осуђен за небешчасна дела на губитак пенсије, по тач. 3. чл. 79. зак.она о чиновницима грађ. реда, губио сасвим и за увек нраво на пенсију, онда се таквом осуђенику, кад се, по издржаној казни, или милошћу владаочевом прекинутом издржавању казне, врати у државну службу, не би могло вратити право на године службе ироведене до ооуде, ни право на пенеију, јер никаквог законанеија, који би одређивао, да се с повратком у олужбу понова добијају изгубљена права на године и ненсију. Међутим код нао је практиком већ освештано нравилоЈ да новраћање у службу ео јрзо рехабилитује бившег осуђеника ове категорије у нрава, која је био изгубио на основу гач. 3. чл. 79. закона о чиновницима грађан. реда. Према изложеном, не може се узети, да је жалитељ, услед осуде, изгубио права на пеноију, и то у толико мање, што је помиловањем извршење судске пресуде обусгављено после 7 дЈесеца, те је сама казна сведена у границе, у којима осуђени по нравилу не губи ираво на пенсију, у смислу чл. 79. зак. о чиновницима грађ. реда, — кад се дело, због кога је осуђен, у евојој оуштини појављује као политички преступ, а не снада у категорију злочинстава или бешчасних преступа, који безусловно самом осудом повлаче губитак грађанеке части, а следствено томе и губитак чиновничкога иоложајг^ и пенсије, те да би се обнављање тих права морало тражити судским путем, као што прописује одредба §. 349. кривич. суд. иост, Са ових разлога, а на. основу тач. 2. чл. 85. Устава и ,чл. 26. закона о пословном реду у Државном Савету, Државнп Савет је донео одлуку: да се ожалбено решење поништи. м. В.

СЛУЖБЕНЕ 0БЈАВЕ -**♦ — : НЗ ПОЛНЦИЈСКОГ АЛБУУА 28. децембра нрошле године Драгомир Јанковић, тежак из Сибнице, у окр. београдоком,

дотерао је на београдску марвену иијацу пет брава угојених овиња. На пијаци се погађао оа разним купцима, гдедајући да добије што више, а купци опет да купе нгго јевтиније. Један оредовечан човек. подузке ге бавио око њега и настојавао да га ови београдски трговци и месари „не преваре" и одмах му је израчунавао ко.шко би имао свега да прими кад би му нудили ио 0■ 70, 0 - 7 5, или 0'80 дин. од килограма. Кад је видео кодику с.уму може сељак од прилике за овиње добити — ишчезао ј^. Пред подне прода Драгомир овиње једном трговцу за 533 динара, па пошто је од њега примио новац (400 дии. у банкнотама и 130 дии. у сребру), пође у каФану «код два дуда,". где га је отац очекивао. Тек што је пошао Краљ Алекоандровом улицом ка тој кафани, иопаде однекле и придружи му ое онај човек, што је долазио код њега за време продаје и обавештавао га о ценама. ■— Продаде ли, пријатељу, свиње? осдови ои Драгомира. — Продадох, одговори му Драгомир. — Јеси ли напдатио паре ? Да те нису превариди ? Не знаш ти како овим нашим вајним трговцима није ништа слађе, но јадиом сељаку закинути и подвадити. — Е, вада ти, што ои ме научио да пазим; али овај газда Сима, што му иродадох евиње, поштеио ми идати. — Мадо их је таквих, сви други гледају да подваде. — Може бити, но сад зиам да се. чувам. У том једном мдадићу , који је пред њима ишао, испаде на калдрму новчаник; он ое журио, те и не чу кад паде. Драгомир се обазре има ли кога у бдизини, ногдеда у свога сапутника да ли је он приметио новчаник и таман да га узме, а сапутник га иредухитри и зграби он, на га метну у свој џеи. Драгомир таман хтеде да викне оног мдадића и да му каже за паре, ади га овај гурну и рече да ћути, иа ће подедити нађене иаре. Од једном онај младић као да примети да му нема пара : заотаде, иипну ое по џеповима, осврте ое, иогледа око себе и сав преиеражеи потрча ка овој двојици у оуорет. — Молим вас. да ми нисте нашди шдајпик оа 4 5 наподеона, с којима. сам имао оад да исплатим неке свиње? — Јок, вала — одговори му одмах Драгомир оа ужагареним бчима. — Ниомо, ниомо, младићу, ко зна када ои их и где изгубио — додаде Драгомиров оапутник. Ама сад сам их овог тренутка морао из1'убити, а јаој, мајко моја, шта ћу да р.адим ? закука младић и отрча мимо њих. Драгомир и ненозиати заврнуше одмах у опо сокаче што води ка отаром гробљу, те.да тамо подеде наре. Идући ка гробљу непознати извуче нађени новчаник и извади из њега један замотуљак, као неки Фишек, запечаћен са више страна воском, па зацепи на њему једну страну, те се унутра виделе црвено-жуте, сјајне паре. — Гле, заиста оу наполеони — рече непознати, показујући Драгомиру задепљени крај Фишека. — Хајде брале да иоделимо — додаде Драгомир са уојактедим очима, па обојица убрзаше кораке ка гробљу. Тек што су отишли и изабрали у гробљу једно закдонито место, где су оеди и почели да говоре о деоби, кад онај младић опет бану пред њих.