Полицијски гласник

Ш 3 О.Ј 8

ИОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 59

стве и ааауче. Тако се раји ие приотоји имати ни лијеау кућу, као што је Турска, или још љепшу; ни добра и лијепа коњ а; и сами природни дарови н. пр. лијеио лице, велики лијепи бркови, не гледају се радо у раје. Сабље раји ни пошто није слободно носити; пиштоље п дуге пушке и велики ножеви истина допуштају се, само да нијесу оковапи сребром или онако лијепи и наочити као у Турака; али оиет кад се дође у град или у варош, или се у селу изиђе пред господу турску, ваља дугу пушку и велики нож оставити, а пиштоље за леђа гурнути или гуњем заклонити. Не само кад иоле какав турски поглавица или зликовац иде сокаком, раја мора да устаје на иоге; него и најгорему Турчину раја мора с пута сврнути, макар и у блато до кољена. Не само што раја не смије кроз град ни кроз варош јаати, него и у пољу кад сретне Турчина, ваља да сјаши, или да пита, јели слободно јаати (на тако ттитање ђекоји одговара : »јашиморе*, а ђекоји: „сјаши, крсте! закон ти <( ). Сваки Турчин смије ришћанину псовати и оца, и мајку, и вјеру и душу, и крст и пост; а ришћанин Турчину не смије то ни једно за главу Истина да сваки Турчин свагда не смије Србина убити Јавно; али ударити чибуком или пггапом, томе суда нема, као ни псовки." Изложени правни положај Срба у Београдском Пашалуку знатно је побољшан год. 1793. После ратова са Аустријом и Русијом, а без сумње и под утицајем Капетан Кочине крајине, издат је царски хатишериФ о новом уређењу Београдског Пашалука, којим је Србима зајемчена извесна кнежинска еамоуирава у лицу обркнезова, који су стојали непосредно под пашом београдским , и повластицама да српске власти: ови обркнезови и кметови сеоски с.ами распоређују и купе порез од народа, као и да суде Србима у њиховим приватноправним односима. Не мања добит од овог царског хатишериФа била је и у томе, што је јаничарима и читлуксахибијама забранила повратак међу Србе, а они су управо и били ти, који су раји највише јада задавали. Дужности полиције у Београдском Иашалуку за ово време вршили су муселими, обркнезови и сеоски кметови. Као год и све остале чиновнпке у пашалуку, тако је и муселиме постављао београдски везир независно од султана. Разуме се већ, да су само Турци могли бити постављени за муселиме. Поред овог услова, од муселима се још захтевало да буду спремни за своју службу, да знају све што је но корану и суни забрањено неверницима, и да буду сталии и правични. Овај последњи услов, као што ћемо доцније видети, регко је кад био остварен у пракси. Поред обављања чисто иолицијских дужности, муселими су још и судили омање ствари, водили истраге, извршивали судске (кадијине) пресуде, и пазили на све што се у њиховом крају ради, па о томе подносили извештај везиру. Свака нахија — Београдски Пашалук у ово време био је подељен на 12 нахија —• имала је свога муселима, који је становао у главном нахијском граду, и одатле управл^ао целом нахијом. Положај муселима, према овоме, био је доста сличан положају данашњих окружних начелника. Норед муселима, као представник турске власти у свакој нахији налазио се и но један квдиЈ а за чисто судске ствари, а по већим варошима и муфтије за расправљање спорова сумњиве природе, које кадије не би могле расправити. Пи муселим ни кадија нису имали никакве сталне плате од турске државе, већ су шта више морали и своја места закупљивати. Издржавали су се тобож од судских такса и прихода од казни, а у ствари од глобе и мита. Да би увећали своје ириходе, односно створили прилику за глобе, мо-

рали су, сасвим природно, тежити да у народу буде што више тужби и криваца. »Кад кадија — вели Бук у већ поменутој својој Даници — оће кога из села да позове к себи, он по кадинцу ') пошаље мураселу' 2 ) по њега. Ко не ћедне с кадинцем доћи, он је одметник, и нема му другог спасенија, него бјежати у ајдуке; а ко дође, он, осим свега осгалог, ваља кадинцу да плати ауттериру (као попутину). По праву ваљало би, да муселими не чине сами ником ништа без кадије, но будући да је кадија само учен човек, доста иута и издалека откуда, а муселими ове војници и папшпи љубимци, којима иаша за заслуге та места даје; зато они слабо и маре за кадију, него чине сами што им је воља, а особито кад су у земљи какве буне и метежи.,, При свем овом нису били ретки случаји, да је паша по тужби народа збацивао неваљале кадије и муселиме. Ирота Матеја Ненадовић у својим познатим Мемоарима помиње, да је само у Ваљеву промењено око 18 муселима и кадија за време од 1793—1804 год. Полицијску власт по кнежинама и селима, обављали су обркнезови и кметовг.1. Кад су се под Турцима и сеоски кметови назвали кнезовима, онда су први — који су под собом имали читаве кнежпне, а по неки и нахије - - за разлику од ових других названи обркнезовима или вилајетским кнезовима (по турски баш-кнезовима, што значи главним кнезовима 3 ); Сеоске кметове постављало је и збацивало село, а обркнезови су у прва времепа постављани царским бератима; доцније их је сам народ бирао на збору сеоских кметова и угледнијих људи. Обркнезови су били главе народа својих кнежина. Што год су Турци имали да траже од народа, или народ од њих, то је све ишло преко обркнезова, који су, поред управие власти, имали права још и да суде Србима за омање ствари. По тврђењу проте Ненадовића, Срби су врло ретко долазили у додир са турским судовима ради расправљања својих приватноправних односа и међусобних раснри, пошто су у већини случа,ја те ствари, под утицајем старешина и свештенства, свршавали путем поравнања. Као год што су обркнезови били главе од нахија или кнежина. тако су и кметови били главе од села. За кметове су обично бирани поштени, паметни и речити људи. Дужност им је била да објављују народу уредбе и заповеоти виших власти, затим да се старају о поретку и сигурнооти у својим селима, да купе порез, и да суде парничарима када их ови буду позвали, као нпр. у случајима деобе, потрице и т. д. Доцније, за време кнеза Милоша, власт њихова била је много већа, јер су могли кажњавати људе затвором и бојем (до 10 штапа 4 ). Ну најважнија дужност и обркнезова и кметова у односу према Србима састојала се у томе, да их штите од несавесних турских власти и оваког неправедиог гоњења. На овом пољу они су се јављали као природни заступници и браниоци својих сељана. Кад би кога Турци затворили, крива или права, онда би обркнез, а према потреби и цело село, из кога је затворени, ишли и молили за њега, и ова молба ретко је кад остајала без уонеха. Нису ретки случаји, да су на овај начин и највеКи кривци спасавани, ако су се само обркнез и сељани за њих заложили. Противно овом, за кога би они изјавили да је крив, и да га више не примају у своју средину, тај је извесно био изгубљен.

') Служитељ

2 ) Позив

3 ) Вуков Речник III. издање, стр. 239.

4 ) Вуков Речиик стр, 287.