Полицијски гласник

број 14

п ојмцијски гласник

страна 117

да ли је 0ам0уви0тб0 бо1е0т или 310чин? Кришинално — психодошва отудиј а

(нАСТАВАк) Одговор на питање шта ]в самоубисхво много је тежи, но што би се обично могло веровати. За појам самоубиства често употребљавамо израз »драговољно умирање", „идење у смрт (< и т. д. Мислимо да је то погрешно и неправо. Драговољно умирање може још увек бити далеко од самоубиства. Треба се само сетити Винкелридове смрти у битки код Семпаха. Тај је јунак узвикнуо својим друговима: »Старајте се о мојој жени и деци мојој! Хоћу да вам прокрчим пута!« За тим обема рукама зграби наперено копље противника и забоде га себи у груди. Таквом су смрћу драговољно умрли још неки војници, и нико их за то не може сматрати за самоубице. За то морамо строго одвајати самоубиство од драговољне смрти, која може проистицати и из религиозних побуда, као н. пр. спаљивање удовица у Индији. И у тим случајевима једва може бити речи о каквом самоубиству. Ми мислимо, да самоубисгвом треба означити драговољно умирање без моралнога циља. По Валерију Максиму, још у прво време републике Марсеља пијење отрова служило је као средство за прекраћивање живота онима, којима је живот био догрдео 1 ). Грађани су имали права да представе сенату узроке из којих им је досадио живот, и сенат је доносио одлуке, да ли се ти разлози могу усвојити или не. Према томе је и гласила одлука: »Сенат ти заповеда да живиш!« или »Сенат ти допушта да умреш!« Заиста се човек мора да згране, кад замисли да је у тим давним временима тако олако схватано дело самоубиства. Што је још најчудноватије, никако се није могло доказати, да је са таких појимања о самоубиству и број самоубица био много већи, него што је данас. Ако хоћемо да дођемо до правилног суда о самоубиству, морамо поклонити пажње начинима њиховога извршења, јер ће нам то упознавање пружити кључ њихових узрока. Разуме се да треба осгавити на страну индиректиа самоубиотва, о којима налазимо небројене доказе у Виблији и списима из најстаријих времена. Познато је, да је краљ Саул наредио своме оружнику да га убије, и да је овај то одбио, а и то, да је Маркус Јулијус Врут молио свога пријатеља Страта да га прободе, када је видео изгубљену слободу Рима. У Бечу је 1812. године поручио један грађанин да му дође у стан џелат. Када је овај заиста дошао к Њему, за смрт решени грађанин закључа врата и затражи од џелата, да га по правилима своје вештине обеси, а за то му је понудио као награду шест дуката. Када је целат све то одбио, он му запрети пуним револвером. Брзо решен џелат пристане да изврши све по његовом захтеву, али под условом да се добри човек да обесити на исти начин као што то он ради са злочинцима. Овај пристане на то. Џелат му вештачки снута руке конопцем иза леђа. одузме му револвере, закључа га у собу и јави све то полицији' 2 ). Покушаји те врсте индиректних самоубистава нису ретке ствари. Био је 1703. године случај са једним војником из телесне гарде принца Албрехта Бранденбуршкога, који је дао да му живом исеку труп 3 ). Понеки се људи толико оаију да умру од тога. Позната су, опет, два случаја, да су се кандидати за самоубиство жеЈ ) Уа1егга8 Махјт. 1лћ. 2., Сар. 7. '*) ]Чпгепћег§ег 21§. 1812. ВеПа§е № 96 3 ) Мтегуа. Арп1 1802. 8еИ;е 103.—109. Наипоуег 1815.

нили. не би ли услед љутине у браку што пре учинили крај своме животу. Доктор Шолц прича за случај с-а једном девојком, која се уДала за једну познату древну пијаницу и грубог, снажног човека, казавши да јој је намера та, да је овај злоставља дотле док не умре. Као један од најомиљенијих начина смрти, ако се тај израз сме употребити, може се казати да је Ђ удавити се с< . По употреби долази одмах по том »вешање^, и то опомоћу разноврсних предмета и на невероватно тешке начине: конопцем, оковратном марамом, кајишем, подвезом, џепном марамом, на чак и врбовим шибљем. Интересантно је да се често самоубице по селима скидају са свим голи, јер сујеверје код простога народа иде толико далеко, да верују како ђаво неће да носи голог самоубицу. Даље, самоубице бирају за смрт начин » иуцањем на себе« и то чине обично они људи, који су већ ислужили војску или су иначе вични руковању оружјем и служили су се њиме. Оружје не пуне увек оловом, већ често и хартијом или водом, што увек најсигурније проузрокује смрт. Ређе се употребљује начин за оамоубиство „ скакањем се висине «, али ипак више има намерних смртних случајева, него природних при рушењу земљишта, рецимо у рудницима и т. д. По том долазе на ред самоубице, које чине крај своме животу »иресецањем врата, клањем «; у овим случајевима често седешава, да покушаји не иопадну за руком, пошто је гркљан толико чврст, да се може пресећи само врло јаким иожем. Академски образовани људи, лекари и т. д. врло се често убијају „ отварањем крвних жила и . — Даљи начини самоубистава су Ђ иро6адањем самога себе 1{ и »тровањем'-'-. У овом последњем се врло често употребљавају такви отрови, који проузрокују неизмерне болове, па и ако то самоубице добро знају, ипак не презају од њихове употребе. Како је многима врло тешко набавити арсеник, радо бирају отров за пацове, Који је помешан са арсеником. У неким случајевима узима се и зелени отров, који се нахвата на бакреним судовима. Оријенталци се трују опијумом помешаним са сирћетом. И ћезап, фосфор , мор®ијум и т. д. врло се често употребљују. Људи, који су се бавили хемијом, зиају стручним начином из извеснога воћа да извуку цијан - калијума, и њиме прекраћују себи живот. Врло су ретки случајеви самоубистава » глађу пошто је за то потребна неописана јачина карактера. Познато је, да је покушај те врсте чинила социјалистичка агитаторка Агнеса Вабниц, и она би спомоћу своје енергије и оталности бесумње успела да на тај начин умре, да није управа казненога завода прибегла вештачком. принудном начину храњења. Морамо поменути и смрт кад се човек »угуши« димом и исиарењем од угљена. Не треба никога да зачуди, да се може и »играгм« на смрт. Тиме хоћемо да обележимо начин самоубиства, кад какав вештак игра неку раздражљиву улогу у циљу самоубиства. Такав је био случај са глумицом Банбругин у Лондону. Она се заљубила у глумца Бота, али се овај међутим ожени другом колегиницом. Она падне у безгранично беснило и очајање, и у том стању оде у позориште, где се играо »Хамлет«. Ту се сакрила иза кулиса све док није дошла на ред слена када Офелија полуди. У том тренутку она истрчи, одгурне глумицу, која је то вече имала да игра Офелију, и одигра ту своју омиљену сцену са нечувеном тачношћу и истинитошћу, да је сву публику просто задивила. Када је довршила сцену, пала је мртва 4 ). (наставиће се) Са немачкога Д. В. Бажић 4 ) 1лМге т Ерћат. Асас1. 8с1еШ. Рапз 1705.