Полицијски гласник

СТРАНА 196

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 21

је дотични унутра. Ако се притвара злочинац, па се с њиме у друштву деси и потказивач, треба привидно и њега притворити, да не би остали другови посумњали на њега. Кад париска полиција тражи каквог сумњивог човека, она шаље за потказивачем на педесет корачаји полицијску стражу. Сретне ли траженога, он га поздрави на начин већ унапред уговорен са полицијом. Стража притвара дотичнога, а он и не слути, како су га могли познати. Доставе потказивача врло су непоуздане, и за то могу послужити лако као кажипрст у истрази. Оно што потказивач достави о злочинцу, који се често оави неделима, често може бити да је измишљотина, коју овај није могао ни сањати. Често потказивач и намерно лажно доставља, из мржње, из освете, или да би прикрио трагове својих сопствених злочина. У важним је случајевима нарочито неопходно, да се избегну штетне последице од тако непоузданих извештаја; у таквом случају иследник узима једновремено неколико потказивача у олужбу, и пусти их да раде, али тако, да један за другога ништа не знају; по том се сравне њихова саопштења и може се лако пронаћи истина. Такви се потказивачи већином могу употребити само за извесно време; после кратког времена њихови другови иримете издајство и пе дају им прилике да ма шта више сазнаду. Употребу потказивача згодно је сравнио ЗНећег: »То оруђе треба непресгано мењати, као што и лекар баца пијавицу, која се један пут добро напила крви болесникове. б. Проститутке су такође згодно средство, којим се иследник може послужити за сазнавање догађаја из злочиначких кругова. Злочинци имају иначе врло извежбану предострожност у погледу чувања тајни својих недела, али код проститутака и љубазница својих омекшају и лако им поверавају своје најдубље тајне, Полиција је опет у срећној околности да лако сазна од оваквих женских тајне злочиначке за то, што су оне увек зависне од ње, а и што су често раздражене страшћу, љубором, осветом или завишћу. Кад иследник посумња на извесног човека због некога злочина, треба одмах да се распита која је његова садашња љубазница, а које су биле раније. Са овим последњима можда је већ раскрстио; оне ће с тога бити л^уте и лако ће издати иследнику све што знају о свом пређашњем драгану. II. Како треба испитивати сведоке ? 1. Иследнику је дужност, да, по могућству, сазна све од сведока, што би он знао о делу. Треба најпре да га пусти, да опширно прича шта зна, н да га не прекида чак ни онда, кад би му изгледало, да се овај упустио у ситнице; никад иследник не може у напред проценити, да неће и отуда што год важно произаћи. У случају да се сведок не може свега да сети, иследник ће му стављати питања о споредним околностима, те ћевезама идеја можда обновити у сећању сведока оно, што је овај већ у пола заборавио.

Важно је спомоћно оредство за испитивање сведока, ако се он прогштује на самом месту где је дошао до сазнања, о којима даје обавештења иследнику; многе појединости које види, па и сама шушкања која ту чује, угичу да се сети много чега, што би у у службеној канцеларији лако заборавио. Таква саслушања на лицу места имају и ту превагу, што лако откањају погрешна разумевања. Ако сведок не може тачно да определи, када је сазнао оно, што треба да посведочи, треба га подсетити на извеоне дане који су од каквог значаја ио народ, н. пр. на празнике, вашаре, црквене славе или друге свечаности, па му тада поставити питање, да ли се случај десио пре, после или баш у то време. Ако сељак има да определи време, иследник ће га питати, у каквом је стању било поље или воће, и какве је пољске радовс народ у то време обављао. Кад сведок не уме ништа детаљно да определи, иследник му мора поставити опширно и објашњиво литање. Да би пак то могао тачније извршити, мора знати какве споредне околносги могу по неки пут постојати код злочина, рецимо, на који је начин могла бити помо.ћ у крађи, па онда ту околност из раније сазнати. Сведок се мора испитати о свима могућим околностима, пошто их он често не може сам да прозре, те их за то и не казује. Ако је сведок душевно ограничен, па за то мало склон да говори, треба му неки пут саопштити, да је оптужени бацио сумњу на њега или да је казао нгго рђаво о њему; то ће у њега изазвати раздражење и он ће на један пут почети да говори. Потребно је, да сведок увек изјави, откуд зна оно што сведочи: да ли је сам искусио, или преко трећих дознао, или пак он то закључује. Ако је сам искусио, греба сазнати од њега, шта је било заиста у ствари, а шта је придодато приликом душевне прераде тога утиска. Ивесан човек верује да је видео нешто, што у ствари није ни видео. Он ће рећи н. пр. да је видео како је неко тукао другога; даљим испитивањем иследник ће сазнати да је он видео само како се онај спремао за бој и да је тада овај други био крвав, ,али да баш сам ударац није видео. Ако је сведок видео некога, мора се сазнати од њега како га је познао, пошто је познавање само закључак основан на безброј знакова за познавање; ти су знаци у свакодневном животу довољшт, али у извесним приликама код злочиних дела често могу давати места тајанственим заблудама. (свршиће се) Д. В. Бакић.

ПОУКЕ И УПУТИ

За расходовање лропалих општинских пришња није надпежан Државни Савет Г1о нредлогу суда и одбора општине б...., збор исте опнггине донео је одлуку.да се расходује извесна, сума, коју оп-

нггина има да прими од бив. рачунополагача, а која се нема од куда да наплати. Ову одлуку суд општине б.... послао је на одобрење Државном Савету. Државни Савет вратио је општинском суду нерасмотрена акта овог предмета, понлто овде није случај ни претпоследњег ни последњег става чл. 33. закона о општинама, а Савету ни једним другим прописом тога закона није стављено у дужност да расматра одлуке о отуђењу онштинског покретног имања. Одлука од 6. априла 1905. год. №2158.

За расштрање жалби противу решења, донесннх на основу §. 22. уредбе о механама, Државни Савет није надлежан. Начелнику среза колубарског достављено је, да М. Л., из Венчана, обавља механску радњу у Венчанима, на коју нема личног права. Узет на одговор за ово, М. Л. је, код среске власти, изјавио: да радњу механску у Венчанима упражњава С. Д., механџија из Арапђеловца, за коју је поднео и пореску пријаву. Он сам пак нити има личног механског права, нитије погођен код С., већ је овоме помагао око намештања радње, и он га одредио за руковаоца исте, како би могао себе, као пуки сиромах, издржавати. С. Д. на овом саслушању изјавио је: да је заиста његова радња у Венчанима, а М. Л. је у њој само његов деловођа. Пресудом својом од 2. априла 1904. године, начелник среза колубарског, а на основу §. 22. уредбе о механама, казнио је жалитеља и С. Д. са по 25 дин. новчане казне, забранив им упражњавање механске радње у Венчанима све дотле, док не испуне услове, прописане законом, пошто механско право, које има С., не може служити као правни доказ за упражњавање ове механске радње у Венчаиима, једно, што С., према извешћу начелника среза јасеничког, са истим правом упражњава механску радњу у Аранђеловцу, а друго, што он лично не упражњава и ову радњу у Венчанима. Ову пресуду одобрило је начелство округа београдског. а решење начелства Мииистар Унутрашњих дела решењем од 8. јула 1904. године П№ 18890. По изјављеној жалби, Државни Савет огласио сеза ненадлежног, одлуком својом од 22. Фебруара 1905. год. Бр. 916., пошто се предмет жалбе не тиче адмииистративног спора, у смислу чл. 48. саветског нословника, већ питања о казни жалитељевој за бесправно механисање.

Могу упражњавати радњу димничарску и унествовати при јавним лицитацијама и давати понуде за чишћење димњака и оки димничарски мајстори београдски, којн немају одређен рејон. Д. А., мајстор димничарски, обратио се Министру народне привреде и молио, да му се одобри, да може учествовати при јавним лицитацијама и давати понуде за чишћење димњака на зградама, држав-