Полицијски гласник

БРОЈ 21

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 197

ним, друштвеним и других надлештава у Београду. Од овога тражења, одбијенје решењем Миниотра народне привреде, на оонову правила о уредби еснаФа димничарског, пошто нема одређени рејон, јер но чл. 3. и 4. поменутих правила само они димиичари, који добијају сталан рејон у општини, могу чистити димњаке на приватним као и цржавним и јавним грађевинама. Противу овога решења, изјављена је жалба Државном Савету, у којој је жалитељ павео, да се њему као признатом мајстору од отране еснаФа не може, на основу поменутих правила, забрањивати упражњавање димничарске радње само за то, што му оуд општине београдске није одредио рејон. Државни Савет нашао је, да је решење Министра народне привреде правилно, у колико се односи на чишћење димњака на приватним зградама; али да исто не одговара закону у оцени питања о праву на чишћење димњака на јавним и државним грађевинама, јер је, с погледом на ово иитање, (нокренуто ранијом жалбом иотог жалитеља, изјављеном на решење Министра народне привреде од 23. октобра 1901. год. № 5056), Државни Савет раније донео одлуку: да се ни по закону, ни ио правилима о уређењу еснаФа димничарског не може жалитељу као признатом мајстору забрањивати упражњавање свог заната. Ово посматрање усвојио је и Миниотар народне нривреде. Један случај из нл, 14. закона о дневници, подвознини и селидбнни државних чиновника и олужитеља. С. Т., указом од 21. марта 1901 године, постављен је од секретара Министарства грађевина за нижег војног админиотративног чиновника III класе, а с унапређењем од 129 динара годишње. Иретписом Министра војног од 29. истог меоеца, дакле после недељу дана од указа, упућен је да ао иитреби иде у Зајечар. 11о одласку у Зајечар, С. Т. је поднео рачун за накнаду селидбених трошкова, по чл. 14. закона о дневници, подвознини и оелидбини државних чиновника и служитеља, од 1 »92. године, и тражио да му ое исплати 389• о0 динара, Командант тимочке дивизијске области решењем од 4. јула 1901. године ЕЈ\Г» 4023 одбио га је од овога тражења. Решење командантово, по жалби одобрио је Министар војни решењем од 7. јуна 1901. год. Б№ 9974., нашавши, да жалилац нема права на накнаду сеобног трошка за то, што је при постављању од секретара министарства грађевина за нижег војно-административног чиновника III. класе добио унапређење, а чиновницима грађанског реда, кад пређу у војну струку с унапређењем, па им се распоредом после одреди служба, не прииада накнада сеобних трошкова, и ако у самом указу није одмах назначено и место, јер се тај распоред има сматрати као доиуна указа. Но чл. 2. закона о дневници, подвознини и селидбини државних чиновника и

служитеља, право на селидбину имају само они, који се »по потреби државне службе" премештају из једног места у друго, ако су били „већ ностављени«, што значи, да чиновник само* у том случају има право на накнаду сеобних трошкова, кад всИ фуннционише, па се у истом звању, односно с истом платом, премешта у друго место због државне потребе, — што овде није случај са жалитељем, коме се ни по чл. 33. закона о устројству војске не може даги накнада сеобних трошкова. По изјављеној жалби, Државни Савет, одлуком својом од 12. марта 190;?. год. Бр. 950, одобрио је решење Министра војног, као правилно и на закону основано.

За вишеутрошенуводу, услед покварене инсталације водовода у згради, одговоран је сопотвеник. М. М., овд. пенсионар, молио је суд онштине београдске, да га ослободи од плаћања вишка утрошене воде услед покварене његове инсталације за одвод воде. Како је прегледом водомера и инсталације утврђено : да је водомер тачан, а да вишак у потрошњи воде произлази због покварене инсталације сопственикове, општински суд одбио га је од тражења да се ослободи шгаћања. То решење одобрио је и Министар унутрашњих дела решењем од •). маја 1902 године П№ 10020. У жалби изјављеној Државном Савету противу тога решења, жалитељ је навео : Да управа водовода није вршила пропис чл. 18. правила за везивање новог водовода, по коме се количина утрошене воде има свака три месеца контролисати. То контролисање није уредно вршено, нити је контролор општински прегледао водомер и цеви како то наређује чл. 21. исгих правила. А кад то пије вршено, онда ни он, као сопственик, није био у могућности да зна: је ли иноталацијл тачна и колико он управо троши воде. Према томе, мишљења је, да не може бити одговоран за више утрошену воду, кад се Управа водовода није придржавала правила и одговарала својој дужности. Државни Савет иашао је, да је решење министрово правилио, па је одлуком од Iоктобра 1902. год. № 6534 жалбу одбацио као неумесну.

Полицијска власт надлежна је да улази и у оцену питања о државини непокретног имања, с обзиром на прописе §§ 201. и 202. грађанског зшна, кад се приликом извршења појави спорно питање о својини, Министар народне привреде актом својим од 4. јула 1901. год. ШБр. 6483. иредставио је начелнику среза посавског, како је утрина општине сремчићске подељена у 1885. години сељанима исте општине (сада оаштине вел. моштаничке), да је уживају за 6. година; да је рок томе уживању давно нротекао, а сељани дату им земљу изорали, искрчили и подигнуту шуму исекли, и тиме општини штету нанели, с тога је наредио: да начелник срески дотичним сељанима изда решење. да дату им земљу на уживање уступе општини у року од месец дана. У тој цељи

нослао је начелнику списак дотичних сељана од 4. јула 1901. године ШБр. 6483., којима је општинска утрина раздана. Илија Т. и браћа му из Вел. Моштанице, од којих је се такође имала одузети општинска земља, изјавили су на свом саслушању код среске власти: да нису добили никакву земљу од општинске утрине на уживање, већ да је све имање које уживају, њихова својина, и да на исто порез плаћају. Начелник срески, на оонову послатог му списка из Министарства, а с погледом на то, што сви сељани, у списку означени сем малог изузетка, признају, да су им означена земљишта у списку дата на уживање од стране њиховог села с тим, да иста после 6 година уступе општини, решењем својим од 10. јула 1902. године № 6941. одлучио је: да се и од Илије Т. и браће му одузме у списку означено земљиште, кад решење постане извршно; а у исто време упутио их на парницу, те да путем ове докажу својину, ако се успеху надају. Ово решење среске власти одобрено је од стране начелства и Министра унутрашњих дела. По наведеној жалби, Државни Савет одлуком својом од 24. марта 1904. год. Бр. 2465. поништио је решење министрово из ових разлога: „Списак, који је Министар народне привреде послао начелнику среском, у цељи извршења његове наредбе о одузимању у њему означеног земљишта од оељана, није ни оригинал, ни оверен препис списка о подели утрине онштине сремчићске у 1885. години, с тога не може престављати пуноважан доказ о томе: да је спорно имање, као општинска утрина заиста подељено жалиоцима у 1885. години са роком уживања од шест година. Према томе, и кад жалиоци не признају плодоуживање као основ досадањој њиховој државини спорног имања, већ наводе. да је њихова својина од стариие, онда је полицијска власт с обзиром на њихову дугогодишњу државину, требала ово снорно питање да расправи према пропису §§ 20 1. и 202. грађанског законика, а не с иозивом на § 395. кривичног законика." Један случај о надлежности Државног Савета за расштрање зборских одлука о отуђењу непокретног имања, и за оцену питања о правилности састава гласачког одбора, који к на збору заседавати. Ч. Р. и II. А., из Д. Ступња, обратили су се молбама суду општине доњо-ступањске, да им се, у смислу чл, 33. закона о општинама, да по један хектар од сеоске утрине на уживање, као сиромашнима и слабог имовног стања. Збор општине доњо-ступањске, на дан 25. септембра 1903. године, донео је одлуку, којом је одбацио ове молбе. Противу ове зборске одлуке, молиоци су изјавили жалбу Државном Савету, у којој су навели, да је радња збора неправилна, јер су сви чланови гласачког одбора неписмени, те су гласови бележени, како се хтело.