Полицијски гласник

БРОЈ 34

110Ј1ИЦИЈСКИ ГЈ1АСНИК

СТРАНА 233

И. Јесу ли вам још живи родитељи? С. Умрли су. И. Када? С. Отац ми је умро када сам била четири године стара, а мати кад ми је било четрнаест година. И. То је свакако било тешко за вас, кад сте морали тадо рано изгубити родитеље; то знам из сопотвеног искуства. јер сам и ја тако рано изгубио родитеље; тако рано постати сиротица, оотаги у великој вароши без материне заштите и неге, бити изложена сваким незгодама и опасностима, све то захтева чврст карактер који није својствен свакоме , нарочито ономе који је тако рано лишен родитељскога васпитања. 0, кад би ваша мати знала, докле сте ви дотерали! Да је она још у животу, сигурно да ви не бисте овде стајали ! Имате ли још сродника? С. Немам. И Немате, можда, ни какву пријатељицу ? С. Ни то. И. Али каквог доброг пријатеља? С. Немам. И. Кад је човек тако остављен сам у великој вароши на милост и немилост свету, он осећа потребу да има кога коме би се могао поверити, па да му се сваког дана потужи о свакој невољи; да немате каквог драгана? С. На, упознала сам у кући момка мога гооподара, и он ми је обећао да ће ме узети за жену. И. Има ли он каква имања или добива ли с времена на време новаца од куће? С. Не, он је сиромах, као и ја. И. Па онда он није могао излазити на крај са овојом малом наградом и ваљда вам је чешће тражио новаца на зајам ? С. Да кагкад је и то радио. И. Можда чешће но шго је то и вама било по вољи ? С. Имате ираво. И. А кад не бисте имали новаца, а он вас тако окупио молбама, да му ипак нађете, ви се не бисте могли одуирети, већ бисте из љубави према њему машилм се руком и туђе имаовине. Зар није тако? Зар нисте ириликом брисања прашине са ВИсаћега стола узели стотинарку из случајно остављене отнорене Фијоке? — Признање вам већ лебди на уснама, рђаво дело притискује вашу савест; ослободите душу своју од тога терета чистим, срдачним, покајничким признањем, тада ће вам и Бог опроститп и суд ће вас блаже казнити! С (јецајући). Да, узела сам новчаницу и дала је момку и т. д. и т. д. Овим је примером показано, на који начин може и треба да утиче чиновник ради добивања признања, које проистиче чисто из пробуђеног осећања морала. 0стало би још да изпссемо пример и за други облик признања из здравога разума, но због краткоће простора ограничићемо се и само ћемо поменути, да чиновник у циљу добивања гаквога признања мора употребити сву способносг свога криминалног оштроумља, да мора импоновати кривцу, а изукрштаним питањима и из-

ношењем доказа који противу њега стоје да га доведе у такав положај, да драговољно изјави да је побеђен. Из свега што смо до сада изнели, може се јасно видети колико је велика важност првога саслушања кривчевог код полиције, 8а то је и неопходно потребно да се тај посао не ради са багателисањем, већ са пуном озбиљношћу и мирном сређеношћу ; ваља добро знати, да ће при доцнијим саслушањима много теже ићи са добивањем признања, иросто из тога разлога, што кривац, кад се један пут обикне на жалосну ситуацију у истражном затвору, постаје неосетљив кад му се захтева признање; а нарочито још, ако није сам у затвору, већ са другим злочинцима иод истрагом, који имају читаву школу у којој обучавају свакога новајлију, на који ће се начин најбоље излагати и извући. Стоји Факт, да злочинци из навике и повратници у опште тешко признају своје злочине, али то не треба никада да омете иследника да не чини бар покушаје. Ако се баш има посла и са најокорелијим зликовцем, не сме се у напред помислити и бити уверен, да код њега нема више ни мало човечности; увек се мора држати, да у човеку, и ако је својим казнимим делом понизио се до животиње, ипак има искре Божјега гласа савести, који и ако је, за време, помрачеп и отуиео, ипнк се може изазвати, ако се кривцу приступа са стрпљењем, савладљивошћу и издржљивошћу. Најзад још да поменемо, да је за добивање признања од користи, кад се окривљени ослободи лисица и окова, па се испитује у четири ока, јер је тада много мање диспонован услед одсуства других чиновннка, сведока и приоутника. Свакако да на тај начин добивена признања треба окривљени да потврди и пред присутницима, како не би доцније могао опозивати то признање, изговарајући се, да га је иследник рђаво разумео или му изнудио признање. д. в. Вакић

ПОУКЕ И УПУТИ

Једак случај неумесне примене танне 4. §. 466. грађанског судског постулка. Н.о рењењу смедеревског првостепеног суда од 10. марта 1904 године, а за обезбеду 7200 динара, колико поч. Миленко Стојковић, бив. из Глибовца, дугује Извозној Банци, власт среза. јасеничког, окр. смедеревског узела је у попис дужникову (пок. Миленка) покретност, и то: једну локомобилу — машину из Фабрике Рустона и Кромитона, са потребвим јој деловима за рад, један пар кајигаа и пар каменова; као и један дреш за вршење жита са свима потребним муделовима. Пре извршења пописа, наследпик и пунолетни син поч. Миленка—дужника изјавио је, да пописане ствари нису својина његовог поч. оца, већ Милића Симића, трг. из Паланке. За овим је нредсгао и Милић и изјавио, да је машина и дреш његова својина и да се налазе у

његовом нритежању. Даље је изјавио, да је он раније био дао машину и дрега поч. Миленку, но како му он није могао услове о куповини испунити, то су му исти враћени. За доказ свега овога поднео је на увиђај уговор, закључен између њега и поч. Миленка потврђен код среоке власти. Кад је ова изјава Милићева оаопштена Извозној Банци, она је изјавила: да Милићу не признаје право својине локомобиле и дреша, већ само право, да се ио уговору из исте наплати за Милића 2000 динара, у колико још он није измирен. На основу овога, и §. 466. грађанскосудског поступка, начелник среза јасеничког решењем својим од 10. маја 1904. године Ј\& 7457. упутио је повериоца Извозну Банку, као слабију страну, надлежном грађанском суду, да тамо путем спора докаже своје прече право својине пописате покретности. Ово је решење одобрило начелство окр. смедеревског и Министар унутрашњих дела овојим решењем од 21. августа 1904 године Бр. 23266. По изјављеној жалби, Државни Савет нашао је, да решење Минисгрово но одговара закону, из ових разлога: Из протокола извршеног пописа узабрањене покретности дужника поч. Миленка Стојковића, од 13. марта 1904. године Бр. 4465., види се, да узабрањена покретност, ио решењу смедеревског првостепеног суда од 10. марта 1904. год. Бр. 6774., није нађена у државипи појављеног сопетвеника Милића Симића, из Паланке, већ дреш — вршалица — у кући дужника Миленка, а локомобила у млину у Глибовцу, за који није утврђено, у смислу §. 212. грађанског закона и примедбе уз њега оштампане, да је овојина појављеног господара Милића Симића. Према овоме, овде није олучај тач. 4. §. 466. грађанскога судског поотупка (допуна од 14. јула 1898. год.), те да је Извозну Банку као поверитељку, која не признаје право својине појављеном господару требало упутити на парницу, већ случај из треће тачке номенутог прописа законског (замене од 7. маја 1868 год.), према коме је појављеног господара требало упутити суду за доказ о својини узабрањене покретности, с обзиром на уговор о продаји и куповини, који је ггојављени гооподар за доказ о својини поднео, полицијска влаот није била надлежна да улази, кад по уговору и признању нојављеног господара стоји Факат, да је покојни Миленко, сонотвеник узабрањене покретности, на основу извршеног уговора о куповини и продаји, и да је по том основу постао њен притежалац. А да ли ће по сили уговора о куповини и продаји, услед неизмирене куповне цене , и изјаве Радојка сина пок. Милеика, на загшснику од 13. марта 1904. године, да је по смрти Миленковој вратио све Милићу, узабрањена покретност, заједно са зградом , у којој је млин смештен, бити својина појављеног господара, или ће он бити дужан да прими ресто неизмирене куповне цене, у смислу §. 653. грађанског закона. за оцену тога иитања није надлежна полицијока