Полицијски гласник

ВРОЈ 44

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 419

случају и начело поступности и начело квалиФикације ие ће бити ни мало оштећени. А с обзиром на нарочити јавни интерес. да оба та начела буду највише очувана у оној струци, где су она најпотребнија. доследна примена начела сталности била би од благотворних последица; јер се баш за ту струку захтева не само пространа— нарочита спрема, даклејака квалиФпкација, него још и искуство, па да може дати оне јакне користи, које су љеној великој и тако пространој надлежности намеа.ене. Да покушамо, да ово и докажемо. Кад је и старешинама полнцијских надлештава загарантована сталноет, ми не знамо за што би се клонили полицијоке струке чивовници осталих граиа администрације, па чак и елементи, који би се могли понудити и с највише компетенце и као најближи полицијском Фаху — чиновници судске струке. II ако судско особље, већ и због нарочитих прерогатива, које му даје судска, уставом зајемчена независност, нема разлога да мења свој положај, већ, као и иначе материјално добро ситуирано, има разлога да промену положаја избегава, могло би са лаком решеношћу напустити судијску службу и прећи у полицијску. У овом однооу могло би се још очекивати, да би баш судски чиновници јачегдуха — амбициознии спремнији људи, иемајући шта да ризикују ни у положају полицијског чиновника, нашли довољно разлога да напусте судијски положај, и да се одаду тешком, али деликатном позиву полицијског чиновника. Овакав мотив био би још и појачан изгледчма боље каријере, у колико ве с разлогом може претпостављати, да би чиновник иницијативу, коју у судској струци, у начелу, није имао, могао на овом највише иницијаторском пољу истаћи у мери, која је довољна да маниФестује његове евентуалне способности и користи за јавну службу. Амбиција Фаха нигде нема толико јаке и стварне погодбе за развијање и оправдану конкуревцнју, колико у служби полицијске власти. Зашто и у корист државе и чиновника не би даваии довољно маха, да се амбиција, на основици и уз поуздано јемство јаке спреме, може довољно пространо кретати? Али није последица такве сталности само то, што би се на једној, реално зајемченој основи, обезбедио довбљно јак елеменат полицијској служби, на меото најгорег елемента, који би био могућан онда, кад се начело оталности, изузетно од осталих чиновника, не би распрострло и на полицијске чиновнике. Начелом сталности постиже се уједно и оно, што највише желе присталице противног гледишта, а на име: могућност, да се старешинско и у опште истакнутије полицијско особље лако замени другим особљем, и у колико би то било потребно из политичких разлога, на које се готово искључиво позивају опи, који су противни начелу сталности за полицијско особље. Ми смо већ објаснили, да би се чиновништво у опнгге, па чак и оно, за које би се иначе и пајмање очекивало, радо прихватило полицијског позива, не само из строго моралних разлога, што има да-

леко пространију могућност да истакне и развије своју иницијативу, него и из разлога, који су за њ, у већини случајева, иретежнији, из разлога строго материјалних; јер зна, да преласком у полициску струку не само нема шта да ризикује, него, с обзиром на плате старешинских полицијских положаја, да такав прелаз може сматрати још и као материјалну награду. А кад то стоји, онда, за сваки режим, стоји увек похвална могућност, да ће наћи довољно кандидата из осталих грана административне службе за полицијске старешинске положаје, и да ће самим тим имати довољно места за премештај оних, који су се у полицијској служби затекли, у колико налази, ца их треба мењати. Овакво смењивање полицијских старешина, спровођено увек на основици пачела сталности. не може бити штегно, или бар не у оној мери, која би била у изгледу онда, кад би се на противној основи вршила; а шта је главно, ^ада у опште и не постоји иотреба, да се газе још и друга тако исто важна начела, која треба да буду спроведена у закону о чиновницима грађанског реда, начела: квалиФикације а поступности. Тада нема бојазни за оскудицу кандидата, па самим тим нсма потребе, да се за највиша, искључиво за стареншнска места у иолицијској служби, узимају људи са сокака, па и то, са свима могућим моралним штетним унижавањима државе, да та места могу добити без икаква обзира на квалиФикације које имају. Тада је државној служби у полицијској струци обезбеђен одличан чиновнички кадар увек; а тој струци, по иревасходству треба давати само одлично, или управо најбоље особље! У осталом, ако би, ипак, било неке превентивне ограде за уобичајено тако несрећно и опасно пречишћавење полицијског особља, та би се ограда јављала одиста као резултат начела огарантоване сталности, али не са штетним, него са врло корисним последицама. Треба се једном. ослободити заблуде, да је полицијски чиновник морално неисправан и човек и чиновник самим тим. што он не нрипада извесној политичкој странци. Треоа се једном, у интересу земље навикнути, да полицијски чиновник може да буде, на у ствари и јесте толико исто поштен и човек и чиновник, као и остали, па често и бољи него остали. Партијска карта није и не може да буде критеријум за службену исправност, подобност и у опште за квалиФикацију чиновника у опште, па ни полицијских. Навикнимо се, да у њима гледамо синове ове земље, а пс том чиновнике; али тако исто као што су и остали, и да у њима гледамо још и један морални плус онда, кад своју службу с успехом врше; јер ј е њихов позив интимније везан за јавне интересе; опаснији и тежи, него многи други. Ако и док се редовним путем не утврди, да је морално неисправан, зашто га подцењивати; зашто му не признавати све одлике једног ваљаног српског чиновника? Партијска полигика дугог броја година абсорбовала је ауторитет власти као а;ртву партијске тенденције, и самим тим свела ауторитет

полицијских чиновника, у првом реду, на ниво човека без власти и значаја. Тај се Факат љуто осветио држави. Рестаурација ауторитета власти у Србији, то је први и неодступни услов за дал^е напредовање ове земље, као правне државе; а код оваквог ауторитета полицијске власти, какав је у нас, и какав је за дуги низ година добио смисао традиције, у првом реду мора се радити на јачању ауторитета те власти. Ово тим пре, што то, и ингерео и појам и важност њене службене задаће захтева. Она је у ствари, с обзиром на њену закониту надлежност, и најпреча и најважнија власт, она изражава не само сву политику, но у вези с њом и право у оном делу, у коме оно најинтимније и најинтензивније интересује народ. У тој, дакле, власти с правом треба да је садржап најопредељенији појам ауторитета власти у опште у нашој земљи. Па инак ту власт. као да не жели пико да цени. Њу хоће да критикују и звани и незвани; па, шта је чудно, њој се и у облику једног Формалног пројекта не ће да призна ауторитет ијавни интерес, који је за тај ауторитет везан. Као да је негирање гога ауторитета постало нека врста принципа, обавезпог и за саму интелигенцију Србије! Ми категорички тврдимо, да је таква појава права опасност за даљи развој нашега државног права! Ми жалимо, што се још у том стадијуму несрећне државно-правне квалнФикације налазимо! (свршиће се) Милутин А. Поповић. —> ОЕДМИ МЕЂУНАРОДНИ КОНГРЕС ЗА КАЗНЕНЕ ЗАВОДЕ први део досадашњи међународни ^онгреси I. Казнени заводи ниоу у сва времена били предмет оваквог и оволиког претресања и проучавања. До краја XVIII столећа о њима се готово није ни говорило. Ово је са свим објашњиво, кад се само узме у обзир, шта је и каква је била казна лишењем слободе готово све до најновијих времена. Развој казнених завода иде напоредо с развојем Кривичног Права. Тако све док се Кривично Право заснивало на освети богова и људи за извршено кривично дело, или док се сма•грало да му је једини циљ, да заштити друштво од правних повреда и да повређеноме да накнаде, не обзирући се ни мало при томе на. самог злочинца, дотле су као казне употребљавана таква средства којима је унишгаван живот осуђеног, или којима је био излаган телесном или- душевном мучењу. Према оваквом схватању Кривичног Права казна лишењем слободе могла се употребити као самостална казна само тако, ако се њоме могао постићи један од постављених циљева, иначе је она изоетајала и уступала место другим казнама, помоћу којих се и брже и лакше постизао циљ, г.оји се имао казном поетићи. Затвор је међутиму нај-