Полицијски гласник

СТРАНА 86

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 10

17. децембра 1897. године И№ 336 ; и 9. јануара 1898. године И№ 10.; с тога. среска полицијска власт није била у законој могућности, да решењем својим од 26. маја 1904. год. № 3725. и 29. августа исте године № 10510. чини распоред са новцем добивеним од продатог имања, и да као ненадлежна улази у оцену питања: из кога се имања, с обзиром на § 471. грађанског судског поступка, жалитељ као иетабулисани поверитељ, има наплатити, већ је по наведеном законском пропису (§ 489. грађанског судског поступка) требала новац послати суду ради распореда. Са наведенога, погретно је решењем начелства окружног и Министра унутрашњих дела одобрен поступак начедника среза љубићског.

Кад је у питању правилност указа, може бити обновљење административног спора, у смислу прописа нл. 61., 62. и 63. закона о пословном реду у Државном Савету. Указом од 1. јуна 1902. године, на основу •§ 76. закона о чиновницима грађанског реда, отпуштен је из службе Љ. Р. монополски поднадзорник. Како је.до дана тога Указа, којим је отпуштен, Љ. Р. имао више од 10. год., службе, дакле, имао право на пенсију, он се није жалио прогиву тога Указа, у смислу нрописа чл. 50. и 51. закона о пбсловном реду у Државном Савету, већ актом од 1. октобра 1903. године обратио се Главној Контроли и тражио, да му, на основу поднетих уверења, по којима има преко 14 година указне службе,, одреди пенсију. Ну Главна Контрола, услед оспоравања Минисгра Финансија, одбила га је од овог тражења и упутила да путем административног спора расправи питање о праву на пенсију. Услед овога, он се најпре актом од 19. новембра 1903. године Бр. 15.793., а за тим и актом од 15. децембра исте год. Бр. 17401., обратио Министру Финансија и тражио, да му. на основу поднетих доказа изда решење о праву на пенсију. Министар је нашао: да он нема право на пенсију, јер да би се некоме могло признати то право, па према томе и сама пенсија, мора то право имати ослонца у закону. Он није поднео никакав доказ да је стављен у пенсију, већ на против доказ, да је, на осиову § 76. закона о чиновницима грађанског реда отпуштен из државне службе, — дакле, доказ да нема право на пенсију. Противу тог Указа о отпуштању, ако је налазио да му је њиме учињена каква неправда, могао је изјавити жалбу Државном Савету, у року који предвиђа чл. 51. саветског пословника. Али он то није учинио, нити је ноднео доказе да је тај указ поништен. С тога га је Министар решењем известио, да му не може признати право на пенсију. По изјављеној жалби, Државни Савет нашао је: да решење Министрово не одговара закону, јер кад је жалилац поднео доказе да има преко 10 година службе, онда он тиме тражи, да се измени

оно стање, које је У^сазом. утврђено, а то је обнављање спора. И указом могу бити повређена приватна права појединаца, противу кога, по чл. 144. тач. 12, Устава може се изјавити жалба Државном Савету, и у случају, ако се нађе да је указ неправилан, по чл. 19. и 20. саветског пословника, брани га надлежан Мипистар, који га је предложио и премапотписао, те се на тај начин расправа о правилности или неправизности указа појављује као једна врста админиотративног спора. Према овоме, Министар је био дужан, у смислу чл. 61., 62. и 63. саветског пословника, да оцени: да ли изнети докази могу у опште утицати на измену указа, и о томе жалиоцу издати решење. Јер ако се у начелу призна, да има места обновљењу, жалилац би добио нраво, да од дана извршности тог решења, у смислу чл. 50. и 51. саветског пословника, уложи жалбу противу указа, а, Државни Савет, као надлежан, ценио би посебице поднете доказе, и донео одлуку, да ли је указ правилан или не. Одлука Државног Савета од 27. јануара 1906. год. Бр. 885. м. В.

ПОУКЕ И ОБАВЕШТЕЊА Учињена су нам ова питања: I. Суд општине башинске, актом својим од 14. ов. мес. Бр. 174. пита: а, »кад је син у заједници са оцем, па учини кривицу и буде осуђен на плаћање кривичних трошкова, може ли се за наплату ових узети у попис и продати очево имање;?« б, »од кад се рачуна зас-тарелост државног пореза — да ли од дана разреза, или од дана кад Главна Контрола по рачунима пронађе грешку;« в, »ко је дужан по закоиу да саставља распореде бр. 2, 4 и 6 — да ли општински судови или Пореска, Одељења,« и г, »кад неко има право службености на путању преко туђег имања, да ли сопственик имања, који подноси терет службености, може да помери ту путању на једну или другу страну, те да тако отклони знатну штету, коју трпи његово имање, што досадашња путања пресеца средину овога?« — На ово питање одговарамо: а, Између оца и деце — синова — не постоји задружни одношај, о коме говоре •§ 57 и 507 грађ. законика. Потврду за овакво гледиште налазимо у наређењима § 121. поменутога закона, хто коме »што год деца под родитељском влашћу и њиховим управљањем прибаве то родитељима својим прибављају, као год што наравно родитељи за своју децу имање прибављају и њима остављају.« Кад се овоме законскоме наређењу дода и оно из § 150. истога закона, по коме пунолетна деца могу напустити кућу родитеља.кад хоће, и обрнуто, отац их

може из куће отерати кад хоће, онда је несумњиво, да ту задружног одношаја нема. 11у све и кад се не би узело, да ова нарећења јасно одређују одношај између родитеља и Деце, ми овоме своме гледишту налазимо потврде у чл. 67. закона о порезу од 22.* априла 1885. год., која је одредба, истина, отпала доцније из овога закона, али је одржана ставом трећим, тачке 8. чл. 2. закона о таксама , где се законодавац отворено изјаснио, да измеЈ/у родитеља и деце не стоји задружни одношај. И, кад између родитеља и деце не стоји задружни одношај, онда и имање очево не може бити предмет извршења по кривичним осудама деце, те је, тако, у опште погрешка. што полицијске власти и узимају у попис општу имовину родитеља, који за живота не морају да плаћају кривичне трошкове и штете за своју децу, ако нису нарочито судском пресудом осуђени. Изузетак од овога учињен је у изменама § 325 а кривичног судског поступка, од 25. јануара 1901. год. само за наплату оних трошкова, који се помињу тачком 4. и 5. § 322. и § 325. помену.тога закона. јер се они могу наплатити и продајом имовине родитеља, кад је кривица учињена из користољубља. Како ће се наплаћивати трошкови у, ' оним случајевима, кад су синови и после свога пунолетства остали у заједници са оцем, то је питање спорно. Тако. има судова којИ налазе, да је овде заснован задружни одношај и да деца имају права на раван део имања оа оцем; има судова који такође нризнају да је настао задружни одношај, али како није било смеше имања, јер га синови до пунолетства нису ни имали, то њима признају право само на аринов, учињен од дана њиховог пунолетства ; и на послетку, има судова, који апсолутно не признају, да између родитеља и деце може бити задруге, кад ова нису имала. имања, без об.зира на то, што су остала и даље у ' кући очевој по пунол^тству. Ова разноликост. судских оцена није само код нижих судова, него је и сам Касациони суд доносно .разнол^ике одлуке. Тако, одлуком својом од 12. септембра 1878. год. Бр. 1689, Касациони Суд нашао је, да&ин не може имати права на ириновак кад код оца остане и после пунолетства, а одлуком, опет, од 5. марта 1886. год. Бр. 455 нашао је, да син има права на иринов. Ми сами налазимо, да се у смислу § 123. грађанског закона, може признати право синовима на сав ириновљени део имања од њиховога пунолетства, јер ако се не може узети да је од тога времена настала задруга, мора се признати бар нека смеша или ортачина под извесним условима. О овоме су и раније давата обавештења, али се сада то опет чини на овај нарочити захтев. б, По чл. 126. закона о непосредном порезу, распоређени порез застарева за п,ет година.