Полицијски гласник

БРОЈ 10

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАИА 85

жно, отпочне радити без надлежног одобрења, да му ее затвори дућан и радња забрани. А ко отвори дућан поче.м му је затворен, или почне радити занат или радњу пошто му је забрањена, да илати од пет до двадесет талира, и опет да му се дућан затвори, а радња или занат забрани.« Према овоме, исиисани § Полицијске Уредбе данас је без икакве вредности. § 47. »Прогнати из једног места у друго или из једнога округа у други могу се српски сажитељи, који немају својих кућа и баштина; а из земље изгнати само страни поданици. И ово се може определити на извесио време или на свагда.« Казна прогонства за иступна дела нредвиђена је у §-у 320. • Казненог Законика којим је, као доцнији.м, замењен исписан § Полицијске Уредбе. Поменути § Казненог Законика гласи: »Ко се осуди да се протера, тај неће смети долазити ни живети у она места или крајеве За које му се у пресуди каже донде, докле му је осуђено Протерати се може ко најдуже на годину дана. Само се странци могу из Србије иа свагда нротерати. Протеривање изрицаће се само у оним случајима, где закон то изречно кажр. 0 § 48. »Више наведене казне могу се и.пооштрити, обично сајединивши једну сдругом онако, као што се за неке престуггке у казнителну закону одређује. Особито затвор пооттрава се, кад се к њему дода: а) теиесна казна, б) јавна општинска работа, а кад што в) и слаба рана, давајући апсенику двапут у седмици или сваки трећи дан само сува леба и воде.« ПараграФ овај, који нејасно говори о стицају, замењен је §-ом 323. Казненог Законика, који гласи: »Кад је ко више иступљења учииио, нак се за све то уједанпут осудити има, онда ће власт но изложеном сразмсру у §§ 315, 316 и 317 све заслужене казне у једну казну претворити и у једно скупити, но тако, да казпа, у коју се остале претварају, не сме прећи свој највиши степен, који је ирописан у §§ ЗН. 313 и 314. Од овог правила изузимају се крађе, преваре и утаје, ако скуп вредности свију појединих, ма оне и једне с другим долазиле, износи више оддве стотине гроша чаршијских, које се онда суде по § 69. ових допуна." § 49. »По и заменити се може једна казна с другом: 1) Ако се нокаже, да је престунник, коме закон новчану казну одређује, тако слабог стања, да би његова Фамилија нужду осетила или други ко због њега уштрб претрпио, ако би он ту новчану казну платио ; онда ова казна нека се замени саразмерним затвором.

2) Ако је затвор казна, коју преступник по закону претрпити има, али је његово стање таково, да би међутим, док се он у затвору држи, његова Фамилија, трпила, те се пе би могла изранити или од какве невоље одбранити; тад нека се тај затвор скрати и тако од чести општим радом или телесном казном, па ако може бити нека и сасвим телесном казном замени. 3) Ако се по закону телесна казна досуђује, па се иокаже, да је преступник због какве своје слабости или болести или због особитог свог тслесног стања, као што је на пр. код жена утробно бреме, не може издржати; онда се има ова казна заменити сразмерним затвором простим или нооштреним. При замени казне затвора. новцем рачунаће се дан затвора од три до десет динара. (( ') ПараграФ овај био је прећутно уринут Казненим Закоником (§ § 315, 316, 317 и 318), али је поменутим законом од 17. јануара ионово оживотворен. При свем овом, његово постојање излишно је после исписаних §§-Фа Казненог Законика, као год п1то му је и већина садржине, која говори о телеспој казни , бесиредметна. § 50. »Новчане казне, које примирителни суд досуди, припадају општинској каси, а све остале, које по закону више полицијске власти досуђују, имају се у приход касе правитељствене ставити«. Све ово много је боље и прецизније казано у § 313. Казненог Законика: »Казна новчана најмања је 5 динара а највећа три стотине динара, и наплаћује се у корист општинскс касе, ако су у првом степену судиле општинске власти, а у корист државне касе, ако су у првом степену судиле државне власти." Када се, пак, ово додеде у везу са поменутим. иравилом : 1ех ро81епог <1егода1 рпоп и правилима министра унутрашњих дела од 4. маја 1860. год. П№ 3370, опда је јасно да и овај § нема данас пикакве вредности." * * * После свега што смо досад казали о постанку, развитку и вредности полицијске уредбе несумњиво је, да је потребно што пре приступити изради новог закона о иостуику за извиђање и аресуђење истуиних дела, и то не само оних из III. части Казненог Законика, већ«и свију осталих, за чије извиђање и пресуђење не постоји специјалан поступак. и који се с тога данас извиђају и пресуђују по Полицијској Уредби. У овај нови закон могле би се, а и требало би, унети све оне одредбе из данашње уредбе, које говоре о надлежности, жалбама и кривичним сведоцима. Одредбе о доказима морале би се, у неколико изменити, бар у погледу доказне вредности исказа иолицијских служитеља. У пракси нису ни мало ретке злоупотребе с овом врстом доказа, и с

Ј ) Последњи став додат је законом о изменама и допунама у Полицијској Уредби од 17. јануара 1904.

тога је преко потребно да се она, ако не сасвим укине, а оно бар ограничи на мања иступна дела. Исто тако потребно је изменти, допунити и прецизирати одредбе о извршењу иресуде и издржању затвора , као и све остале које до данас нису ни изрично ни прећутно укинуте. Ово неколико напомена моћи ће, надамо се, послужити као полазна тачка за израду горе поменутог закона, ако почем неко хтедне мислити о овој ситпици јануара 1906. год. Београд. Д. Ђ. Алимпић.

ПОУКЕ И УПУТИ

Кад на лродатом имању за наллату кривнчних трошкова постоје интабулације прнватннх поверитеља, полицијска власт дужна је послати новац надлежном суду ради распореда. Д. Р. молбом својом од 7. јуна 1904. године обратио се начелству округа рудничког. молећи га, да нареди власти ср. љубпћског, да. му ова што пре исплати,као интабуланту, дугујућу суму из новаца, добивених од продатог имања његовог дужника Д. С., из Обрве^* које је среска власт продала за наплату кривичних трошкова. Поводом овог тражења, влпст среза љубићског решењем својим од 29. августа 1904. год. године Бр. 10510. известилаје молиоца Д. Р.: да је решењем од 26 маја 1904. године Бр. 3725., а на основу § 471. кривичног судског поступка, учинила распоред са новцем. добивенцм од продатог имања Д. С., из Обрве, које је продавато за наплату кривичних троткова, тако, да Д. Р. има право, по његовој интабулацији, само на онај део продатог имања дужниковог, који пређе преко шест плуга земл.е, која се можо продати за наплату ириватпих дугова, а од осталих шест плуга имају се измирити кривични трошкови. Ово је решење одобрило начелство округа рудничког, а решење овога Министар унутрашњих дела решењем од 31. јануара 1905. год., но по изјавл>еној и.алби Државни Савет одлуком својом од31. јануара 1906. године Бр. 1264. поништио је решење Министрово из ових разлога: По § 489. грађанског судског поступка од продате непокретности која је интабулисана —■ прибележена, или од покретности, на коју је забрана стављена, добивепе нОвце или признанице (§ 483.) полицијска власт послаће, по одбитку добошије и папирне таксе, суду на расположење најдаље за 15. дана од дана нродаје. Као што се види из акта овог иредмета, на име из извештаја горњо-милановачког првостепеног суда од 31. јануара 1903. год. № 1403., на продатом имању Д. С. за наплату кривичних трошкова по извршној пресуди Апелациоиог Суда од 20. маја 1900 год. № 2288, постојале су интабулације жалитеља Д. Р., пријављене