Полицијски гласник

БРОЈ 18

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 157

па су напуотили странку само због дисциплине. Ево шта о томе вели Хенри: »Једно време привлачио ме сотдијализам, али сам га добро напустио, јер имађах и сувише љубави према слободи, и сувише поштовања ирема индивидуалној иницијативи.« Једна друга карактеристична особина готово свију анархиста, јесте велика сујета. Говорећи о свом злочину, Лукени је рекао ово: »Хтео сам убити једну већу личност да би штампа о мени нарочито говорила.« Пре него што ће извршити злочин, Вољан се ФотограФисао у више примерака, које је растурио на с.ве стране. Ухапшен по извршеном злочину, захтевао је новине да види је ли његова слика изишла у истим. Потребно је да видимо, у којој су средини живеле ове личности ? Кад је председник суда упитао Лукенија за мотив његовог злочина, он је кратко одговорио : » То је беда." Овај разлог може се у осталом применити и на све остале анархисте. Вољан је био ванбрачно дете, без икаквог занимања, и већ у 12. години морао се сам старати за свој опстанак. Остав једног дана без средстава за живот, о1?фати се мајци за помоћ, али га ова отера. Убрзо за овим полиција га је отпочела хапсити и протеривати, те је тако из дана у дан падао све ниже и ниже, док најзад није, огорчен бедом и својом судбином, постао анархиста. Има писаца, који тврде да беда није један од најмоћнијих Фактора анархизма, и за доказ овог свог тврђења позивају се на Хенрија и још неке друге, који су живели у изобиљу, па су ипак извршили најстраховитије злочине. Они који овако резонују имају погрешно схватање о мотиву, који руководи анархисте да делом пропагирају своје идеје. Они губе из вида, да на ове лкчности подједнако утиче и сопствена и туђа беда. Они, који су неосетљиви према патњама ближњих, не могу никад постати анархисти, Не могући из анархизма извући никакву личну корист, они га сматрају као глупост. Западајући у невољне прилике, људи овакве природе постају ординарни злочинци, или се убијају, али се никад идеално не жртвују. (наставиће се^ О СНМОУБИСТВУ Нема дана а да се у каквој великој вароши не изврши самоубиство. Повине готово посведневно доносе извештаје о појединим људима, који су свој живот завршили самоубиством. То су кратки билтени о болести данашњега друштва. А несумњиво јо да је самоубиство једна друштвена болест, која је, како Емил Фаге згодно вели ушла у моду и у литературу. Што дубље залазимо у прошлост, појаве самоубиства су све ређе. Било је случајева самоубистава и код старих народа, али далеко ређе него сад. Тада су људи радије бирали смрт, него срамотан

живот, а данас се човек убија због глади или сиротиње, због немања новца или због ирокоцканог и страћеног државног новца, због какве срамне преваре, због губитка, због разних неизлечивих болештина, због љубави или жене, а понеки пут из досаде или какве безначајне ствари. Што више заилазимо у садашњост то је и прираштај самоубистава сваким даном све већи. У колико се све више развијају и компликују друштвени, политички и морални односи; што је друштво развијеније, што појединци имају више иотреба и прохтева, то је и нојава самоубистава све чешћа. Између развитка друштвених односа. и самоубиства постоји пропорционалиа сразмера. Остављамо за сад на страну питање о томе: шта је главни узрок појави самоубиства. Неки писци траже тај узрок у слабљењу и оскудици верских осећаја, другиу разгранатости друштвених односа и повећању личних потреба и прохтева. Неки пак мисле да се број оамоубистава повећао отуда што су врло лако доступна средства за извршење самоубиства. Каже се да у већини случајева самоубица је човејк који није ни требао да живи. Ми овде нећемо улазити у разматрање: шта нАгони човека на ту ненормалну мисао, да се склони са света, да уништи свој живот, кад се зна да је свакоме мило живети. Ми ћемо на овом месту посматрати самоубиство као свршену чињеницу, као готово дело. Посматрајући случајеве самоубиства, можемо да утврдимо несумњив Факат: да су сваким даном самоубиства све чешћа. А други Факт резултира из овога: што су друштвени односи компликованији, што је друштво развијеније и појаве самоубиства су чешће и обратно: што је друштво примитивније и неразвијеније појаве самоубиства су ређе. Обесио се о врата или прозор, отровао се есенцијом или мишомором, заклао се бријачем или ножем, удавио се у реку или бунар, скочио са трећег спрата на улицу, угушио се са угљеном, убио се из револвера и т. д. и т. д.... зашто? — Узроци су веома разноврсни, често пута врло компликовани, ма да им стручњаци ипак налазе основни разлог у умној поремећености тврдећи да онај који над собом врши самоубиотво умно није здрав... Случајеви самоубиства из дана у дан стално расту. Ханс Грос у својој »Криминалној Психологији«, говори на једном месту о прираштају самоубистава. У Француској, статистици од 1826 године до 1870 овако су расли бројеви самоубиства: 1739, 2263, 2574,2951, 3446, 3639, 1002, 4661, 5147. За то време сгановништво је нарасло од 30 милиона само на 36 милиона. Пред намаје једно ново дело, које говори о самоубиству. То је озбиљан и темељитрад Др. Р.Гаупа »0 самоубиству«. У том се делу тврди, према статистичким подацима, који су брижљиво прибирани, да се у претпрошлој години само у Европи број самоубистава попео на седамдесет хиљада. И наравно, то су све познати случајеви, које је забележила дневна

штампа и полицијска хроника. Али је ван сваке сумње, да је тај број куд и камо већи него што га статистика износи; јер се намерно хтело да остану у тајности, да се не би истраживали и да би узроци остали прикривени. Такви појави самоубиства обично се подводе у статистици, а и иначе под несрећне случајеве. Но ни ова статистика што постоји и брижл>иво прати кретање самоубистава и редом све појаве бележи није тачна. Има. држава у Европи које још не воде тачно статизтику ни других важнијих друштвених појава, а камо ли статистику самоубистава. Из свега овога исходи да је горња сума, коју је изнео Др. Гауп и ако огромна и готово невероватна, ипак недовољиа и непотпуна. Али и тако већ она веома речито говори о болести данашњега друштва. Немци су били први који су обратили озбиљно пажњу на статистику самоубистава. Они су још пре осамдесет година утврдили Факат да у културном и цивилизованом друштву број самоубистава ра,сте. Проучавањем је утврђено да се од године 1820. до године 1878, дакле за 58 година број самоубистава учетворостручно, док за то исто време, број становника није ни удвоје нарастао. Од године 1862 до 1878, дакле за 16 година, у самој Немачкој број самоубистава скочио је за 20 процената. Слично расту и множе се самоубиства и у другим културним земљама. У овом погледу Паксонска. Француска и Јапан дају најстрашније примере и податке. За самоубиство се зна од кад се зна за човека као друштвену јединку. Историја старих, древних народа и изумрлих култура забележила је појаву самоубиства. Зендавеста, Св. Писмо, Мојсијеве ■габлице, коран — сви говоре о убиству и самоубиству и сви га осуђују. Значи, дакле, да се за њ знало још у најстарије доба човеково. У старој индиској повесници врло је добро познато и описано алтруистично самоубиство удовице, која иде жива и здрава на спалиште, за својим упокојеним мужем не хотећи да га преживи, а Коран вели за самоубицу да ће »изгорети у вечном огњу«. Исто је тако познато својевољно убиство германских стараца, кад сасвим изнемогну и излапе. Статистика самоубистава открива нам једну интересантну ствар. Она показује какав однос постоји између самоубиства и иародности. Подаци су разноврсни. По брижљиво прибраним подацима и посматрањима утврдило се да је у годинама од 1891 до 1893 на један милион становника годишње било V Монаку 300 самоубистава, у Пемачкој 212, у Француској 225, у Данској 248. у Енглеској 87 (статистички подаци за Енглеску су нетачни) у Италији 56, у Шпанији 18. У Русији, као и у Србији и осталим балканским државама, где у иоменуто време, статистички подаци нису били ни прикупљани, број самоубистава није био незнатан, ма да су случајеви самоубиства код нас ређи него на Западу. Немачка народност куд