Полицијски гласник

ВРОЈ 34

ПОЛИЦИЈСЖИ ГЛАСНИК

СТРАНА 287

позват да га врати, у коме би се случају новац имао послати првостеиеном суду на распоред, а ако то не би хтео учинити, онда је жалитеље Браћу Д. требало упутити да се за накнаду гатете обрате надлежном суду. Поверилац М. Ј. М. није хтео да врати неправилно издати му новац, сматрајући да му он припада по праву његове тражбине на основу осудног решења и интабулације. Решењем начелства од 28—7—903 год. Бр. 7819. упућени су иитабулисани повериоци Браћа Д. да путем спора код иадлежног суда траже накнаду штете. То је решење одобрио Министар упутрашњх дела решењем својим од 26. 8. 904 год. Бр. 24.017., а ово опет и Државни Савет одлуком од 21. априла 1905 год. Бр. 3325.

Државни Савет није надпежан и оцену решења Министровог којнм је одбијено тражење изузеЂа чиновника у раслрави спора по зак. о водама и њиховој употреби. Р. С. тражио је да се изузме начелник округа в. од извршења и суђења његовог спора који има са приватним лицима о праву уиотребе воде из реке Б., зато, што му је цриликом вештачења на лицу места изјавио да нема права. Учињеним извиђајем констаговано је да траженом изузећу нема места, и зато је Министар унутрашњих дела решењем од 19. Фебруара 1905. год. П№ 30128|904 год. известио молиоца, да му се та молба не може примити. По жалби његовој противу поменутог решења, Државни Савет донео је одлуку 19. маја 1906. год. бр. 3930. да се жалба одбацикао ненадлежној власти поднесена. В. Ђ. Н. Једак слунај из чл. 155, закона о општинама. У седници одбора општине м , која је ванредно сазвана да донесе одлуку: да се општинском пуномоћнику изда овлашћење да може извршити пренос тапије земљишта на коме је подигнута школска зграда, шест одборника изјавили су, да се овлашћење не може издати, пошто све Формалности за то нису испуњене. После тога општински пуномоћник понова је тражио овлашћење, наводећи: да би у противном настала штета за општину. Услед тога сазвата је и друга седница општинског одбора. Од 10 одборника, њих петорица изјавили су понова да не могу да издаду овлашћење иуномоћнику, док се предходно не иоведе парница противу комисије, која, је примила школу у неисправном стању. Ово своје одвојено мишљење нису хтели да иотпишу, већ су из суднице изашли. Општински суд видећи да се ова ствар не може да расправи, само због личног нерасположења тих одборника према човеку од кога је узето земљиште за школу, умолило је надзорну власт, да она овоме учини крај. Надзорна власт увидевши да су обе тапије у исправном стању, на основу чл. 155. закона о општинама учинила је

предлог Министру унутрашњих дела, да о овоме донесе решење. Министар унутрашњих дела наредио је, да надзорна власт изиште реч од одбора, зашто неће да изда овлашћење и у опште оконча ствар како за најбоље нађе, и ова је по томе узела реч само од одборника, који су били против давања овлашћења. Налазећи, према њиховом одговору, да су се огрешили о своју дужност, надзорна власт донела је, на основу чл. 115. закона о општинама, решење, којим их је казнила са по 30 динара. По изјављеној жалби, Државни Савет одлуком својом од 6. јуна 1906. године № 4365. поништио је ово решење среске власти са ових разлога: По чл. 155. закона о општинама, када општински одбор неће да реши предмет, који му је упућен, било од стране општинског суда, било од стране надзорне власти, и ако је међутим за решење његово био надлежан, онда ће надзорна власт упугити предмет Министру унутрагањих дела на решење, противу чијег решења има места жалби Државном Савету. Па како у овом случају тако није урађено, онда се надзорна власт није могла ни да упушта у изрицање казне, док претходно Министар није расправио питање о томе, да ли је одбор имао право да не донеое одлуку о предмету, који му је дат на регпење или не.

При куповнни апотеке, купац има да платн таксу предвиђену у тач. 107. таксене тарифе закока о таксама. Г. М. Н., апотекар, купио је постојећу анотеку у Краљеву, па му је том приликом надлежна власт у смислу бр. 107. таксене тариФе наплатила 300 динара на име таксе за пренос купљене апотеке. Налазећи да му је требало наплатити таксу не из бр. 107., већ из бр. 110. таксене тариФе закона о таксама, он је тражио повраћај неумесно више наплаћене му таксе по овој ствари, пошто према његовом тврђењу овде није у питању отварање нове апотеке, већ је иутем куповине и продаје, а по овлашћењу надлежне власти. постао само власник извесне апотеке. Од овога тражење одбијен је са разлога тога, што је овде у питању давање личног права за отварање, држање и руковање апотеком, које као право »8Ш ^епепа« зависи од квалиФикације и испуњења извесних законских погодаба, те да га с тога сваки купац за себе и своју личност мора и прибавити ; а да таксу из ТБр. 1 1 0. таксене тариФе према самом закона плаћа не купац, већ стари сопственик апотеке за добијање одобрења, да исту може на другог пренети било продајом или другим теретним или нетеретним путем. По изјављеној жалби на решење Министра Финансија, Државни Савет нашао је, да је решење Министрово правилно и на закону осиовано, па је с тога одлуком с.војом од 27. маја 1906. године № 3737. одбацио жалбу као неумесну.

Државни Савет ннје надлежан за расматрање решења Министра Унутрашњнх Дела, донесеннх на основу правила, прописаних од стране Министрове за отва' рање и држање дрогерија. Поводом молбе М. П., овдагаег апотекара: да се дрогерија Ј. Ј. нресели, пошто је у непосредној близини његове апотеке и смести на средокраћи његове и К. Н. апотеке, Управа града Београда решењем својим од 1 6. новембра 1904. год. ЛБр. 2713., а на основу чл. 6. правила о отварању и држању дрогерија, одлучила је: да се дрогерија Ј. Ј. исели из локала, у коме се сада налази, по истеку рока закупу, а то је од 1. маја 1905. год. По жалби Ј. Ј., Министар Унутрашњих Дела одобрио је ово решење Управино као умесно и на закону основано, јер је оно расправило гштање о измештају дрогерије жалиоца Ј. Ј. из непосредне близине апотеке М. II., не у времену и са прекидом закупа, већ за 1. мај 1905. године, када је рок закупу, по изјави жалиочевој, истицао. По изјављеној жалби, Државни Савет нашао је, да се предмет жалбе не тиче административног спора, у смислу чл. 48. тач. 3. саветског нословника, већ питања за које је остављено Министру Унутрашњих Дела како ће да оцени, поступи и реши ствар, јер је Министар по чл. 1. и 3. санитетског закона надзорна власт над апотекама и дрогеријама, и на основу овог свог права он је ирописао правила задржање и отварање апотекаи дрогерија. С тога је Државни Савет одлуком својом од 8. августа 1906. године Бр. 5075. одбацио жалбу као ненадлежној власти поднесену.

Државни Савет није надлежан за расматрање решења Министра народне привреде, донесених по закону о осигурању стоке, односно накнаде штете за угинулу стоку. Владимир Петровић из Г пријавио је, да му је угинула кобила, и тражио, да му се по закону о осигурању стоке одреди и изда накнада штете. Министар народне привреде нашао је, да му је кобпла угинула са његова небрежења и нехата што је допустио да се преједе детелине, па је решењем од I. маја 1906. године ПБр. 9143. одлучио, да по чл. 3. тач. 2. закона о осигурању стоке нема права на накнаду штете. По изјављеној жалби, Државни Савет је нашао, да Министар народне привреде, према чл. 12. закона о осигурању стоке, расправља све спорове и жалбе по овом закону, и прописује правила за извршење његово, и по томе он је последња инстанција за раснрављање ових предмета. Стога је Државни Савет одлуком својом од 28. априла 1906. године № 3494. на основу чл. 25. свога пословника, одбацио жалбу као ненадлежној власти поднесену.

Кад је између мужа и жене поведен брачни спор, оида муж нема права уживања жениног имања за време трајања истог спора, ако то жена не допусти. Г-ђа Н. О. тражила је од комесара топчидерске полиције да је уведе у кућу,