Полицијски гласник

СТРАНА 380

ПОЛИЦИЈОКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 46

поредио их са лешевима у циљу констатовања битне разлике између злочинаца и душевно оболелих, али без успеха. Једног децембарског јутра наиђем изненада у лубањи једног разбојника читаву серију атавистичких аномалија, а нарочито једну велику јаму у задњем делу главе. Утисак, које су ове чудновате аномалије на мене учиниле, био је толико јак, да ми се решење проблема о природи и постанку злочинца појавило као ствар свршена: карактери иримитивних људп и животиња на нижем стуињу развитка и данас се реиродукуЈу. Изгледало ми је, да су и многи други Факти ишли у прилог овој хипотези, нарочито у погледу психологије злочинаца: уобичајеност тетовирања и арга, затим бујне и пролазне страсти, несмотреност која иде до храбрости и храброст која прелази у кукавичлук и, пајзад, леност која одговара страсти за игром. Много доцније, год. 1884., извенађен Миздеовим случајем, код кога се атавистички карактери злочинца поклапаху потпуно са карактерима епилепсије, дошао сам до закључка, да се код злочинаца поред атавистичких аномадија сусрећу и патолошке. Тек тада појмио сам огромну важност извесних каракт^ра, као што су: асиметрија лица илубање, аномалије врата, несвестица, конвулзија, импулзивност која иде до болести, и дистракција која се граничи епилепсијом. Нема спора, да би ови моји покушаји остали бесплодни, да" није било компактне Фаланге научника, међу којима бриљирају имена: Принса, ГароФала, Дрила, Ван-Хамела, Г-ђе Тарновски, Тарда, Лагасања, Нордау-а, Албанела, Максвела, Сомера, Пслмана, Листа, Лежена, Маро-а, Фериа. Ферара, Отоленги-а и Мањо-а, који су расплодили клицу, коригујући претеране и једносгране закључкп. Научници ови доказали су, да не постоји само једна већ више врсте злочинаца, и да је за поједине врсте злочин одређен случајем, страшћу или болешћу. Они, после овога, сасвим умесно, истакоше питање : да ли не би било правичније удесити законе према Фактима, у место да се Факти ФалсиФикују према законима само с тога, да се не би узнемиравало спокојство оних, који се не хтедоше занимати новом науком ? Полазећи са овог гледишта, они напустише апстрактне Формуле ради којих су се толики генијални људи бесплодно исцрпели, и закључише : да казну треба смањити у погледу инФамије и строгости, а увећати у погледу трајања и друштвене одбране. Они у исто време обратише поглавиту пажњу превентивним мерама, помоћу којих се зло спречава на самом извору, као што су : борба против алкохола. заштита напуштене деце и т д. Они, најзад, сасвим умесно приметише, да друштво, које већ трпи због извршеног злочина, не треба да троши и трпи за издржавање злочинаца по затворима за љубав једног теоријског принципа, у који у будуће нико неће веровати, и по коме је затвор врста новог крпггења, које ће изгладити све погрешке и пороке.

И ако још не беху потпуно довршена, изложена истраживања изазвала су многобројне примедбе и критике. — Ви и сувише злоупотребљавате усамљене Факте у вашим дедукцијама«, пребациваху ми многи одлични научници. —- Ако, н. пр. паиђете асиметрију лубање или ушију код извесног лица, ви се журите ла из тога закључите лудило или злочин, који не стоје ни у каквом директном и извесном односу са сличним аномалијама.« Нисам порицао, да се и у људском кристалу може понекад наћи каква ненормална Формација; нисам спорио, да је једна школа за душевне болести одређивала више пута на основу једне једине аномалије дијагнозу дегенеративног лудила, али сам у исто доба и доказивао, да су моје дедукције резултат масе посматранихФаката, изкојих неоспорно излази, да се аномалије у много већој сразмери сусрећу код злочинаца, но код поШтених људи ; да су усамл,епе аномалије за мене само један знак, једна музичка нота, од које се може добити акорд само тако, ако је у вези са осталим физичким или моралним нотама. Примедсе и замерке друге врсте могу се поглавито свести у ово неколико речи: било је народа и времена када акти. које врше данагпњи рођени злочинци, нису сматрани као злочинп или иреступи. Ово нико не спори, али тако исто нико не може спорити, да се данас под злочинима и преступима подразумевају оне акције, које су одвратне нашем времену, и да према овоме рођеном злочинцу, као атавистичком створењу у већини случајева, ништа не смета да и даље репродукује акте који су били нормални за »дивље« народе. Још мање је основана примедба да се лица, која врше поједине преступе: браколомство, преваре у трговини и т. д. не сматрају као злочинци. Лако је доказати, да поред рођеног злочинца или престунника, има и случај • них, кримипалоида , међу које спадају и ова лица, и да свагда и у свима природним појавима има средњих ирела.за од минимума ка максимуму , од пенормалног ка нормалном. Једна од најопаснијих замерака нашој науци јесте она, која тврди да наши радовп иду на то да сруше казнени законик; да оставе потпуну слободу разбојницима и да поткопају основ људској слободи. Они који ово тврде заборављају, да ми смањену индивидуалну одговорност замењујемо одговорношћу друштвеном, која је у сваком погледу много строжа и поузданија; они заборављају, да ми тражимо вечито затварање баш за ону групу злочинаца, чију одговорност редуцирамо. Савремено друштво одбацује ово вечито затварање у име теоријских принципа, али и по цену великих опасности. Нова пенална средства, која ми предлажемо, искључују, признајем, инфамију, али и сами наши правници не мисле да је она преко потребна; они је сматрају

као једну атавистичку трансФормацију као остатак старс освете — која се губи из дана у дан. Ко би се, у остллом, усудио, да одбаци толике користи од нових пеналних средстава у накнаду за један гнусни осећај ? Зар има неког, који још не појми, да наше време има за јеванђеље познату Стеелову максиму: »Све иознати, то је све оиростити". Наши противници боје се атентата на морал услед редуцирања поштовања и презрења, који су у тако тесиој вези са актима зависним од слободне воље. Пре свега, мало је неозбиљио придавати толику важност овој ствари само на основу једног контроверзног Факта; нико, у осталом, не мисли да измењује осећаје, нити се ово, у опште, може ностићи. Критеријум заслуге неће се ни у колико изменити ; ако се већппа ирлина и норока буде сматрала као последица молекиларне нромепе. Ко се нс би дивио леноти и онда кад би она била потпуно материјални и од људске воље независан Феномен ? Узмите све криминалне антропологе; нико од њих неће стиснути руку једном зликовцу, иити изједначити кретена са генијем, и ако врло добро зна, да су глупост првог и интелигенција другог резултат организма. Има, најзад, личности, које тврде, -да је нанта школа умрла одмах по рођењу. На ово оригинално тврђење, одговаримо им простим покретом атинског ФилосоФа против оних који одрицаху егзистенцију покрета. Чудновати су, доиста, мртваци који су до сада у три маха потпуно обнављали свој пут, усвајајући истину и онда кад је она ишла протпв њих; који не засташе ни часа да се одморе на побраним лаворикама ; који су сваке године изналазили нове путеве и пзучавали: са Лашијем злочин политички и Фцнансијски, са Фераром и Тарновском жену злочинца и проституцију, са Белестринијем детоубиство, са Феријем убиство, са Сигелом злочин масе, са Маром и Дрилом дечји криминалитет, са Сержијем, Де Санктисом, Паолом Аомброзо и другим литерарну критику и естетику. Истина је цела, да је старо дрво изложено квару времена, и да маховина већ почиње да покрива његову храпаву кору, али на његовом стаблу, које ће и после смрти остати плодно, избијају већ нове гране, које ће бити и снажније и лиснатије од старих. Ове нове гране, то сте ви, моје драге кћери, ви, моји пријатељи и моји ученици, спи ви, моји драги другови, који дођосте овде из далека да браните једну идеју. Ваша енергија храбри ме више но тридесетогодишњи напори за ово дело. Идеја, коју ми заступамо расте из дана у дан — она пикад неће умрети.*) *) Говор Ломброзов приликом отвараља VI. међународног копгреса за криминалну антроиологију, који је одржан у Турину између 28. априла до 3. маја тек. године.