Полицијски гласник

БРОЈ 51 и 52

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 429

Јер, могао би се наћи још неко, који би се изненадио, као и ја, што мали Христос доноси чак из Енглеске тако скупоцене играчке деци твојих година. Ова лутка могла ти је проузроковати много несреће. Тамо је горе, али Аути, и не заборави: преко Лансиа и Сен-Бриака 1 '. Још овог истог вечера Мецгер је одвео своју трупу, заједно са псима, према обали Матињона, тамо је остао три длна. * • * * »То је наша нсторија: моја, Одплина и Ивонииа«, рсче маркиза де Флавињи, и продунГИ после краће паузе: »На петнаест година по овоме, по удаји за маркиза, путовали смо заједно у Елзас. Старогвојника Мецгера нашла сам на њиви; беше напустио војничку слулсбу после битке код Аустрелца, у којој му је сам Наполеон прикачио орден на груди. Његова кћер Одила, слушајући од свог оц.ч више пута историју мале Соланж, чуваше брижљиво њену нег.ацашњу лутку, а кад сам. после смртиМецгерове, позвала к себи његову кћер, она ми је донела и Ивону. Од овог доба нас три писмо се раздвајале".

Н А СТРАНДУТИЦИ ^РИМИИАЛИА ИСТОРИЈА У јсдној ониској кпФапизападног предграђа Берлина седела су два човека, од којих је један изгледао као какав пропали човек из врло добре куће, а други прост и изгладнео. Пред старијим »елегантним,« стајала је чаша пива, а пред млађим чашица ракије, плаћено последњом паром. Овај старији више је иута ногледима испитивао свога друга за столом, па и непознат, најзад започе разговор: „Страшно је по оваком времену тумарати и увек имати за собом иотеру, ма да човек ништа рђаво и не учини. Овде је полиција, па вратари, у селима опасни пси ; увек се нспречс пред човека, да само, ваљда, ђаволу треба да захвалимо за овакав живот." »Тако је, к одговори онај други ;« а при том се још и не исилаћује баш кад човек и погреши." .Старији друг натуче још више свој тврди шешир на очи и продужи: »Но што се тога тиче, ја знам за један врло масан залогај. Пије далеко одавде, а ири том нема баш никакве опаспости. Шта мислиш — да ли би имао воље да се удружимо у томе послу?« Изгладнели младић само одмахну главом. До сада је био довољно у беди, а имао је мање среће од многих њему равних бедника које је он познавао; па и у пркос свему томе још никада није извршио какву опасну крађу или што томе слично.« »Не би била рђава ствар,« нродужи онај старији шапућући. »Кад бих нашао доброга друга, делио бих с њиме равномерно. Шта мислиш за хиљаду марака ?" »Хил.аду марака?" прошапта младпћ с. разрогачеиим очимз. »Хиљаду марака за сваког од нас! А п]>и том још беспомуке доћи до њих. ,1а

сам све до ситнице разгледао и распитао, само не могу сам извршити дело, јер је пољско имање и неизоставно мора бити један на стражи, док је други унутра.« Покушај је ишао досга неравно; младића је, истина, цела ствар јако копкала, али је ипак покушао да одбије понуду. »Ти си гладан, млади пријатељу," рече му доброћудно нови познаник. »Види ти се по носу; изгледа да си слабо ручао. Чекај мало!« После нсколико минута пред младим, озеблим човеком пушило се парче печена меса, а по том се донесе и чаша пива. Он се лати јела, и ако је према новоме познанику осећао одвратност. Глад је била јача од сујете и гордости. »Та је кућа на пољском добру, удаљеном само пола миље од вароши,« продужи старији човек, као да је младић већ дао свој пристанак за заједнички рад. »Својипа је једне луде бароницс. У кући станује само она са пеколико слушкиња. Баштован *н слуга спавају уједној оближп,ој згради. Ја знам распоред куће и собу где јс повац у једном писаћем столу. Ннко се неће пробудити, чак ако будеш имао воље да покрадеш и све сребро п пакит." »Не могу,« птаптао је младић кроз зубе. »Никада још нисам тако што радно!" »Како хоћеш,« одговори му нознаннк. »Јсдан пут мора опет бити први пут. Нисам могао мнслити да можеш бити толпко глуп да пропустппЈ такву прилику." Дође на сто друга и трећа чаша пива за изгладнелога и жеднога младића; то му ускоро успава напорну снагу и умири савест. На један сат доцније оба познаника нађоше се у башти једне старовремске виле, чији се прозори у партеру могаху лако дохвагити од земље. Густо јелово жбуње вило се пред слабо осветљенпм прозорима. Ту се ирикрише оба човека. „Видиш ли светлост?« упита старијп. »У тој је соби писаћи сто са четири фијоке п у једној од њих налази се две хил,аде марака у злату у једној кожној кеси. Ништа лакше него споља отворити прозор и изнети новац. Кад то свршиш, отиди горе на први спрат и отвори коју хоћеш собу. Мислим да ћеш ту наићи на још бол,и илен, јер стара бароница има у изобил,у сребра и накита. Ја ћу са своје стране чувати сгражу, и у случају да наиђе баштован или кочијаш, ја ћу га просто убити. Ни у коме случају не треба да те је страх, и можеш само бити задовол,ан што си тако олако наишао на овај посао.« Младић га је слушао као у спу. Да то није био баш сами ђаво, који га је кушао ? Или је тај ниско пали, отмени господии какав крадљивац од заната ? Даље о томе није мислио. Покушај је већ учинио своје дејство ; већ није видео ништа више до сребро и злато. Хиљаду марака! Са тим ће моћи да живи читаву годину дана — дивно, као пре толико година. Даље се није опирао. Својим јаким перорезом лако је успео да сиоља новуче затвор на прозору, пошго је причекао да целом. кућом завлада мрак и тишина. Опрезно и тихо као каква мачка ускочи унутра и иогледа око себе по слабој свет-

лости, коју је месец бацао у собу. Тамо у углу стајао је писаћи сто, те пожури њему. Кад је обио другу Фијоку, већ на^е у њој кесу са златом. Проби га хладан, па топао зној; дохвати кесу и хитро се спусти кроз прозор у жбуње, где га је требао да чека другар. ,, Ако ја не будем ту,« казао му је он, »значи да сам на другој страни куће на странш. Кад будеш готов само звизни!« ДулГе од четврт сата чекао је млади човек, дрхтећи целим телом, па кад се ништа[није покренуло, ни чуло, остави кесу на земљу и врати се понова кроз прозор у кућу. Драгоцености са горњег спрата — то је још хтео да има. Нечујно отвори врата и кроз мали ходник оде на степенице. Под писаћим столом био је нашао једну малу светиљку, те је запали. Али кад је дошао на одмориште степеница, застаде као укопан, обхрван леденим ужасом, С десне стране отворише се једна врата и из њих изађс један господин, који је у левој руцп имао овећу, а у десној револвер. Лице тога господина није могао сагледати, јер је овај одмах окренуо леђа и преко ходника отишао ка другој соби. „Благи Боже«, мислио је млади човек. »видео ме је и отишао је за иомоћ. Проиао сам«. Па ииак се и он нечему досети. Муњевитом брзином прискочи за господином. да би за њим закључао врата од собе, те да би на тај начин добио времена за бегство. Али кад се привукао вратима, на своје велико чуђење виде кроз пукотину од врата, како тај господин држи свој револвер наперен на неко створење, које је лежало у кревету непомично и без икакве помоћи. »Неваљалче!« рикну и као тигар прискочи младић у помоћ томе немоћноме створу и сјури у главу господинову свој тешки и оштри нож. У истом тренутку примети, да је тај господип, кога је убио, његов најновији познаник и заводник. Ипак се није довољно брзо дао у бегство, те му је стара дама из кревета могла сагледати лице. Као Фуријама јурен побеже са тога места, па се бесно нададе бежати кроз поља и ливаде, док најзад не стиже у своју шталу и ту на^е станка. Преморена као пса, обори га сан, и само се као кроз сан сећао, да је свој плен кесу са новцима — оставио у оном жбуњу. Дакле, прва крађа залуду. Али је бар уснео да спречи једпо убиство. И то му је била једна врста утехе.

Сутра дан могле су се читати у новинама вести овакве садржине: »Бароница Штернек нападнута јс ноћас на свомс пољскоме добру, и само има да захвалн своме синовцу, барону Гвиду Штернеку, пгго је остала у животу. На жалост, тај њен иећак нао је од зликовачке руке и лежи тешко болестан«. Несрећни младић дрхтао је сав кад је прочитао ту вест. У том тренутку одмах му је било све јасно, да је његон најновији познаник био нико други, већ сам барон Штернек. Наравно, да је тај