Полицијски гласник

СТРАНА 34

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 5

варошких општина озбиљно процене и ако нађу да су ове одлуке противне ма коме закону да их задрже од извршења по чл. 152. зак. о општинама. На пропис овога законског наређења скреће се пажња и свима среским начелницима и наређује им се, да сваку одлуку збора и одбора задрже од извршења, ако су противне.ма ком закону. ПБр. 780. 14. јануара 1907. год. у Београду. Министар унутрашњих делџ, Стој. М. ПротиЂ с. г. СТРУЧНИ ДЕО УТИЦАЈ ОУДИЈЕ НА ЈАБНИ МОРАЛ (свршвтдк) Мора се, с друге отране, признати, да ова арбитрарна моћ судије смета, у извесној мери, рпзвићу приватно-правних односа. Или, боље, само законодавс/п:о, по комо п[»иватноправне трансакције које не би биле мо х .,ч у саобразне немају правне вредности, не доприноси развија тих трансакција. И, заиста, пошто се врло често може и< ;аћи то питање: да ли је известан однос моралан или не, по.јединци ће, наравно, тако!)в често одустајати од извесних одпоса из.међу себе, из бојазни да суд тим односима, налазећи да оу они неморални, не одрече легалност. Очевидно је да таква бојазан није много корисна по многобројност и разноврсност приватно-правних погодаба, многобројност и разноврсност које само могу бити од благотворног дејства и по саме економске односе. Затим зар ће то бити правично, ако неки појединац изгуби свој процес зато што је суд нашао да тражење његово није у складу са моралом, ма да је он, у моменту закључења правнога посла, сасвим 1зопа Ме мислио да се, оа моралнога гледишта, нема шта томе послу пребацити. Када неко изгуби парницу зато што му закон није био познат, то није никаква неправда: његова је кривица што са законом није био упознат. Али када неко са својом тужбом код власти не успе стога што ова налази, да, тужба вређа морал, онда није тако сигурно да ту, за губитак спора, мора бити одговорпости до парничара који је тај губитак претрпео, пошто законодавац нигде није дао деФипицију онога што је неморално. Разуме се да овде није реч о тражбинама чија је иеморалност очигледна, већ о оним поступцима односно чијега моралпога значаја може оасвим бити дискусије, и где појединац може искрено, и са доста разлога, да мисли да се о морал неће огрешити, ако такве радње предузме. А да тих сумњивих поступака има, није нужно да то доказујемо. Али није само тај случај у коме појединци могу бити оштећеии, и ако су били ћопае 1Ме1. То се дешава често и када се тиче нејасних или непотиуних законских одредаба. Ми можемо, мислећи сасвим искрено да нека законска одредба те врсте значи ово а не оно, ступити са другим појединцима у приватно-правии однос у жељи да стечемо извесно право. Међутим, ми. до тога права нећемо можда доћи, а специјално до њега нећемо доћи онда, ако суд, на чију бисмо се помоћ обратили ради признања тога права, буде мишљења да законска одредба, на којој смо ми своју погодбу базирали, нема онај смисао који смо јој ми дали били. Све је то тако, али такви случајеви су неизбежни. Неизбежни су зато што су дела човекова, била она закони или што друго, несавршена. Приговор који смо мало час

истакли да покажемо и штетну страну правила, постављеног у другом делу §-а 13. грађ. закона, само су констатација те несавршености.. Свакако би било боље, када ове песавршености не би било; онда не бисмо имали прилике ни да горњи приговор учинимо. Али, чим та људска несавршеност постоји, чим се она отклонити не да, ми се морамо са њом помирити, као и сасвим осталим појавима у природи који нам не иду у прилог али које немамо моћи предругојачити. Могло би се рећи да се садашња несавршеност законодавства односно неморалних погодаба да удалити тиме што би законодавац исцрпно побројао приватне односе који су моралу противни и забранио их прецизним одредбама. Он је већ у иеколико тим путем пошао у извесним наређењима, као што је па пр. § 539. грађ. зак., где је изречно именовао уговоре које, као неморалне, не допушта. Зар не би законодавац могао тако исто учинити и са осталим уговорима и, у опште, са приватнпм односима које би сматрао за нечасне? У таквом случају не би могло бити више дискусије о томе: да ли се извесна погодба сме или не закљ.учити, то јест да ли ,ј'е оиа морална или неморална. Нема сумње да би овакво законодавство било савршеније од садашњега које поставља, у § 13. грађан. закона, правило да суд неће санкционисати неморалне погодбе. Али такво законодавство има ту слабу страну да је неостварл.иво, немогућно. Јер, који је то законодавац који би могао иоцрпсти, у једној већој или мањој серији параграФа, све нечасне радње човекове ? Затим, закони се не доносе за годину дана или две, већ за један дужи период времена. Ово нарочито важи за законе из области приватнога права, стога што су приватно-правни односи стабилнији (јер у њима мање има удела нестални дух човечји него у политичким), то јес.т ти закони лаганије еволуирају. Међутим, појмови о моралу мењају се са, временом, тако да би се могло десити да судија допусти и саикционише извесну радњу само зато што она, у законској номепклатури, није као неморална предвиђена, и ако је она, по појмовима који у моменту парнице владају, скроз пеморална." ' Живојин М. Пери*. 11 У ;-\\ш са питаље« којим се оеде бавимо истиче се и ова тбшкоћа: да лп је орган власти, коме се два појединца обраћају ради аотврде извесног уговора између њих закл.ученога, дужан то учинити, и ако у том уговору има, по претпоставци, тачака моралу противних? Тошкоћа ова има нарочито значаја са гледишта одговорности чиновника који је одбио да један уговор, из таквог разлога, потврди, услед чега једна страпа уговорнпца није била у стању да постојање уговора, који је друга страна одрекла, код суда докаже, и због тога јо она ираво своје, ако не теориски, а оно бар практички изгубила. У осталом, право чију егзистенцију ми иисмо могли утврдити, равно јс, у пракси, праву које иикако и не постоји. Осим тога, отказ чиновника да уговор не потврди може имати, у неким случајима, чак и то дејство да спречи и само крејирање права. Поименце то може бити код уговора названих Формални или свечани уговори, код којих Форма, овде потврда власти, има важност битног услова, ону исту важност коју, за постојање уговора, имају пристанак и предмет. Код тих уговора Рогта <1а( еазе ге1. Н. пр., уговор о усвојењу мора бити потпрђен од стране судије за неспорна дела (в. чл. 140. правила о поступању у неспорним делима у вези са гл. III. грађ. зак.). Иначе усвојења нема, тако да, у том случају, уговорачима, или, тачније, заинтересованима, не би било Допуштсно тражити да уговор другим доказним средствима (признањем, Заклетвом, еведоцима, презумпцијама) доказују. Јср, доказно средство претпоставАа' известан правни одиос који тим доказиим средством има да се утврди, и ако се никакав правни однос није створио, онда нема шта ни да се доказује, те су гада и сама доказиа средства беспредметна. Дакле, да ли би орган власти био одгОЕоран уговорачима за евентуалиу штету коју би они претрепли, због тога што је онодбио да њихов уговор потврди због његове неморалноста, ако би се утврдило да је он погрешио што је уговор ка.о такав сматрао : уговор је, напротив, био потпуио моралан? Да казкемо, пре свега, да је, по нама, несумњиво да пронис § 13. грађ. зак. не важи само за ону државну власт којој је задатак да појединцима, чија су приватна права оспорена, притече у помоћ, то јест за судове, већ се та одредба тиче, такође, и власти које имају да приватно-правне погодбе потвр-