Полицијски гласник

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСПИК

СТРАНА 35

ДОКАЗ У КРИВИЧНОМ ПОСТУПКУ

(НАСТАВАк) И браниоци теорије оаконских доказа усвајају, да извесност или узимање једне чињенице за доказану не почива на неком' неодређеном осећању или инстинкту истине, већ на оаерацији разума, у којој се о осиовима, који говоре за истиност какве чињенице, суди по оиштим правилима мишљења и искуства; али, веле они даље, кад то стоји, да судија при оцењивању истинитости чињеница мора овим иутем ићи, зашто онда ова општа основна правила логике, искуства и науке, зашто, једном речи, не би могао законодавац иаметна доказна правила признати, и као законска доказна правила у закон унети, нарочито кад се она добивају из дугогодишњег искуства. — Ма колико ово резоновање било правилно, ипак оно

ђују, како би они, између којих су те погодбе створене, биле снабдевене о томо потребним доказом. § 13. важи, тако исто, и за случај где је интервенција власти нужна за само крејирање правнога односа, случај о коме је горе било речи. Законодавац не допушта, код неморалних погодаба, никакву помоћ власти, без обзира на то у каквом се циљу та помоћ тражи. Он налази да држава, која има и морализаторску улогу, не може преко својих органа, узимати ма каквог учешћа у приватним односима који се са том њеном улогом не слажу. Осим тога, када се већ неморално погодбе од стране суда не признају, када из њих ке могу никаква права произићи, нашта онда такве погодбе потврђивати? На шта прибављати, путем власти, доказ о нечему што не продставља никакав правни однос? Видели смо горе, да доказна сродства претпостављају неки правни однос и да, ако овога носледњег нема, та доказна средства не могу се употребити. Најзад, може се десити да нека неморална погодба садржи у себи, било сама за се било под условом њенога извршења, знаке кривичнога дела (§. 722. грађ. зак.) које је полицијска власт дужна спречити, као што би н. пр., био случај, ако би два појединца уговорила да један од њих, за изизвесну награду или корист, изврши над неким трећим убиство. Како би се, у једној таквој прилици, могла разумети дужност власти — иначе надлежне, по правилу, за потврђивање приватно-правних погодаба — да и један такав уговор потврди? Полицијска би власт, ако би тај уговор потврдила, постала саучесником уговорача у јодном поотупку који она треба, по својој улози, да осујети. 0 свему овоме, као што смо со већ изразили, не може бити сумње. Али, тешкоћа се појављује када се ово правило: да § 13. грађ. зак. важи како за судску тако и за управиу власт, има да примони. Специјално, да ли ће се чиновник, ако би односно моралнога значаја извесне погодбе, коју он није хтео потврдити, суд био другога мишљења него он, моћи одбранити од туж^е за накнаду штете проотим позивом на § 13. и на околност да је, по његовом субјективном схватању, ногодба у питању била неморална? Ако би се одговорило афирмативно, онда би се управна власт, компетентна да легализнра приватно-правне погодбе, могла те своје дужности ослободиги, тврђењем како су све погодбе које јој појединци ради легализирања подносј неморалне, и тиме уједно ове штетити и приватно-правне трансакцнје ометати. По нашем нахођењу, овде се мора чинити она иста разлика коју смо ми нравили код питања о одговорности чиновника у случају прекорачења гранпца, надлежности. 1. Ако је тужени чиновник, у оцени моралиостн погодбе коју је одбио да потврди, учинио крупну погрешку — си)ра 1а1а —, н. пр. сматрао је за неморалан уговор по коме је закупац имао да полаже једногодишњу закупну цену унапред — тада ће он бити одговоран по оном правилу да се сп!ра 1а4а, код питања о накнади штете, изједначује са (1о1из-ом. Чиновник који је, у схватању морала, учинио такву грешку равња се чиновнику који просто не би хтео једну погодбу легализирати, ма да, је она потпуно часна. Можемо, дакле, роћи да овде има вољнога анта од стране чиновника, а ми емо казали да сваки за евоју вољу мора одговорити. Наравно да ми претпостављамо да су и остали услови, потребни за поотојање права на накнаду штете, у корист тужиоца а против чиновника испуњени. 2. Али, ако је чиновник, у оцени моралности погодбе у питању, учинио само лаку погрешку — си1ра 1еУ18 —, ако је, другим речима, он могао са свим Бопа Гн1е ту погодбу сматрати за номоралну, онда он неће одговарати. У оваквом случају, чиновник је погрешно оценио један факат, за што, као и за погрешно схватање закона, не треба да одговара. Јер лака погрешка при оцени Факта, као и лака погрешка при тумачењу закона, јесте ствар резоновања а не ствар вол>е, а, вндели смо, погрешке у резоновању имају своје објашњење у интелигенцији, за коју чиновнпк не треба да носи одговорност. На послетку, и овде вреди оно посматрање које смо учинили а код надлежности: да би било тешко наћи људе који

у себи садржи нетачности, са којих се законодавства не могу ослонити на теорију законских доказа. Истина је, да има искустава, која су освепггала читава столећа и која су се показала као искуство у хиљадама кривичних случајева; доказно правило, добивено на основу тако дугогодишњег искуства, може се показати у стотини случајева као добро, али тако исто може у првом идућем случају да да нетачан резултат. Јер се истина једне конкретне чињенице не да никако добити из оаштих доказних правила унаиред одређених, већ напротив само из оцене конкретног стања ствари, које је код сваког појединог нроцесног случаја другачије. Законска доказна правила јесу и могу бити само аистрактна правила; она у себи садрже нешто опште и апстрактно. Ако је сад судија у сваком случају строго везан за њих, то је он спрсчен да при проналажењу истине у поједином случају води рачуна и о нарочитим особинама и својствима тога случаја, и тако је он принуђен, да на основу опшгих правила узме за исгините чињенице, које у том конкретном случају нису истините. Сем тога и поред овако опгитих доказних правила, постављених у закону, не може се постићи жељена објективност истине, јер је заблуда, ако се мисли да ми по теорији законских доваза имамо посла с општим правилима, на које сваки судија нодједнако гледа. Напротив, чак и при оцени објективних доказних основа од великог је утицаја индивидуалност и субјективност судије. Разум и искуство као срества, којима судија долази до истипе, толико су субјективне особине судије, да се жељена објективност пресуде може само у неколико постићи, стога је и непотребно доношење таквих општих доказних правила, која судију само ометају у вршењу свога задатка. Најзад општа доказна правила, баш и кад почивају на дугогодишњем искуству, не треба безусловно да везују судију, јер, због разноврснијих односа у данашњем животу, може да наступи случај, да се правило, које закон прописује, не може применити на који однос у животу, докле је судија у стању на основу других правила, којих у закону нема, али која признају закони логике, да дође до истинитости чињенице која је у питању. Разноврсни односи у животу су многобројни и ако би законодавац хтео за сваки однос да донесе нарочито доказно правило, онда. би имали законик који би бројао хиљаде §§ — а само о доказу. То је немогуће. Стога законодавци, који усвајају теорију законских доказа, постављају општа, апстрактна правила, под која се имају да подведу многи случајеви у животу. На та.ј начин је сваки кривични случај готово у напред расправљен, јер се о индивидуалности његовој не води рачуна. Из свега се јасно види, да законска доказна правила никако не дају исцрану осноеицу за доношење правичне судске одлуке. би се примили вршења државних послова и под тим условом да одговарају за штете којо би произишле за каквог појсдпнца услед њиховога погрешног схватања и оцене Факата — изузимај\ћи, разуме се, с!о!иа и си1ра 1а1а. Да додамо, на крају да чиновнпк, који је одбио потврду неке приватноправне погодбе, неће, у сваком случају, одговарати, ако је његов поступак то одбијање — био, услед употребе правнога средства, предмет решавања више инстанције. Тада би могло битп одговорности само до инстапцпје која је, у тој ствари, казала последњу реч. Нсто тако неће чнповник бити ни у ком случају одговоран, дакле чак и онда када је учинио си1ра 1а1а, ако се је тужилац, који сада од њега тражи накнаду штете, могао корисгити правним средством против његова радње па то он није учипио. Неупотреба правнога средства значи: или признање, од стране тужиоца, да чпновник није учипио никакву погрошку, или њогов, тужиочев, одустанак, од тужбо у случају да у чпновниковом поступку има одговорности. (В. у вези оа овпм интересаптну и исцрпну расправу нашога колеге г. Д-ра Драг. Аранђоловића: 0 одговорности државе и чиновника., оштампану из овога часописа, стр. 11. и 12.). Ове напомене важе, такође, и за случај да је чиновник тужен за накнаду штете због тога што је дејствовао изван граница своје надлежности.