Полицијски гласник

ВРОЛ 12

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 93

четка припиоивала себи право нато, да овај свој нови круг задатака силом остварује, док је гго оредњевековпом схватању само судија имао ираво да силу уиотребљује. Уско]1о се појам и принцип полиције са реиесансом раширио по целом континенту (само се Емглес-ка дуго гоме противила). Али и поред тога постоји још и данас у погледу тачнијег садржаја по.јма иолиције толика разиоликост мишљења, да ј« немогућно одредити тај појам тако. да свуда наиђе на одоб])аваи,е. Ипак може се констатовати, да се значај речи (и то из дубљих политичких разлога) јако су;шо. Ми подразумевамо данас нод »полицијом« не више целокупну унутрашн>у уцраву, као што се радило још и у 18. кеку у времену »полицијске државе." Ми смо истина сву множину циљева, коју је себи »иолицијока држава« стављала, ирепели у садашњост, али смо уз то опет успоставили у знатиој мери слободу индивидуе. С тога ми имамо данас много више унутрашње управе, где »полицији« никако места нема. Овај ужи значај речи прво је Формулисао Ј. Ст. Питер 1770. године, од кога и потиче разликовање »полиције« од »неговања културе," разликовање, које, истина, није, као што ће се одмах видети, сасвихм оштро и одсечно, мли које ипак на основаном разлогу почива. Полиција обезбеђује одржање мира и реда у држави, и тако ствара ирвобитну и најважнију иретпоставку сваке »културе..« Али иоред тога она се често стара са јо ш веКом ревиошћу за одржање владалачк вдоћи. Где је сада монархија деопотокаб ие може се иолиција оматрати ни за как,вог културиог Фактора. Па и сама »апсолутна монархија, с( која је поглавито и створила »нолицијску државу,« прелази врло лако у деопотију, а где ое она иреживела, ту је и сувише кратко време прошло од њенога преотанка и није је потпуно нестало из свеоти европске цивилизације тако, да се често још и даНас сматра, да је делатност полиције у супротности са културом. К томе придолази да модерна култура има у себи у противности према култури средњевековно - католичкој — тенденцију ка напретку. Полиција је пак природна заштитни ца постојећега у навикама и праву, а то остаје у свако доба, па и онда, кад су се навике давно већ измениле, кад је оно што се за паметно сматрало, иостало будалаштина, кад се је право у неправичност изокренуло. Она замисли себи, као што Ото Мајер духовито вели, једног нормалног човека, по коме онда оцењује нонашање појединаца. Ми можемо иојмити да овај полицијски нормалан човек има мало ћиФтинског на себи и да није и сувише наклоњен културним напретцима. Наш је задатак пре свега да та^шије одредимо, шта се данас под полицијом подразумева. Данашње значење речи „полиција." ,\ко апстрахујемо сасвим задатак полиције да штити јавне установе и јавне ствари, онда мислимо да о полицији можемо само онде говорити, где ое нека иринуд а врши или бар у изглед ставља.

Једно време хтели су неки још даље да иду и да сваку држ.авну принуду полицијом називају. На тај се иачин долазило до »војничке полиције,® »Финансијске полиције, с< и т д. Међу тим ова је тенденција данас напуштема. Сада ое о полицији говори само у области унутрашње уараве. Али ни у овој области не називамо полицијом сваку извршену или припрећену принуду. Пико данас не назива принуду на давање статистичких података, на посећиван.е школе, на примање почасних звања »иолицијском принудом, с< а иото тако ни екснропријацију. Шта више можемо зацело констатовати, да уобичајени начин изражавања под »полицијом® подразумева само ону припуду у области унутрашње уираве, која се употребљу.је или припрећује тога ради. да се оиасности отклонр , па било да ове опаоности угрожавају јавне интересе, било појединачне, ако их он сопотвеном снагом не може да отклони. Онда и ове опаоности ио поједиице постају такве, да угрожавају оиште интерссе. При овоме је равнодушно, да ли ове онасности долазе од људи или од нриродних сила. Иоследње је наравно оиорно. У осталом обично се отклањање опасности, које у првоме реду поједиица угрожавају, назива »полиција сигурности,« док други на оваки начии у полицију сигурности рачунају и иолицијске мере у погледу штампе, удружења и т. сл. Поред тога говори се данао у ошпте и о »судској полицији« (израз позајмљен из терминологије Француске револуције), под којом се поглавито подразумева отклањање по казненом законику кажњивих радња заједно са проналажењем и хватањем учиниоца. Пошто је »оудска полиција« по Француоком угледу готово свуда потчињепа судском уиуотву или упуству дрн^авног тужиоца, то се са њоме у законодавству и лнтератури поступа у вези са гра^анским и кривичним поступком. Лако је увидети, али овде се може само напоменути, како оу нестални горе споменути елементи појма полиције. Јер о томе шта је »јавни интерес,® пна »сопствена оНага,« шта »опаоност« може бити врло много разноликих мишљења. II то не само од генерације до генерације, већ у свако доба и на сваком месту одстуиају мишљења јако једио од другог. (' овом несталношћу морамо се помирити, јер иаша образованост више цени јавне интересе, о којима се стара нолиција, него интересе индивидуе. ('лобода појединаца и њихова имовина као и равноправност тиме су неизбежно предате до извесног степена »дискреционарном« нахођењу полицијоке пласти, које се лако под сваком Формом владавине може злоупотребити. У уставним државама трудили су семеродавпи чиниоци у 19. веку да оба она супро^на гледишта што је могуће више у саглаоност доведу, и тако је у 19. столећу ностало аолицијско араво, као део административног нрава, које овлашћеша полицијоке влаоти везује за читав низ правних услова, а чиме ое држава 19. столећа очигледно разликује од »полицијске државе® 18. века.

Полицијско право. I. Основи иолицијског ирава. Основи полицијског права у уставним државама јеоу ови: Наша политичка образованоот, која почива на признавању равиоправности и слободе индивидуа, прво захтева, дапретиоставке иолицијског мешања у олободу к својину појединаца буду што је могуће тачније регулисане аистрактним нормама. Јер дуго иокуогво показало је, да могућност иидивидуализирања од стране власти у толико више води самовол^и а тиме и уништењу оних »основних права« ипдивидуе, уколико је већадискреционарна власт иолицијске власти. Али и кад индивидуализирање полицијске власти буде ограничено што је могуће радикалнијим везивањем за апстрактне норме, ииак остаје по данашњем схватању полицијокој влаоти још увек довољно могућности за и сувише олободно кретање. По енглеском и Француском систему, који је на много меота уовојен, морају с тога норме, којима се полицијско мешање регулише, бити или оами »закони® (дакле с иристанком парламента бити донети) или пак (као т. зв. »полицијске уредбе с< ) оснивати се на овлашћењима, која оу у »законима« садржана. Наравио, у уставним монархијама није Овај принцин сасвим нродр'о. Шта више одржало се у разном облику право влада, да саме издају полицијске норме у облаоти, која није регулиеана .законом (»рга(;ег 1е§:ет с< ). Па и тамо, где је овај случај, опажају се непрестано врло велике разлике према томе: да ли се поставља захтев, да у законима тачно буду садржане и фактичке иретиоставкс полицијског мешања. (!а законоким речима али, наравно, не и са духом уставног система, слажесе на сваки начин и онај ностулак, кад ое н. пр. закон на то ограпичи, да само у општим изразима означи циљ полицијске делатности, или кад се чак тиме задовољава да каже: ова или она власт овлашћеиа је на нр. да врши »полицију наравотвености, <( не наводећи у осталом ближе случајеве угрожопе иаравствености. Енглески принции на иротив оаотоји сс у томе, да се ови олучајеви што је могуће тачније означе. Тиме истина постају »закони« огромно оисежни, али у истој мери расте обезбеђивање индивидуе од злоупотребе полицијоке власти. На континенту се увиђавности полицијске влаоти обичпо оставља много већа слобода. Али ииак и овде се свуда опажа тенденција, да се она законима све више и више ограничава. Али нигде се није задовољило овим двама уставним ограничењима полицијских власти: прво везивањем за извесну порму и друго за норму са за конским карактером, јер оу и друге гарантије нотребно ради заштите индивидуе од самовоље полицијских власти нри иримени полицијоких норама. Тако долазимо до треће и четврте групе уставних ограничења полицијских власти, које у модерној држави постоје. И ове две групе везује мисао, да се индивидуа од нолицијоких власти заштити, и то тиме, да се принуда, у колико је то погодно, повери органима,