Полицијски гласник

СТРАНА 100

БРОЈ 13

НОБЧАНЕ КАЗНЕ по да^лезничЈ^о-пОхЛицијс^ом за^ону

Министарство унутрашњих дела 24. маја 1900. године нод ГШ 9595. издало је распис, који је доцније штампан и у »Полицијском Зборнику <( на страни 472., и који овде у целини исписујемо: „Господин министар грађевина писмом од 19. овог месеца бр. 8414. доставио је господину министру унутрашњих дела, како се полициске власти не придржавају расписа издатих им од стране господина министра унутрашњих дела од 1. новембра 1891. ПБр. 17068; од 24. марта 1895. ПБр. 6299. и 23. јула пр. године ПБр. 16968, којима је расписима наређено поред осталога и то: да се сви железничко-полициски иступи брзо и кратко извршују, и новац од казне добивени шиље благајници диренције железничне си назначењем: од кога. је, ао којој иресуди и кога дана казна наилаКена; те се често пута дешава да осуде застаревају, а тако исто дешава се, да се наплаћена казна не шаље благајници дирекције, већ министарству Финансија, што је противно поменутим расписима издатим томе начелству.*) С тога се препо])учује томе начелству да омах изда наредбу подручним му полициским властима, те да се у будуће поменутих расписа строго и у свему придржавају а нарочито да иступе брзо и кратко извршују а новац шаљу благајници дирекције. За сваки случај неизвршења наредаба предвиђених расгшсима одговорни чиновник биће строго кажњен.« Онај део овога расписа, који говори да се новац добивен од казие за железнички иступ шаље благајници железпичке дирекције, незаконит је и према томе не сме бити примењиван. Право да кривца за учињену кривицу, па и за железнички иступ, казни има искључиво држава и по општем казненом законику (§. 27.) све новчане казне папла^УЈУ се У корист државне касе. Кад оу код нас подигнуте железнице донесен је и железничко-полицијски закон, који говори о кривицама учињеним на железници и о казнама за те кривице. У томе закону нигде није казано у чију ће се корист изрицати новчане казне предвиђене у чл. 62. тога закона, али по томе, што се новчане казне по општем казненом законику, ако није законом друкчије наређено, изричу и наплаћују у корист државе, излази сасвим јасно да се и казне изречене по железничко-полицијском закону изричу само у корист државне касе и да се њој по наплати имају предавати. Расписи који су претходили наведеноме правилно су упућивали полицијске власти и препоручивали да се само новац, који се од кривца досуди и наплати као накнада за учињену штету, јер се накнада и досуђује и предаје огатећеном, шаље благајници железничке дирекције, а не главној државној благајни. Али рас-

*) Раогшо је упућен Управи града Бсограда и начелствима округа који су поред железничке пруге.

писом, који смо навели, учињепа је пометња. У њему се констатује да је ранијим расписима наређивано да се новчана казна досуђена по железничким иступима шал.е благајни железничке дирекције, па се то наређење и овим расписом пооштрава. Погрешност констатације и наређења потпуно се утврђује ако се прочитају ранији расписи на које се овај позива као и железничко-полицијски закон, јер у њима нигде не пише да се и повчана казна шаље благајници дирекције. Погрешност није примећена ни доцније иего је наведени раслис оштампан и у »Полицијском Зборнику« који поред осталога имазадатак даполицијске чиновнике упути на правилно примењивање закона, а у регистру тога зборника на страни 1446. под насловом »железнице« изрично се вели »Раснис министра унутрашњих дела од 7. јуна 1898. године П№ 12470, да се и казнс за железничке иступе шал.у дирекцији" и ако у еамоме томе распису (стр. 468.) стоји: да се »новац нацлаћен од кривца за овакве тнтете" шаље благајници гкелезничке дирекције; дакле, не и казне. Многе полицијске власти које имају да извиђају и суде лселезничко-полицијске иступе и дан дањи поступају па погрешном наре^ењу расписа № 9595. и новчане казне изричу приликом осуде у корист благајне железничке дирекције, па наплаћепе њој и шаљу, а она их, разуме се, прима и уводи као свој приход. Надамо се да ће се иосле овога радити правилно, онако како је проиисано законом. Душ. Николић

ПОЛИЦИЈА од Едмунда Бернацика. (СВРШЕТАК) II. Правне форме иолицијске делатности. Прегледамо ли сада иравне форме полицијске делатности, то можемо њих пет разликовати: полицијску уредбу, полицијску наредбу, иолицијску дозволу, полицијску казну и полицијску принуду. Полицијска је уредба апстрактна норма, која нотиче од полицијских власти. На против полицијска је наредба заповест или забрана једне полицијске власти у индивидуалном случају. Поред тога се у једном великом броју случајева, који су у осталом раније још чешћи били, показала потреба да се руково^ењу полиције повере и такви поступци, који по себи не треба да буду опасни, али ипак под извесним околностима то могу бити. Ово бива кад се такви поступци генерално забране, али се при том полицијској власти да овлашћење, да их под извесним претпоставкама и контролом може допустити. Ове претпоставке и контрола одређују се за тим, више или мање подробно, нарочитим нормама. Једна таква општа забрана може се у већини држава само законом или на основу закона изрећи, али и право да се од забране учини изузетак потребно

је да се у закону оснива, пошто би иначе нолицијска власт имала права, да од поигговања закона поједина лица ослобо^ава. Према томе дозвола је онда нарочита врста иолицијске наредбе, и њена правна Фупкција састоји се у томе, да усиостави природну слободу делања, која би постојала, да није закона о забрани њеној." По себи се разуме, да се полицијска делатност не може ограничити само на заповедање, забрањивање и дозвољавање. К томе мора приступити могућност изнудити намеравани резултат. Принуда се може састојати у полицијској казни и у непосредној примени силе. Право дасе ова сила употреби лежи у природи полиције, док је у погледу полицијске казне врло сиорно, да ли полицији треба признати право на кажњавање. На сваки начин да је полицијска казна различна од »праве« или »криминалне« казне, али је она ипак »казна,« коју по данашњим појмовима треба да п])ипрећују само закони, а да је изричу само неприотрасни судови. Сходно овој мисли постављен је у Енглеској одавно, а за тим у време револуције у Француској и на другим местима принцип, да се само у законима сме изрећи апстрактно ирипрећивање казном ради осигурања полицијских циљева. Закон тада или везује, као што бива у криминалном праву, забрану са припрећивањем казне (ко то и то учини биће кажњен и т. д.), или се само ограиичава на ово последње, аполицијским властима оставља, да опасну радњу уредбом забрани. Припрећивање казне тада је условно, оно само тада дејствује, ако уз ову дође полицијска уредба. Такав закон назива се по н|шмеру Биндингову »бланкет - закон,« установа о чијој су користности мишл.ења врло нодељена. У већини држава очувале су полицијске власти пространа овлашћења, која су оне примиле из времена иолициј&ке државе, када законодавна и извршна власт нису биле раздељене. У овим државама имају полицијске власти право, да саме издају у Форми апстрактних норама казнена ирилрећивања, а такве се норме називају полицијске казнене уредбе. Међу тим тада су полицијске власти везане при томе не само за законска овлашћења, већ и за друге различите ограде, пошто закон може одредити врсте казни и максимум казне. У оба система узети су за вршење иолицијског казиеног правосуђа судијски елементи. У Енглеској тиме, што је изрицање полицијске казне поверено примирителним суди.јама, у Белгији и у другим државама тиме, што су за то овлашћени обични судови. Тачно узевши тиме престаје да постоји појам полицијске казне и она постаје део обичне судијске делатности. Али у већини држава није се тако далеко отиигло, једно из обзира угодности —• да се у постојећем стању што је могуће мање мења — а друго да се не би слабила моћ полицијских власти, а и због тога да се не би судови тиме деморализирали, што би морали ставити казнено правосуђе у службу админстративних обзира целисходности. Али за то је казнено правосуђе полицијеких власти већином стављено под судијску или квази-