Полицијски гласник

БРОЈ 13

ПОЛИЦШСКИ ГЛАОИИК

СТРАНА 101

судијску контролу. И то иа разне начине. Негде је полицијско казнено правосуђе, као у <1>ранцуској, бар додељено иарочитом поотупању оних »Соп^епИеих а(1тЈГ1181га€1Г," пошто Француска све до данас одбија директно утицање независних судија, сматрајући то као повреду п|)инципа о »подели власти. к Негде пак и тако, да се изрицање полицијских ка:ши још с почетка пренело на »административне судове«. У неким државама признато је странкама право жалбе редовном суду, али ограничавајући, по негде, делатност судова само на испитивање законитости. Оуд тада може полицијску осуду истина поништити, али је не може преиначити. 11 о правилу може при том суд испитати законитост наредбе, која је претходила ооуди, као и евентуално законитост полицијске уредбе или полицијске казнене уредбе, па н.ихову примену одбити због пезаконитости. Најзад долази у обзир од полиције утготребљавана иринуда. И ова принуда има своје Форме: »изнуђавање накнаде,« при чему се стање, које власт тежи да успостави, успоставља од стране саме иласти — ако је то погодно — о трошку дотичне странке; за тим »егзекутивна казна," која кажњавањем посредно резултат изнуђава и која нодлежи сличним нормама као и полицијска казна, с којом се че(;то и идентиФикује; најзад и „директна принуда« непос}»едном употребом силе. Покаже ли се ово последње као безусиегнно или непримењиво, онда наступа примена других зала, нарочито употреба оружане силе, ради чега ое — ако сила полиције иије довољна — узима војска у помоћ. Наравно да се овлашћење на употребу таквих принудни средстава мора основати на законима. Све су државе по Француском угледу створиле у цил>у употребе оружане полицијске силе нарочито спремл,ени и војнички организовани егзекутивни персонал (жандармерију). Често је пак сличан егзекутивни персонал уведен у већим општинама и другим комуналним телима ради вргаења локалне нолиције. Стварањем овога егзекутивнога нерсонала тако је јако усавршена организација полиције у 19. веку, да је с обзиром на безуспешност отпора Фактичка п|)имена силе велика реткост, те је у 19. веку свуда огпало »право на отпор против угњетавања«, које је још у првим француским уставима било признато као »природно човечје право,« пошто се сада сматра да се он неможе довести у склад са редом у држави. И у овоме лежи значајна противност средњевековно.ј држави, у којој је такво индивидуално нраво отпора (бар у принЦипу) увек било признавано. III. Органиаација. иолицијских власти. Што се тиче организаци.је нолицијских власти, она чини на контииенгу део ресора миниетарства »унутрашњих« иослова, а њено вршење лежи већином у рукама државних чиновника. Свуда се иак показала потреба, да се извесне области полицијске делатности повере самоуправним телима, и то општинама, а са већом или мањом самосталношћу. Овде су у

питању такве опасности, ко.је се у првоме реду тичу општина, и такве превентивне мере, које општински оргаии и о трошку општина могу примењивати. На тај начин посгаје појам »локалне полиције® у сулротности према »државиој полицији.« У прву долази на пр. иијачна, друмска, пољска полиција и т. сл., у последњу полиција штамие, удружоња, зборова, полиција ради чувања војничких интереса, као и већином цела судска полцција. У Енглеској и осталим државама еиглеске расе обратан је био ток развића: иормално и првобитно јесте локалиа иелиција. IV. Оишти карактер иолицијског арава садашњооти и иоглед на будућност. У целини посматрајући разликује се полицијско право садашњости од тога из осамнаестог века нарочито у томе, шго нолицијско право еадагањости хоће да буде систем заштитиих средстава иоједипаца. ирема иолицији. У детал.има може овај систем потребовати још доста поправака. али циљ његов постоји, и много је од тога свуда иостигнуто. А не можо се довојбно нагласити, да за цео овај систем, без кога се не може замислити »модерна« држава, без којег нема пикакве политичке образованости, имамо да захвалимо е.нглеском народу. Међу тим излази на видик у последњим годинама сасвим друго гледиште, чији је извор у сазнању, да је онај систем и сувише једнострано удешен за интересе имуКних класа, а да интересе сиротних класа, никако не штити истом брижљивошћу, и ако баш за ове класе формално подједнако постунање у истини значи заиостављање. .Тер опасности, које прете си[)отиима, чине ове у опште релативно много слабијим, него имућне, гата вигае ирема многим опасностима они су потпуно немоћни. Ми уви^амо данас врло добро да је претпоставка о подједнакој мери »сопствене снаге« свију, која иначе лежи и у основи либерализма, била фиктивна, и да је она код многих почивала на извесном претераном оптимизму, а код миогих пак несумњиво на тежњи, да се сиротна класа исисава без сметњи од стране државе у томе. Што се ова наука преживела, то је светско-историјска заслуга времена, у коме живимо. Ми данас по.јмимо, да држава мора заштићавати сиротињу у много већој мери но што бива са имућнима. Ово сазнање изазвало је значајну допуну и измену полицијских закона и уредаба, што је у свима државама према ступњу њихове културе већ отпочело, и гато ће се јога дуго у двадесетом веку продужавати. Искуства. која смо могли прибрати из социјалних борби деветнаестог столећа, уче нас при овоме, како се мало има користи само од издавања закона, ако се њихово извођење не повери погодним лицима и ако се, сем тога, оно брижљиво не контролише. У периоди либерализма задовољавале су се државе и сувишечесто издавањем полицијоких заштитних закона. Главна погрешка досадашњег полицијског права лежи у томе, што је оно створило истина и сувигае пространа заштитиа средства против претране делат-

ности полицијских власти, али готово никаква против неделањ а и немарности полиције, услед чега нарочито сиротне клаое народне пате. Друга ноловина про геклога сголећа одликује се на против отварањем нарочитих звања, чи.ји је задатак специјално контролисање извођења социјалнополитичких закона. Та су звања т. зв. »инопекторати« (фабричии, занатлијски и трговински, рударски, санитетски, за отанове), а с тим стоји у вези ванредни значај, који од тада статистика добија. Али ове су се новотарије већ показале као недовољие. Чим држава појми, да интереси сиротних класа нису никако интереси некога »унутрагањега непријатеља," већ исто тако њени соаствени , као и они имућних грађана — а то ће се свуда у брзо десити — одмах се лојављује нотреба даљих модиФикација полицијоког права, чији се ночеци очигледно свуда показују. Ако ми ове почетке тачно схватамо, то онда постоји иамера да се сиротнијој класи призна иницијатива у погледу издавања норама, које су за њену загатиту потребне, за тим контролисање њиховог извођења и уч чнћа у суђењу. Слободне организације пролетаријата, које су се образовале по неопходном укидању забрана удруживања (коалиције), без сумње су позване да буду носиоци ових права, као што већ у привредном односу постоји тежња, да се оне слоје са државним организмом (посредовање при набављању рада, колективни уговори о раду, осигурање). Ј р средство, које је либералии систем измислио за осигурање правних добара појединаца, т. ј. мало час карактерисано полицијско право, показало се у социјалним борбама 19-ог столећа без дејства по заштиту сиротних класа исто онако, као »подела власти,« која је по сновима Монтескијевим требала даосигура »политичку слободу« свакога. Садашњост почиње да на место ових »власти« ставља две нове, а зацело ће се и Монтескије наћи, који ће у погодном моменту изнаћи за нове потребе згодну реч. Само ова реч неће изражавати »поделу« ових власти, о којој се већ природа ствари најбрижљивије стара, већ њихово сједињење у иитересу целиие. Д-р Д. АранђеловиЋ.

ПОУКЕ И УПУТИ За расправу питања о стараланкој натради, за чување узабрањеиих ствари, искључиво је надлежна полицијска власт. Начелник среза трстеничког решењем својим од 16. новембра 1901. год. № 16258; на основу § 466. б. грађ. суд. пост. определио је Наси Ј. шлосеру из Трстеника старалачку награду за чување узабрањене иокретности Ђорђа I'. там. Но жалбама стараоца Васе, решење је ово одобрило начелсгво окр. крушевачког решењем својим од 1. децембра 1901. год. № 12540. и Министар Унутр. Дела решењем својим од 12. јануара 1902. г. П№ 737.