Полицијски гласник

СТРАНА 124

показује, да се божји суд помоћу котла није употребљавао само код световних већ и код црквених оудова. У овоме лежи велика разлика између казнене власти сриске и заиадне цркве. Јер док западна црква, као што је раније речено, са ширењем своје судске надлежности, на првом месту потискује божји суд, као ирационално доказно срество, дотле српска црква допушта чак и његову примену. Положај цркве у Србији био је другачи; ома је увек била потчињена световној власти, односно државном поглавару, и отуд н>ен слабији утицај на Кривични Поступак. И душанов Законик наређује употребу котла или мазије, што се види из чл. 84 и 106, од којих први гласи: » Судби да не за котал ни оираве нг.какве; кто се оирави, да не дава судијам оираве. Руке на суде да нест и оиаданија и удаве такмо да се суде ио закону," а данашњим језиком гласио би овај члан овако: »за онога ко је вадио мазију нема ни суда нити правдања више никаквога; онај који се оправда није дужан сносити судске трошкове. На суду нема ни ујемчавања, ни потвараља, ни самовласног хватања за дуг, него се свак само суди по закону. 22 ) Ово наређење законика показује, да је вађење мазије потпун доказ, ;јер се с његовом употребом деФинитивно свршава спор. Чл. 106, који такође говори о правдању котлом, гласи: »дворане властеоски, ако учини које зло кто от њих, кто буде пронијаревић, да га оправе опчина дружина поротом ; ако ли јест себар, да хити у котал . с < Овај члан већ јасно наређује, која лица имају да се правдају котлом, и ако је влаотеоски дворанин пронијеревић, онда ће се он моћи правдати другим доказним срествима, а себар, као лице, коме се на заклетву не може толико веровати, има да хвата у котао. б) Правдање жезлом. Законик у чл. 150 тачно предвиђа у којим случајевима и на који начин се има да употреби овај облик божјег суда. Тај члан гласи: »И ако кто иоиште судом гусара или тата а не буде обличенија, да им јест оиравданије жезло што је иоложило царство ми; да га узимају у вратех црковних от огња и да га иоставе на светој траиезе."- Из овог наређења види се прво, да се правдање жезлом нијег могло употребити за сва кривична дела, већ само у случају разбојништва и крађе; друго, види се, да се овом среству прибегавало тек онда, кад се кривица оптуженог ни на који други начин није могла доказати, што доказује'", да је и у старом Српском Праву божји суд био субсидијерно доказно срество. И најзад се види, на који се начин вршило правдање жезлом. Из овога члана се види, да се то вршило на тај начин, што би се пред вратима цркве усијало жезло и оптужени га је имао дићи и метути на свету трпезу. Ако се не би опекао, био би потпун дохсаз за његову невиност, у противном сматрало би се да је божјим судом доказана његова кривица.И ово скроз Формалистичко доказно срество црква није могла сузбити, јер се по чл. 150 у цркви баш и вршило. в) Судски двобој. Код овог доказног срества остављало се оружју да реши, ко има право, јер се веровало, као и код осталих облика божјег суда, да Бог неће допустити невином да подлегне. Докле је судбени двобој код свих народа на западу био у честој употреби као долаз, дотле у Српском Праву о њему нема непосредних података. Да је било двобоја изводи се из чл. 103 Законика, који забрањује његову даљу употребу. Тај члан гласи: узданија да нест никому ништа никаква; кто ли се иоузда за што, да илати само-седмо .« Ова одредба је још предмет спора, јер иису сви сложни, да уз-

ВРОЈ 16

дан>е значи судбени двобој. Докле Новаковић 23 ) тврди, да је уздање судбени двобој, које је налик и по истоветности речи на чешко луг&апг, дотле А. Јовановић 24 ) мисли, да је уздање кривично дело самовлашће. Ако се узме да чл. 102 говори о судбеном двобоју, онда се из забране овог доказа види постепено потискивање божјег суда. јнаотавиће се) Д-р Бож. В. Маркови*!. ^Ж. О П Ш Т И Н А (НАСТАВАК) 12. Да се неби за обштинске писаре постављали л.уди, кои било због своје неспособности, било због свог' владања неби обштинама, а посредно ни по државна дела од користи били са својом службом, нужно је да се при избору лица за та места што већа пажња обраћа. Па како општинске власти немају довољно мерила за оцењивање своистава потребни за званије обштинског писара, то се за нужно показало, да власт надзорна има прилике на ово при избору лица за та званија мотрити, па за то је и казано у другом раздељку чл. 49. пројекта, да обштинског писара одобрава надзорна влас/г на предлог обштинског суда. Између дужности, које обштински писар има да врши, о чему је у истом чл. 49. говор, казано је за писара у селоким обштинама да ће он радити и послове местне поште. Желети је да се општинска мрежа на могући начин провуче кроз целу земљу, д као писмоводно лице пи■сар би понајбоље могао исте послове отправл>ати по упуствима, која би се у овом смотрењу имала прописати. 13. Учествовање обштине у обштинским стварима извршава се преко одбора, кога су дужности и права, као и све што се у односу на одбор има рећи, изложене у чл. 50—72 пројекта. "У смотрењу броја одборника, до сад обштирарима називани, од устројства обштина од 1839 године у толико је одступљено, што је у чл. 51. пројекта казано , да ће у обштинама окружни вароши и паланки бити 16 на броју, на место оног што је у чл. 19. устроиства казано, да ће ји од 8—Ј6 бити. А у истом члану пројекта наређује се, да ће по селским општинама бити 8 одборника, на место оног неопредељеног израза у чл. 24 устројства гди се вели, да ће се сазивати потребно число кућни старешина, те да се сврше послови, који се тичу целе обштине, на коју циљ има управо обгнтински одбор и да постои. Да би радња обштинског одбора што корисније по обштинске интересе испадала, изискује се ло чл. 53. пројекта, да само онаи може бити изабран за одборника, кои имаде непокретног добра, јер обично код такви људи и налази се већа оданост обштинским стварима, а и сасвим је на своме меоту,' да људи кои веће и државне и обштинскс терете сносе, и иека одличија као у накиаду исти уживају, а у Србији је редовно већа имућност представљена у иритјажању непокретног имања, а на тај начин и јаче су везани за обштинске интересе но остали. Како се догађало, да се из разног узрока није могао потребан број обштинара — сада одборника — свагда скупити, те због тога нису се могли известни обштински предмети решити, то је највишим решењем под 3. априла 1862 В№ 435 у виду привремене допуне устроиства обштина од 1839 године

ПОЈ1ИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

- 2 ) Ст. Иоваковић, Душанов Законик (1896) 196.

п ) Ст. НоваковиК, Душанов Законик 206. 24 ) А. ЈовановиН, Пронооци за иоторију етарог ерпског права (1900) 16.