Полицијски гласник

СТРАНА 126

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 16

• за лица, која иису ослобо^ена од личиога рада, лранда се том околношћу, гато би могао иаступити случаи, да је сасвим потребно што бржо предузети какав иосао у обштини, Које би се могло осујетити када би сваки могао се откупити новцем од личног рада; "јер у известним приликама ма се и највећа надница обећавала радницима свагда неби ји било могуће на-

бављати, и тиме би се самом послу паудило, а кад буде могуће довољно радника наћи за такве послове, обштински суд биће обвезан примати откун у новцу, нарочито од лица, на која по њиовом друштвеном положају треба имати призрења. (иаставиће ое) Димитрије С. Калајџи-ћ.

ПОУКЕ И УПУТИ Куловнна извесног непокретног имања претпоставља савесну државину, а ко противно тврди, треба, као слабија страна, да буде упућен на парницу да то докаже, •Иејча В. из Доње Коритнице, у Фебруару месецу 1898. год. продао је Николи В. једну овоју »башту® за 450 дин., новац примио н издао му квиту за доказ о примљеном новцу и куповини и продаји, док му тапију судом потврђену не изда. У години 1901. нолицијска је власт имала да наплати ОД Пејче дуг по осудном решењу судском, на плаћање кога је осуђен Ма . . . . М. Моше Р. из Беле Паланке. Дужник Пејча саслушан о паЛдати овог дуга изјавио је: да готових пов.аца нема да га плати, већ одређује да се узме у попис његоио имање »башта у реци к у атару села Доње-Коритнице. () продаји овог имања саслушаи је и отац дужников Ђорђе, и он је изјавио, да допушта, да се узме у попис »башта у реци« и изложи иродаји, наводећи, да је она својина његова и његовог сина Пејче. Против овог пописа улржио је протест код подицијске власти купац овог имања Никола у чијој је државини и уживању одре !)Она башта за нр >дају, на основу куповине, за доказ чега поднео је и признаницу, па је тражио, да ее његово имање не узима у попис и не излаже продаји, јер је он на том имању подигао две своје куће, воћњак и т. д. Продавац Пејча саслушап о овоме изјавио је, да признаје п]>одају и куповину дотичне баште појављеном соиственику Ђорђу и да је од њега куповну цену наплатио, али да му није могао издати тапију на продату земљу, јер му продају није хтео одобрити- отац Ђорђе. Признао је да Ђорђе од дана куповине држи земљу и да му куповну цену није вратио. Отац продавчев Ђорђе изјавио је, да стоји то да је његов син иродао дотичио имање и новац примио ; али да он ту продају није хтео одобрити с тога, што је јевтино продато; зато одобрава да се то имање узме у попис и прода па ће се на продаји добити, да се из њега наплати дуг и новац купцу Ђорђу, који је дао, врати. А ако не би тодико изишло, да ће му то надокнадити. Такође и поверилац;, за чији је рачун имала наплата да се изврши, није признао право својипе узетог у погшс имања појављеном сОпственику, већ је тражио, да се упути на иарницу за доказ својине, иошто нема тапију од купљеног. имања.

Према оваквом стању ствари начелник среза бело-паланачког донео је сво.је реП10Н.е од 19. марта 1902. год. № 2138, којим је упутио на парницу појављеног сопственика Николу за доказ пречег права свОјине узетог имања. у попис, "од оца прбдавчевог Ђорђа, који ие призпаје продају свог задружног сина Пејче, а за доказ својине иодноси тапију. Ово решење среске власти одобрило је начелство округа пиротског решењом од 25. априда 1902. год. Бр. 2437, па и Мипистар Уиутрашњих Дела регаењем од 9. маја 1902. год. П№ 10318. Противу овог решења Мииистровог Никола је изјавио жалбу Државном Савету, који је нашао, да регаење не одговара закону из ових разлога: Кад је сиорпо питање о својини узетог имања у попис и кад иојављени сопственик — жалилац Никола држи и ужива снорно имање на основу куповпно. гито признаје продавац заједно са сво.јим оцем, онда је право на страии држаоца, јер је његова државина ио § 200. грађ. закона иравична т. ј. на праву основана; с тога је у смислу § § 202. и 223. истог закона терет противног доказивања на повериоцу и бивгаем продавцу, који му то право осиоравају. (• тога је Државни Савет регаењем евојим од 24. јануара 1903. год. Бр. 315 поништио решење.

Камење за мива брашна сматра се као саставни део машике локомобиле, а не као саставни део непокретног имања. •За наплату потраживања масе почив. Алојза Ш. од Милаиа Е. и жене му Марије из Ниша, начелник среза нишавског продао је извеспо непокретио имање дужника и једну локомобиду половну са извесним Деловим.а, који нису ни у списку пописа ни у протоколу лицитације изложени. Како поверилачка маса продајом ове имаовине дужникове није измирена, то је Анешка Ш., као куиац иродате' локомобпле за рачун поверилачке масе. тражила од начелства окр. нишког, да узме у иопис и изложи продаји сав прибор мапшнски, који је припадао продатој локомобили, као и камење, што се све налази код дужника Милана К. живећег у Нишу. Саслушан о овом тражењу дужник Милан изјавио је, да нема ништа, више од имања а све што је имао распродато је. Плац кућни са једном шупом у којој су узидана два воденична камена купио је Карло М., а он — Милан седи у тој шупи као чувар имања Карловог. У исто време купац Карло изјавио је ( да је купио плац са шупом и узиданим

камењем у њој, које се сматра као непокретно, с тога не одобрава, да се камење узме у попис за »рачун дуга Милановог. Пачелство окр. нигаког, налазећи да је камење сасгавни део локомобиле, која је продата, — (што се види и из поравиања судског о устуиању локомобиле од стране сопственика Милана - Карлу М.), — и да камење није иродато уз илац и шупу, коју је купио Карло М., јер камење није нигде ни помињано, регнењем својим од 25. маја 1902. год. 10524. упутио је појављенег сопственика Карла на парницу за доказ својине узетог у попис камења. Регаење ово одобрио је, по жалби Карловој, Министар Унутрашњих Дела решењем од 11. јула 1902. год. ПЈУ« 16740. У жалби изјављеној Државном Савету противу овог решењ.а Министровог Карло је навео: Да ј.е снорно камење у његовој државипи на основу куповиие плаца са гаупом у којој је узидано камење и да је, услед узиданости, камење физички везано за земљу. па се према томе по § 189. грађ. зак. сматра за непокретно и иде уз главну (Јтвар — земљу са гаупом, коју јекупио. Према томе, као јачи у праву, није требао бити упућен на парницу, већ онај, ко му право својине оспорава. Државни Савет нашао је, да је решење Министрово, из разлога у њему изложених, правилио и на закону основано. С тога је Државни Савет решењем од 8. јануара 1903. г. Бр. 9257 1)2. г. одбацио жалбу као неумесну.

Уговор о закупу, закључен после извршеног пописа и прецене закупног добра, без утицаја је на извршење судске лресуде према § 469. грађанског судског поступка. За измирење дугова Јована А. и задружних му синоваца Драгутина и Данила из Крагујевца, начелство окр. крагујевачког решењем од 15. сеитембра 1899. год., донесеним на основу §§ 466. и 469. грађ. суд. поступка, узело је у иоиис непокретно имање дужника, иа поставило стараоца, који ће приходе са имања прибирати све док се дуг не исплати или имање не прода. То решење саопштено је како дужницима тако и закупцу имања, Димитрију М. каФеџији из Крагујевца. Кад је, на основу тог решења, начелство приступило, да јавном лицитацијом изда под закуп дужникову кафану зваиу „Талиара«, закупац се Димитрије обратио начелству, па представљајући како је он још 30. децембра 1900. год. узео ту каФану под закуп од Данила А. за време од I. маја 1901. до 1. маја 1902. год. за