Полицијски гласник

ВРОЈ 22

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСИИК

СТРАИА 17 9

доказима ишло на то, да се пред суд изнесе сва грађа, из које би овај могао добити материјалну истину, те су стога у првом реду употребљавана рационална доказна срества. У старом праву '[>ормализам је правило, међутим у новој Србији ои је изузетак, јер тек пошто се до истине није могло доћи ниједним рационалним доказом, допуштала се, и то по изунетку, употреба Формалистичких доказа, као што је заклетва овод и јемство. Б. Други период у доказном праву почиње 11 Фебруаром 1842 год., када је министарство правосудија својим расписом издало судовима иравила о законској сили доказа. Доказни систем, који представљају ова правила, битно се разликује од доказ .ног система првог периода. Ј е]>, док је судији у првом периоду било остављено све, т. ј. док је од њега зависило која Ке доказна срества употребити, и у ком облику и колику ће им доказну снагу дати, дотле доказна правила од 1842, као и доцније уредбе и расписи, одузимају све из руку судије, и не само да му прописују којим доказним срествима сме да се послужи и у ком облику, него тачно одре ^ују и доказну снагу појединим доказима као и услове, које мора да испунн, па да се узме да је дат потпуп доказ. Једном речи, ока доказна правила представљају теорију законоких принудних доказа. Раније је речепо, да су ова правила узета из аустријоког казненог законика од 1803, у коме је била заступљена теорија законских принудних доказа с многим институцијама инквизиторског поступка. Утицај аустријског законодавства био је неизбежан због суседства и тгоглавито због људи, који су отуд долазили и у Србији били први правници. У поменутом распису министарства правосудија говори «е о овим доказима: 1. 0 иризнању. Признање може послужити као потпун доказ ако испуни услове прописне у првих шест тачака овога расписа, а које потпуно одговарају §-у 225 К]1ив. пост. Тачка 7 овог расписа одговара §-у 226, а т. 8 §-у 227 кр. п. Тачка 5 иод IV, где се говори о саставном доказу, одговара §-у 228 кр. п. Пошто су наређења овога расписа о признању истоветна по садржају с одредбама данашњег законика о кривичном поступку, то о њима овде нећемо ни говорити. Мада т. 7. овога расписа одузима сваку доказну снагу признању, које је добијено мучењем, ипак има случајева, у којима је мучење било законски допуштено срество за добијање признања. Тако уредбом »о казнењу крадљиваца и лопова® од 22 маја 1845 допушта се мучење оптуженог. који неће благим начином да призна, јер т. 1. те уредбе гласи : »бит' ће се и строгим апсом и држањем само о лебу и води, на признање притегнут..." (Зборн. III 48). Циркулар од 12 јула 1845 бр. 2625 у т. 12 прописује казне за лаж оптуженог, »ако би очевидно лагао на испиту и испит отегоћавао, (! и то у т. под а) поотом, а у т. под б) стегом или квргама, т. ј. »кад се по решенију суда за извесно време, н. пр. 12, 24, или 48 сати у накрст окује таро, да му десна рука за леву ногу доле до стопале, или лева рука за десну ногу припета буде, без ког између једне руке и једне ноге растављења«. 41 ) Казнителни закон за поаре и крађе од 26 маја 1847 такође у тач. 6 допушта бој за онога, »који оно, што очевидно знати мора, неће да покаже," као и за онога који лаже (Зборн. IV 29). Све ово и показује, како је признање издвојено од осталих доказа, како се схватало као и у инквизиторском поступку, да се само на основу њега може доћи до истине, и према томе да треба употребити све мере, само да се до п.ега до1 ( е. ") Ђ. ПетровиН, Речник, закона, урадаба, и т. д. ,212.

Ово се види и из циркулара од 24 јануара 1846 бр. 199 у вези с циркуларом од 3 децембра 1845 бр. 5174, којим су суду, као допуна. уредби од 22 маја 1845, прописана правила, од којих т. 3. наређује, да се у испитивању »највећа обазрителност и вештина употреби, како ће оптужени довести се на то, да призна оно, или открије одчасти, што буде крив« 4 ' 2 ) Тек уредбом од 10 маја 1858 забрањено је мучење као и остале казне за лаж стога, што изну1)ено прлзнање, баш и кад се добије, не може бити довољан доказ за осуду (Зборн. XI 83). 2. 0 сведоџба.ма сведока. На другом месту говори овај распис »о казивању сведока,® и као год код признања тако и овде прописује »својства«, која треба да, има сведоџба па да послужи као доказ. Та својства набројана су у 7 тачака под II и с т. 13-ом потпуно одговарају §-у 229 кр. п. с том разликом, што је сведок по овом распису морао заклетву положити пре испита. Тачка 8 одговара §-у 230 но само без т. 4. овога §-а. А под III овај распис говори »о сведочанству друшства, или соучасника у злочинству, ® и та наређења у свему одговарају §-у 231 кр. п. с том само разликом, што по распису није довољно да учасници само нриликом испита код суда у очи кажу ономе кога терете »него јошт и онда на ново потврде, пошто им се казнителна пресуда обзнани; зато ји треба после обзнанења пресуде повторително питати, остају ли при ономе. што су окривљеноме већ у очи потврдили ? и ако су на смрт осуђени могу ли по чисто-ј совести и самом смрћу својом то исто потврдити.?« Циркулар од 24 јануара 1846 бр. 199 у т. 3 наре1)ује, »да испите над окривљенима и сведоцима не чине сами писари, но членови са таковима®... 43 ), а циркулар од 6 јула 1.844 бр. 2356 у т. 6. прописује, да се испит сведока увек стави написмено, да се с окривљеним суочи и да положи заклетву на свој исказ. 44 ) Да се не би могао испит сведока мењати, кад се састоји из више табака, циркуларом Апелационог Суда од 4 новембра 1843 бр. 1015 препоручено је судовима, да такав испит увек јамствеником пропшју, а ради веће сигурности и да га »печатом судејским потврде«, 45 ) 0 општој грађанској дужности сведочења није било ни једне уредбе, ни расписа ни решења, те су се стога дешавали случајеви. да сведок неће да сведочи а судови га нису могли принудити. Тек се решењем од 24 октобра 1850 сведочење сматра грађанском дужности, јер се по том решењу сведок, који неће да сведочи, има принудити затвором од 1—3 дана или нокчаном казном од 2—6 талира (Зборн. V 294—295). 3. 0 исиравама. Поменути распис говори о исправама у истом одељку у коме говори о сведоџбама сведока и то у т. 8 под г) и у т. 10, које одговарају §-у 234 кр. п. То су једина нзређења, која се тичу исправа. 4. О вештачком мишљењу говори распис у т. 11 под II, дакле опет у истом одељку у коме је реч и о сведоцима. У овом наређењу само се помињу вештаци, и оно одговара у неколико §-у 224 кр. п.; и 5. О саставном доказу или како се у распису под IV каже »о сасгаву окресности за убеђење окривљеника 11 -. Све што је у распису речено о саставном доказу преставља један врло рђаво направљени извод из свих одредаба аустријског законика, које говоре о осиовима подозрења и о саставном доказу. У распису се вели, да се кривична одговорност оптуженог може доказати саставом више оенова по1 ~) Ћ. Пегровић, Речник закона, уредаба, и т. д. 218. 43 ) Ћ. ПегровиЧ, Речник закона, уредаба и т. д. 218. 44 ) Ћ. Петровић, Речник закона, уредаба и т. д. 281. 45 ) Ћ. ПетровиН, Речник закона, уредаба и т. д. 288.