Полицијски гласник

СТРАНА 181

зимо у ред оних, који траже најјаче право државнога иадаора за све оне послове, што их општине врше у име државе и за њен рачун. Првенствено пак од свега овога издижемо .јавну безбедно«т и санитарне прилике. Јер, ако личност и имовииа грађана није заштићена и од насртаја опакнх и рђавих људи, и од нес.авесне примене заиона и вршења власти од стране општинских и државних органа; и ако здравствене прилике народа нису повол.не и обенбеђене од разпих евентуалности, онда и питања просветна, привредна и друга, сама собом мо.рају бити потиспута у други ред. А оваква општина, каква је данас, то гте може да пружи у оној мери, у којој то треба, па да углед државе остапе на потребној висиии. Са једним бировом и једним пољским чуваром у сеоској општини, на простору од неколико стотина километара, општине нису у положају да сазову људе кад треба, а камо ли да им заштите личност и имање. А држава, опет, не сме тш једнога, тренутка дозволити да се поколеба вера у п.ену моћ, да њени грађани ма и за један тренутак осете, како им заједница, у којој се налазе, не пружа оно, што у суштини и опредељује људе да у онште улази у ову голему заједницу, што се зове државом. Колико су тташе општине далеко од тога, да даду оно, што се у првоме реду тражи као најјача потреба грађана, т^о је већ познато и онима, који су се мање бавили проучаван.ем живота нашега народа. Људи, пак, који су живели у народу и били очевидци свега онога, што се годинама одговарало у нас, одавно су на чисто са тим, да је организација наших општина, трчеКи

за угледима са стране, промашила ону намеру, којој се, иесумњиво, тежило при стварању њиховом. Већ тај сам Факт, што општине варошке и варошица имају иста уређења која и села, ма да је живот у овим у основи разнолнк и потребе са свим друкчије, казу.је, да се оне не могу ни развијати како треба, ии дати ресултате, који су несумњиво очекивати од њихових појава. Величина опшТина — од 200 пунолетних грађана — такође. речито говори, да оне овакве не могу гтишта учинити ни на нољу самоуправних власти, ни на пол^у једне државне јединице. Зар се у опште може штогод очекивати од општине, чији буџет прихода и расхода не премаша 5—10.000 динара. рачуНећи ту и плату особља, и школу и цркву, и све остало што обухвата огроман обим једне самоуправне установе. Колику плату таква општина може дати председнику и кметовима и какве моралне и материјалне егзистенције могу ту наћи примамл>ивости за рад; какву плату може дати писару који на својим леђима ноои целокупан рад ове установе код непиомених кметова; шта ће од овога одвојити на одржање и напредовање школе; шта ће од овога дати за добре мостове и путове; шта ће од овога дати за одржавање сиромашиих и невољних; шта ћ'е одовојити за одржавање добрих* здравствених прилика ; шта ће за канализацију река и потока; шта ће за исушивање бара и мочари; шта ће дати органима за одржање личне и имовис безбедности; шта ће велимо, и од куда за ово све дати општина од 200 пунолетних грађана, не набрајајући и све остало, што у њетте дужности долази ?! (наставиће се) Димитрије С. КалајџиЋ.

СУД0КЕ И0ТРАГЕ И П0ЛИЦИЈА Ј^ао нарочита наут^а (ПАСТАЕАК) И остали прсти на нози, односно њихови отисци, могу корисно послужити за разликован.е отисака у ходу од отисака за време стајања. Док су у носледњем случају отисци ових прстију округли, дотле су у првом дугуљасти и издужени — као да је нога у напред клизила. Отисци стопала оних лица, која су ишла и носила какав терет, знатио су шири од обичних отисака у ходу, али су инак ужи од отисака за време стајања. Њихова обична ширина у овИм случајевима, т. ј. нриликом ношења терета, износи око 8 см. 7. * * * Поред изложеиих обавештења, отисци босих стопала могу нам још пружити врло корисне податке о извесним особеностима лица, која су их осгавила. У пракси се разликују три врсте стопала: стопале са равним табанима (дузтабани), стопале са табанима издубљеним и стопале са табанима средњим. Ове последње најчешће су, док су прве и друге доста ретке. Ако се ово има у виду, лако ће се појмити колику вредност имају ови отисци, нарочито последње две врсте, приликом упоређења са отисцима стопала осумњичених личности.

У » Принццаима и ајрактици судске медицине а , Тилор номиње овај пример: Један човек нађен је мргав услед рана произведених оштрим оруђем. Истрагом је утврђено, да се на патосу налазе три крвава отиска, од којих је један нарочито падао у очи. Даљим испитивањем нађено је, да је овај последњи отисак нроизлазио од леве сгопале женске ноге са веома издубљеним табаном. У времену извршеног злочина у кући су се налазиле свега три личности: жртва, један старац од 87 год. и једна жена. Лева стопала жртве била је и дужа и шира од иађеног отиска, а уз то ни по табану гтије имала крви, те је према овоме било јасно, да она, пије произвела отисак. Лева стопала старца била је равна, те је с тога и противу њега морала отпасти свака сумња. Што се тиче женс, њена је стопала била веома издубљеиа, а отисак ове, добивен вегнтачким путем, био је потпуно идентичан са отиском нађеним на мес.ту извршеног злочина. Није тешко било, после овога, утврдити потпуно њену кривицу, због које је и осуђена. Понекад су особености стопала још карактеристичније. Ово онда, ако су стопале деФормисане, или су прсти на њима повијени, или су један преко другог, или су брадавичави и т. д. Све ове ос.обености оставл.ају веома јасне трагове иа отисцима. Год. 1888. Арављанин Селиман бен Лабри разбио је и ошвачкао једну сеоску кућу. Приликом вршења увиђаја на лицу

места, нађен је у влажној земљи јасан отисак босе стопале, из кога се лепо вид,'ло, да онај који га је оставио, није додиривао земљу једним прстом отиснуте стопале. Помоћу овог карактеристичног отиска, истражни судија утврдио је брзо кривицу Селиманову. Да би добио отиске његових стопала —- јер их он добровољно није хтео репродуковати — истражни судија покрио. је једаи део своје канцеларије танким слојем иловаче, у коме су, за време једног саслушања, остали јасни отисци његових стопала. Приликом поређења ових отисака са оним, који је откривен на месту извршеног дела, лако се увидело, да су били потпуно идентични, и да је и код једних и код других прст, који је до великог прста, лежао врз овога и средњег прста, те да услед тога није ни могао оставити свој отисак. У другом случају, опет, проста брадавица тта табану била је од пресудне важности. Једпо лице било је осумњичено због паљевине, али је енергично и вешто одрицало кривицу, и веровагно би било пуштено, да се на месту извршеног злочина није нашао отисак једне стопале са малом удубљеношћу на табану. Одмах је, помоћу гипса, направљен калуп овог отиска, и када је на њега осумњичени метнуо своју стоналу, увидело се лако, да је удубл>еиост на Нађеном отиску произлазила услед једне мале брадавице на његовом табану.