Полицијски гласник

СТРАНА 238

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 29

16. Г1а стр. 230. »Улута« г. Ђорђевић јо написао: »у сваком случају тровања најглавнији је задатак иследне власти, да по извршеној секцији од стране лекара, са овим спреми и у нарочитим стакленим или земљаним судовима сачува стомак и црева (по кад-што и једњак) дотичног леша 11 . 0 томе шта треба у том случају сачувати и како послати ради испитивања, министарство унутрашњих дела прописало је нарочити упут »правилник за вршење секције и издавање уверења« који је допуњеи и објашњен расписом министра унутрашњих дела од 6. априла 99. године СБр. 3553. (санитетски зборник св. I. књ. III. стр. 37.) и по томе се упуту мора увек и безусловно поступати, и тамо није ништа остављено на избор иследној власти, те да »ио кад-што« она може по нешто изоставити. Иследници треба да имају тај уаут, који је требало у »Полициск.ом Зборнику« штампати, и по њему да постуиају (наотавиће се) Душ. Николи+1

ПОУКЕ И УПУТИ

Један случај нересне примене чл. 158. закона о општинама. Михаило Мијатовић, председник суда оиштине прњаворске, узет је на одговор, што у смислу прописа чл. 7. закона о осигурању стоке није у остављеном року послао списак стоке пореском одељењу. Он се бравио тиме, што је поновну наредбу власти, која се на ову ствар односи, примио после десет дана од како је примио дужност, те се за тако кратко време није имао кад ни да упозна са тим предметом, а наредбу је, и ако после рока, ипак извршио. Не уважавајући му ову одбрану, среска власт донела је на основу чл. 158. закона о општинама решење № 268. од 26. Фебруара 1907 године, којим гаје за лабаво вршење дужности казнила одузимањем плате за десет дана. По изјављеној жалби, Државни Савет одлуком својом од 18. маја 1907 године „М> 3473. поништио је решење налазећи, да овде није било места примени чл. 158. закона о општинама, и да среска власт није била ни надлежна за изрицање ове казне, већ да је за то, према пропису чл. 11. закона о осигурању сгоке, надлежан Министар Народне Привреде.

Општински часници не могу се казнити, по чл. 158. закона о општинама, за кривице, које су предвиђене другим специјалним законима. Јеремија Милојевић, председник општине борашевачке, кажњен је решењем начелника среза колубарског од 31. марта 1907 године № 2806. петнаесто-дневном платом, што је послати извештај заУправу Државне Статистике о стању становника био прл.ав и прецртаван.

Решење своје среска власт засновала је на чл. 158. закона о општинама, По изјављеној жалби, Државни Савет поништио је ово решење, налазећи, да надзорна власт вије била надлежна за изрицање ове казне, већ стални сгатистички одбор према чл. 15. закона о уређењу Државне Статистике. Одлука од 18. маја 1907. године № 3558. м. в.

П0УКЕ И 0БАВЕШТЕЊА Учињена су нам ова питања: I. Суд општине лесковачке, актом својим Бр. 1253, пита: 1. У закону о општинама нигде није предвиђеио, у ком се року имају наплатити казне од општ. часника, изречене од стране надзорне полиц. власти у смислу чл. 158. закона о општинама, нити се пак зна за које ће време оне застарити. Питање је: да ли ће ове казне застарити ако се оне не наплате после три месеца, рачунајући од оног дана од када решење — пресуда — надзорне полиц. власти извршна постане, као што обични иступи по § 396. кр. зак. застаревају, или не ? Ако у овом року не застаревају онда у ком и по ком законском иропису. Ако казна застари, онда ко за то може бити одговоран, да ли полиц. чиновник коме је предмет на извршење предат, или. председник општ. суда од кога је тражено да казну наплати, па овај то није могао учинити. 2. По тужби В. Г. овд. противу М. Д. овд. за учињену му потрицу са стоком, суд је овај пресудом својом осудио туженог М. Д. поред плаћања накнаде штете и на плаћање казне у 10 десет динара у корист општинске касе, а у смислу чл. 28. закона о чувању пољскога имања. По жалби осуђеног суд је сва акта са иресудом послао првостепеном окр. суду, а по наређењу чл. 26. пом. закона. Расматрајући судија нашао је : да првостепени судови нису надлежни да се упуштају у расматрање пресуда општин. судова донете по другим кривицама, сем по III части крив. закона— §§ 15. и 16. полиц. уредбе, па се с тога и није хтео да упушта у расматрање ове пресуде у колико се односи на кривичну одговорност оптуженог, и ирепоручио суду да исту пошаље надзорној полиц. власти као надлежној за расматрање исте, а у колико се односи на накнаду штете, одобрио ју је, јер је нашао да је у овом погледу на закону основана, јер је процена правилно по чл. 24. зак. о чувању пољ. имања извршена. Како пак по чл. 26. пом. зак. односно изјаве жалбе као и односно начина суђења по овоме закону, важе прописи грађанског судског поступка, то суд налази да је погрешно мишљење —■ одлука расматрајућег судије, јер су првостеиени судови надлежни за расматрање пресуда донете ио овоме закону како у погледу

накнаде штете, тако и у погледу кривичне одговорности осуђеног, пошто им је то пом. законским прописом у дужност стављено, а полиц. власти пак ни једним законским нарећењем није овлашћена да она то чини и пресуде општ. судова овакве природе расматра. Моли се уредништво за обавештеље, како суд у овом конкр тном случају треба да поступи. с( — На ова питања одговарамо: 1. Казне предвиђене члановима: 157. (т. 1. 3. и 4.), 158, 161. и 162. закона о општинама, и по величини и по самој природи својој, долазе у ред административнодисциплинских кривица. За које време застаревају административно-дисциплинске кривице, није речено у закону о општинама, нити пак у закону о чиновницима грађанског реда, који говори специјално о тој врсти кривица у извесним својим одредбама. Кад, дакле, питање о застарелости ових кривица није решено самим законима, из којих ове кривице потичу, онда се оио морарасправити независно од ових закона. Имајући пред собом кривични закон, који предвиђа застарелост чак и за тешке злочине, као и за иступе, имајући пред собом одлуку Касационог Суда од 11. јуна 1893. год. Бр. 3932, по којој оп све кривице по закону о адвокатима сматра као иступне и дозвољава застарелосг за три месеца; имајући даље, његову одлуку од 25. августа 1893. год. Бр. 2460, по којој он и осуде по § 143. стецишног поступка убраја у ред административних казни и дозвољава застарелост за три месеца; имајући пред собом и распис Министра Финансија од 16. новембра 1897. год. ПрБр. 28004, у комсе изречно вели, да се осуде општинских часника по закону о порезу сматрају као административно-дисциплинске и да застаревају за три месеца и, на послетку, имајући пред собом и одлуку Државиога Савета од 17. новембра 1906. год. Бр. 7731, ми бисмо могли пристати уз ова мишљења и дати одговор, да и кривице општинских часника по закону о општинама, застаревају за исто време од три месеца. Али ако потражимо циљ и основу ових административно - дисциплинских кривица; ако потражимо битну разлику између њих и кривица по кривичноме закону; ако уочимо штетне последице које би несумњиво дошле за ред и тачносу у државној служби, ако би допустили да се чиновник или председник могу користити застарелошћу, па да се дело не узима у извиђај или пресуда не извршује, онда би имали разлога да могућност застарелости оспоримо. Али како наше мишљење не би било пресудно за расправу конкретних случајева, то ми саветујемо, да се такво питање учини редовним путем надзорној власти у смислу § 16. т. 2. закона о устројству судова, те да се и у овом специјалном случају чује мишљење садашњег Касационог суда. Тек после овога, наравно, могло би се одговарати на питање: ко је крив, кад се осуда на време не изврши; и