Полицијски гласник

СТРАНА 246

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

1. Класифицирање

2. Извођење логичких закључака

III. Изучавање прикупљених података а) Састављање оиштег ирегледа свију ирикуиљених иодатака, и б) Одвајање главних података од споредних. (а) Анализа, синтеза, индукција и дедукција. I а) Помоћу асоцијација идеја, и I) Помоћу аналогих метода (сличних злочина!.

Постављањеи коитролисање хииотеза.

а) Постављање хииотезе:

б) Предострожност

в) Контрола

а) Одсуство уображене идеје, и б) Стално присуство сумње а) Експериментисање (ако је могуће); б) Посматрање Факата који су наступили или ће наступити, и в) Ново испитивање прикупљених података.

IV.

Еако се испптује окрииљени?

1. Истрагом 2. Претресом и ирегледом 3. Исиитом окривљеног 4. Суочењем окривљеног 5. Посматрањем окривљеног.

а) Утврђивање идентитета, и б) Констатовање ранијих осуда. а) Претрес стана, и б) Преглед окривљеног (у циљу истраживања трагова) [Одговоре окривљеног треба контролисати ' и ценити према мотиву злочина, прикупљеним подацима и његовом физичком и душевном стању. (а) Са жртвом, и (б) Са сведоцима. а) У слободи; б) » затвору в) » болници, и г) » интернатима.

Овим смо, у главноме, изложили суштину НичеФоровог дела које је за данас, опет понављамо, најбоље и најпотупније дело о научној полицији. Ограничавајући се само на резимирање најважнијих ствари, да нам се овај рад не би отегао у бесконачност, ми смо морали изоставити многе појединости, нарочито примере и детаљна објашњења пишчева о техничкој страни и употреби ФотограФије, као и његова

опширна разлагања о научном опису и његовој будућности. Са овог разлога препоручујемо сваком полицијском и судском органу, који се служи француским језиком, да набави и озбиљно проучи ову НичеФорову књигу. Она се може добити у књижари универзалној (Пћгаше ишуегве11е, *-ап8, 33, гие с1е Ргогепсе, 33.), у Паризу, це:;а јој је 18 динара. Д. Ђ. АлимпиК

ШТ ЗА ПОЛИЦИЈСКЕ И ОПШТ0НСКЕ ВЛАСТИ приредио Ђур. Ј. ЂорђевиЋ начелник окружни. (нлставак) 17. На стр. 271. „Упута« г. Ђорђевић је прештампао цео § 100. крив. судског поступка, али тако, да изгледа да то није текст законски, већ његова »теоријска разлагања.« Да је то текст законски а не теоријска разлагања г. Ђорђевића, види се, кад се учини упоређење са текстом кривичног судског поступка.

Такво прештампавање унеће међу читаоце забуну да ли је доиста решење којим иследник сведока, који зна па неће никако да сведочи о ономе о чему се пита, притвором нагони да сведочи, да ли је то решење доиста такво да иротиву њега нема места жалби. Заблуда је у толико могућнија, што писац није отворено изнео своје мишљење о томе, није упутио читаоце, а због рђаво наведеног текста § 110. крив. суд. поступка изгледа опет као да и г. Ђорђевић дели оно мишљење које је у § 110. крив. суд. пост. изнесено : да противу таквог решења нема места жалби 4 да је оно одмах извршно.

БРОЈ 30

Нагонити сведока притвором да сведочи о ономе, што зна да сведочи а неће, није тако чест случај, али у случајевима који су већ постојали иследници су слали таква решења о притвору првостепеном суду, на основу чл. 9. Устава, на одобрење и судови су се увек упуштали у расматрање таквих решења. Ми налазимо да је овај рад правилан. Устав као основни закон наредио је у своме члану 9. како ће се поступати кад неко буде иритворен и сва законска наређења и ранија и доцнија која су у сукобу са Уставом немају важности, те према томе и § [10. кривичног судског поступка у оном делу, који говори да противу решења о иритвору сведока, нема места жалби, — не вреди. Дакле противу таквога решења има места жалби, а ако притворени не би жалбу изјавио (или је и изјави) иследна власт има поступити даље по чл. 9. Устава. 18. Тачка 6. § 121. крив. суд. поступка гласи: кад је ко чинио покушења која се односе на казнимо дело, или се у подобним делима »упражњавао,« а г. Ђорђевић на стр. 286. »Улута« о томе износи оваква објашњења и теоријска разлагања и тумачења: »6. Покушавање и упражњавање злих дела. »285. — а. Кад је ко чинио иокушења. која се односе на казнимо дело; или »б. Кад се у иодобним делима уиражњавао (§ 121. тач. 6. крив. пост.) »Овде је потребно уочити ту разлику између »покушавања« и »употребљавања«. Док Је код првога случаЈа потребно да су се иокушавања односила на истоветна дела , за какво је исто лице окривљено, дотле код другог случаја — уиражњавање се није морало вршити у нстоветним делима, већ у сличним делима ономе за које је дотично лице окривљено. 1 ' Оставимо на страну грешке, језичне и штампарске (»употреољавање«), али сваки који прочита текст законски видеће колико је погрешно »објашњење« г. ЂорЈ^евића. Закон тражи раниЈа нокушавања која се односе на то дело које Је и учињено, због кога се истрага и води, а г. Ђорђевић »објашњава« да се покушавања могу односити и на друга истоветна дела. То »објашњавање« г. Ђорђевића пре се може цримити за други случаЈ, јер покушавање коЈе се односи на друго дело а не на оно коЈе се догодило и због кога се истрага води. било би унражн>авање, које кад већ закон признаЈе у подобним делима, тим пре има већу вредност ако је у истоветним делима. 19. На стр. 297. »Упута« г. Ђорђевић каже да за дело увреде треба да се докаже и зла намера учиниочева, а да може бити кажњен, док међутим за дела увреде као и клевете (§*ј 210. и 213. крив. зак.) не тражи се зла намера учиниочева. (Одлука опште седнице Касационог Суда Дј 11830 од 21. децембра 1904. годинеј. 20. Последњи став тач. 1. § 230. крив. суд. ност. гласи: но ипак самим казивањем повређеног не може се узети за доказано питање »да ли је и какво казнимо