Полицијски гласник

СТРАНА 250

ПОЛНЦИЈСКИ ГЛАСНИК

Б[ Ј 0.) 31

се из истинитости те чињенице изводи закључак да постоји истинитост друге чињенице, која је предмет доказа, а то је да је бага А. извргаио убиство, јер ова последња с оном првом чињеницом стоји у тесној логичкој вези. У овом случају је основ подозрења или индиц дог.азана чињенаца: да је А. био_ на месту учињеног дела. Противност између природног и вештачког доказа обележава се још и изразом непосредни (директниј и иосредни (индиректки) доказ. Непосредни или директни је доказ онај, код кога се истинитост или неистинитост свих важних чињеница, које су предмет доказа (дакле сва објективна и субјективна битна обележ.ја кривичног дела или само нека од њих) добија непосредно из доказних срестава, н. пр. доказ сведоцима. Међутим посредни или индиректни је доказ онај, код кога се најпре доказним срествима утврђује истинитост какве друге чињенице, која не улази у предмет доказа нити у биће кривичног дела, и тек од ове непосредно доказане чињенице, извођењем закључка. долази се до истинитости оне, која има да се докаже. 3 Код овога доказа имамо увек две чињенице, једну која непосредно долази иЗ доказних срестава — основ подозрења, индиц — и другу, која се из прве изводи. Прематоме, непосредни су докази у исто време и природни докази, т. ј. који се оснивају на чулним опажањима, а посредни је вештачки доказ. Али, при свем том, подела и разлика између непосредпих и посредних доказа није сасвим основана, јер се и код природних доказа Само посреднпм путем може доћи до истинитости какве чињеннце. И непосредни докази почивају на претпоставкама и закључцима, јер ми н. пр. верујемо признању стога,, што не можемо да замислимо, да ће неко, који није крив, себе оитужити ; ми, дакле, из његове изјаве закључујемо, да је он одиста крив, у колико је, разуме се, оно, што он признаје, вероватно. Ова је подела, међутим, само у толико тачна, што се код доказа по основима подозрења из чулних опажања прво добијају чињенице, које нису предмет доказа, већ које служе као срество за доказивање предмета доказа, докле се код свих осталих доказних срестава предмет доказа добија непосредно из чулних опажања. 4 Речено је, да су основи подозрења моменти или окол ■ ности, које не улазе у биће кривичног дела, већ да стоје ван њега. Стога само један основ подозрења ие може дати доказ, јер се из тако усамљеног могу разни закључци изводити,те је потребно да дођу или да се саставе више њих, из којих се може извести само један закључак и то: да је чињеница, која има да с.е докаже, истигшта или неистинита, па тек онда да се добије доказ. Вештачки или посредни доказ по овоме зове се још и саставни докиз. , Ова је подела од практичне вредности само за законодавства, која су усвојила теорију принудних законских до3 КИка, Б1е Вс №К181ећго 13; Нт[, Соттеп1аг II 55; Оеуег, Еећгћиоћ 705; Шгћтеуег, 1)еи18сћеа 84гаГргосе881'есћ( 409. 1 МШегта-гег, .[..оћге уот Ве\уо18 40'.); Ни1[, Соттеп1аг II 55 ; ВГгктеуиг 1)еи18сћев 8(гаГргосе88гесћ1 409.

каза, јер по њима природни или непосредни доказ стоји по доказној вредности над вештачким или посредним. И у науци се раније мислило да се првим до,бија објективна а другим субјективна истина. Нарочито у инквизитореком поступку била је од вредности ова подела, јер се по њему у опште није могао добити доказ по основима подозрења, већ су ови служили само као повод за изнуђавање признања, а касније за изрицање изванредне казне. Па и законодавства прве половине XIX столећа правила су разлику између природног и вепггачког доказа, јер се тврдо држало да је истина, добивена на осиову ириродних доказа, иоузданија од оне. која је резултат операције разума, и да се, према томе, само на осиову првих могу изрицати и најтеже казне. Овако је гледпшге узео и наш законик. Он поред природних доказа: увиђаја, вештачког мишљења, признања, сзедоџбе сведока и исправа. предви! ; а и вештачки доказ — § 222 кр. и.; али, као год и ср.и старији законици, не допушта да се најтежа казна може изрећи на основу вештачког доказа (§ 243). Међутим, нетачно је тврђење, да се природним доказом долази до већег степеиа извесности него што се може доћи вештачким доказом, јер и први, као што је речено, почивају на претпоставкама и закључцима, као и други. Кад буде даље речи о доказу по основима подозрења, доказаћемо да и он може имати онакву исту доказну снагу као и сви природни докази. Кад ово стоји, онда сва ова подела и разликовање нема никакве. практичне вредности, те стога нова законодавства и не постављају никакву разлику између природних и вештачких доказа. II. Оптуисни и одбранбени докае. Подела доказа на оагужне и одбранбене у Кривичном Поступку учињена је с погледом на иредмет док аза. Оптужни је доказ онај, који има за предмет све оне чињенице, од чијег постојања и извесности зависи осуда оптуженог. 5 Оптулсни доказ према томе у себи обухвата: 1) биће кривичног дела, т. ј. сва битна обележја оног кривичног дела, које је предмет тужбе; 2) вииовништво као субјективиа страна кривичног дела, под којим се овде има разумети и свака врсга учешћа у извршењу кривичног дела; 3) све оне околности, које заснивају већи степен кажњивости, а то су све пооштравнс и и отежавне околности. По себи се разуме. да ће се у оптужни докаи рачунати и доказивање, да се извесне чињенице нису десиле, ако је само то, што се те чињенице вису десиле, од важности за осуду оптуженог т. ј. ако то невршење или нечињење улази у појам или у биће кривичног дела, као што је то н. пр. случај код свих кривичних дела нечињењем (1Јп1;ег1а88ип^8с1еИс1;е). Тако исто у оптужни доказ улази и доказивање злочиначке воље (с1о1и8) код оптуженог, као и доћазивање урачуњивости оптуженог, у времену извршења дела, ако се у исту посумња. (наставнће се) 5 1{и1[, Соттеп1аг II 54; Хасћапае, НапсШисћ II 410; НоЦгепс1ог[[, Нап(1ћисћ 1211.

С КОНГРЕСА ЗА ЗАШТИТУ ДЕЦЕ. Сваки век има своје обележје. Деветнаести век био је век техничких проиалазака. За садањи, двадесети век могло би се рећи да је век хигијене и Филантропије. А у том великом послу издвоја се нарочито двоје: 1. унанређење човека као индивидуе, и хигијена и сласавање бедне деце. Та два питања занимају пајвеће духове у свету. А од њих ставља с.е на прво

место спасавање деце. С тога се може рећи да је двадесети век дечији век. У опште држи се, да ће цео будући нараштај, па према томе и цео доциији свет изгледати друкчије, ако се срећно реше хигијенска питања у опште и ако се нађе пута и начина да се збрину напуштена и бедна деца. Сва социјална питања која дубоко засецају у оргапизам свију народа и држава биће срећно решена у друштву, које је стигло да своје хигијенске уредбе и своју

децу изведе на добар пут. Верујући у о.ве идеје, први мислиоци у нашем суседству још пре две године покренули су мисао о сазиву конгреса., коме би био задатак да се бави напуштеном децом и заштитом деце. Припремни комитет састављен из 59 чланова почео је рад с. пуно зебње. У почетку се сумњало да ћо ова идеја наћи плоднога земљишта. Али прилике се брзо мењаху и у прошлој години припремни кометит добио је у новој влади аустриј-