Полицијски гласник

СТРАНА 259

сведочио и чија се сведоџба сматрала сведоџбом способна сведока, био подмићен; или да заклетва није извршена на начин који закон прописује. — Посредни одбранбени доказ управљен је, да отклони правне последице, које долазе из оптужног доказа, т. ј. да спречи изрицање сваке казне или бар да је сведе на што мању меру и то на тај начин, што се утврђује постојање извесних чињеница, које не улазе у оптужни доказ, већ стоје ван њега. Тако н. пр. ако два способиа сведока сведоче противу оптуженог А, да је повредио Б, а оптужени се брани да је у времену, када је кривично дело извршено према Б, био на сасвим другом месту и за то се позове на два способна сведока, који потврде истинитост навода оптужоног, то је сведоџбама ова два сведока дат посредни одбранбени доказ. Посредни је зато, што сведоџбе ова два сведока ништа не говоре о повреди и стога се из њих не може извести, да ли је ње било или не. Овде се оно, што се жели доказати одбранбеним доказом, т. ј. невиност оптуженог не добија непосредно из уста сведока, као што је то био случај у примеру наведеном за непосредни доказ, већ носредно, доказивањем аПђ1-а, као чињенице, која се налази ван оптужног доказа. У посредни одбранбени доказ улази и доказивање ублажавних и олакшавних околности, као и околности са ко.јих се ништи кривичност или казна, јер се доказивањем ових чињеница или сасвим искључује или само ограничава дејство оптужног доказа, мада се он непосредно не напада. — Према оптужном доказу одбранбени се доказ појављује као аротивдоказ, стога је ова подела у многоме слична с подлом на главни допа.з и аротивдоказ и ако се по

Г С КОНГРЕСА ЗА ЗАШТИТУ ДЕЦЕ. (нАСТАВАк)

појму разликују, јер се прва подела чини с погледом на предмет а ова друга с погледом на аравац доказа. Разликовање на непосредни и посредни одбранбени доказ не предвиђају ни сгарија ни новија законодавства; у осталом оно у Кривичном Поступку и нема никакве практичне вредности. Сама природа кривичног дела забрањује, да се у Кривични Поступак уносе одредбе, по којима би се другаче поступало с непосредним а другаче с посредним одбранбеним доказом, јер то не допушта начело проналажења материјалне истине. Начела данашњег Кривичног Поступка не допуштају Формално потпуно одвајање оптужног и одбранбеног доказа, нарочито не у том смислу да оптужни доказ пада на терет само тужиоцу а одбранбени само оптуженом. У старом оптужном Кривичном Поступку, који се није разликовао од Грађанског Поступка, постојала је подела у том смислу, да је тужилац имао да се стара само за оптужни а оптужени само за одбранбени доказ. Данас, међутим, услед другачијег схватања кривичног дела; доказно поступање у једном кривичноправном спору сматра се као једно дело, коме је циљ проналажење магеријалне истине. Ради постизања овога циља иследник никако нема да се стара само о оптужном доказу , т. ј. о утврђењу невиности оптуженог, већ има да прикупи целокупну грађу, која може да послужи за проналажење истине и која ће судији створити могућност да донесе правичн.у пресуду. (наставиће се) Д-р Бож. В. МарковиЂ.

Г. Бернрајтер је завршио своју у сваком погледу бриљантну беседу овим речима: »Ако овај Први Аустријски Конгрес успе да покаже резултате у овом правцу, тада је он свој циљ постигао. И ја позивам уважене госпође и господу ове скупштине да у овом смислу узму учешћа у нашим заједничким пословима«. — Пошто је председник завршио говор осуло се Френетичко пљескање и громко: »живео ! живеој;!® За тим се прешло на дневни ред. Прво је прочитан програм рада конгреса и овако утврђен: Да се ради у три секције паралелно. За тај циљ универзитет је ставио конгресу на расположење три велике просторије у самој згради универзитета. У првој групи А. о заштити деце одређен је за председника председник врховнога земаљскога суда др. Кал; у другој групи^В. за старалачко васаитавање председник је кнез Лихтенштајн и у трећој групи С. за каз нени за кон за малолетлетнике председник је начелник министарства др. Матаја. У ирвом одељешу имала су се претресати ова питања: 1. Шта треба урадити за заштиту деце, која су предата на чување и неговање страннм лицима и каква права треба доделити лицима која такву децу гаје? 2. Да ли је целисходно да се дужност и права стараоца преносе назаводе, друштва или задруге које примају децу на неговање и васпитање, и ако је целисходно то учинити, под каквим претпоставкама и погодбама?

3. Да ли се може препоручити, да се у појединим општинама поставе нарочи ги самоуправни органи, који би судове потпомагали у вршењу старалачких дужности за децу? 5. Да ли јз корисно да се пропигпу нарочите казнене норме за заштиту дечјега здравља, као и њиховога моралнога и тел.зснога живота? 5. Какве нарочите санитетске прилике долазе у питању о заштити дече и старању за подмладак и шта би требало у првом реду за то урадити и прописати ? (3. Узроци злоставллању деце и шта се може урадити против тога? 7. Искуства судских лекара у случајевима злостављања деце. У II групи Б. било је само ово једно питање: 1. Организација старалачкога васпитања (Риг80г§еег21ећип§) у Аустрији. У III групи С. такође једно питање: 1. Основе казненога законика за малолетнике у Аустрији. За свако питање беше још од припремнога одбора одређен нарочити реФеренат. Он је био дужан да о питању напише исцрпан реФерат и сви ти реФерати објављени су још у Јануару 1907. године у нарочитој књизи, коју је уредио г. др. Јосиф М. Бернрајтер, сада председник конгреса. Та прва књига конгреских списа има 533 страна и XVI стр. предговора и правила. Штампана је у великом октаву на најФинијој хартији.*

* Ово напомињем нарочито о тога да ое види како је много жртвовано за напуштену децу.

Прелазећи за тим да говори о програму конгреса, г. Бернрајтер вели: »Поље на које ступамо тако је огромно, да га тек поступно, мало по мало, можемо да обрађујемо. Ми се морамо ограничити, ако хоћемо да уђемо дубоко у поједина питања, да нам се не би пребацила површност или да не би опет отишли у једностраност, која је такође штетна С( . За тим ограђује се што је у програм унето сразмерно много питања која више засецају у законодавство и правно поље, него у васпитно.—» Али онај који питања у програм унета изближе загледа, доћи ће до уверења, да је само саољња хаљина аравничк а, а да је суштина ствари чисто социјална. Одмах признајемо да један велики део питања, који се тичу васпитања напуштене деце, није могао овога пута да се унесе у програм. [С тога смо намерно овај конгрес назвали први, у сигурном уверењу, да ће њему следовати други, трећи и тако даље. (( Наш конгрес нека не значи само једну анкету, која би донела много драгоценога материјала. Мени се предсказује, да ће наше дебате бити испуњене правим одушевљењем за ствар која нас је овде сакупила и да ће то одушевљење заталасати све духове у Аустрији. Јер ми не ћемо да држимо само беседе, но хоћемо да дамо повода за рад; ми хоћемо да дела следују речима и да оно што ми овде смислимо буде кадро да живи. с<