Полицијски гласник

ВРОЈ 43

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 349

(Јвде је стало до тога, да је односна изјава збиља дошла већој публици до ушију или очију, да се десила пред множином народа или у каквом напису приступачном публици. Код јавности како је замишља паука и право, стало је пак само до могуИнооти, да догађај буде опажен од једпог неодређеног броја лица, а не до тога, да се то у истини и десило. Због тога је врло могућан случај »јавно« учињене изјаве, код које је у ствари искључена она јавност у не техничком смислу. (Случај са изјавама за сталним столом у каФанској соби, које су, изузев неке нарочите случајеве, несумњиво „јаене" у техничком смислу и ако су остале у ужем кругу). Тиме би се на сваки начин мучно постигла она тежња изјављена у побудама, да се државни тужилац не обвезује на предузимање истраге, „ако је сазнање о увреди остало у ужем кругу«. Природно је да се може помислити, како би појам јавности требало ближе одредити казуистички при чему не би смели изостати ни угледни примери из странога црава. Али је ова помоћ мало примамљива, јер што год је исцрпнија казуистика у толико су многобројније контроверз ', које су са њом скопчане. Зато би било сасвим на свом месту, да се саивае со§'пШо (претходно испитивање предмета), које је признато министарству правде у извесним случајевима, простре и на то, да ли околности, које чине односну изјаву јавном, налажу предузимање истраге или не. Други приговор тиче се појмова ,,навлаш« (гш1; Уогђе^асћ!) и »злонамерно« (ћобЛуПН^ 1 ), употребљених у пројекту. У партикуларном законодавству налазио се понегде израз »навлаш« код одређивања појма убиства за разлику од убиства у аФекту. Сличном циљу као да се тежило и у овом пројекту, али то није ни у побудама јасно образложено. Изгледа као да се замишљају, да нису навлаш учињени они случајеви, у којима се неко пребаци: у изразу не промишљајући о замашности свога поступка и употреби какве шаљиве обрте у речима, чиме у ствари излази извесно омаловажавање, али учинилац није озбиљно свестан те околности. Али у свима тим случајевима ио правилу нема ни злонамерности. И оида, да се законодавцу не би приписала погрешка таутологије, морају се ту убројати и такве изјаве, којима се циљало на истинску увреду, ако је учинилац учинио дело у страсном узбуђењу. Тиме би се дакле допустила извесна слобода грдње наравно само под нарочитим околиостима и можда по правилу за усмене изјаве, јер се код писмених изјава с правом може очекивати и желети, да писац промисли о замашности својих речи. Али навлаш учињене изјаве морају бити и »злонамерне«, па да буду кажњиве. И ако је овај израз већ употребљен у неким параграФима нем. казн. закона, ипак највиши суд у Немачкој још се није позабавио објашњењем тога појма. По схватању, које литература уопште заступа, злонамерно поступа онај, који не само пристаје на противправност, већ на њу и циља, радује се њеном опасном дејству,

она га и подстакла на чињење. Дакле, »злонамерно« има отприлике исто значење као и „иамерно«. С тиме се слажу и побуде, јер оне говоре о намери учиниочевој, која је управљена уирав на унижење часги увређене владалачке особе. Али и поред те сагласности која привидно влада о садржини појма »злонамерно«, оиет у пракси руковање тим појмом никако није просто. Све је остављено индивидуалном схватању појединог судије, јер се све своди на оцену мотива, од којих зависи дело, Увек је судији тешко пресудити : шта је ко хтео и зашго је то хтео. У тој оцени мора играти велику улогу лична симпатија или антипатија, а ово је двоструко опасно онда, кад се деликт по својој природи живо дотиче политичког или социјалног осећања судијиног, као што је без сумње увек случај код увреде величанства. »Тенденција« појединих изјава увек ће се ценити по олштим тенденцијама, које се претпостављају код учиниоца. Ова опасност увек је блиска код свију оних законских одредаба, чија неодређеност и растегљивост чини да се тешко распознају границе између субјективног мњења и судијске самовоље. Нема сумње.да су једна таква опасна одредба и ова обележја бића крив. дела: »злонамерно и навлаш«. За то се и не зна, да ли ће она у истини битно ограничити доношење нових пресуда, како се то мисли у побудама.— Са ових разлога и пом. научар пре ■ поручује, да би биће увреде величанства требало оставити непромењено, дакле напустити оно ближе опредељавање кривичног дела са субјективне стране, а уз то за подизање тужбе предвидети претходно одобрење за све случајеве увреде величанства без изузетка. * * * ТТТто се тиче нашег казненог зажона ми можемо са задовољством констатовати, да он давно има она преимућства, која 1лНепЉа1 препоручује за нови немачки предлог. У нашем казненом закону (§ 91 б.) нису ничим утврђена обележја бића кривичног дела увреде величанства са субјоктивне стране, те се по томе судија има управљати само по општим начелима за сва кривична дела. Уз то по ставу 4. §-а 91 б. све увреде величанства без обзира да ли су јавне или не предузимају се у судско ислеђење и суђење само по одобрењу или на заповест министра унутраш. делг (сем увреда учињених на јавним зборовима). Како је наш казнени закон од 1860 год. израђен према пруском закону од 1851, дакле према једном партикуларном немачком закону, и он иде у прилог тврђења пом. научара, да је нови немачки предлог враћање у раније немачко партикуларно законодавство. Међутим као што смо видели, ни новим предлогом ипак се није потпуно вратило на старе одредбе, те по томе наш казнени законик у погледу давања претходног одобрења за истраге јавља се као савременији и слободоумнији од новог немачког предлога. Али с друге стране олет наш казнени законик има других

грдних мана, које с-е морају поменути. Те су мане: 1. 1(о казненом закоиу, а по последњим драконским изменама, од 6. [X. 99 г. предвиђена је казна за увреду владаоца од 3 до 10 година, затвора, с тим да се казна испод минимума не може спустити, а по чл. 23. зак-. о штампи казна је за увреду као и клевету краља путем штамле затвор од 3 месеца до 3 године. Тако исто по чл. 21 зак. о јавним зборовима увреда Краља учињена на јавном збору казни се затвором од 2 месеца до 2. године. Како су закони о штампи и јавним зборовима доцнијег датума у нас се дошло до ове јединствене аномалије: да се иросте и усмене уврсде владаоца по казненом закону далеко строжнје кажн.авају од увреда учињених путем штампе или па јавном збору, дакле од увреда које цо својим објективним обележајима представљају много теже деликте. Изгледа невероватно, да је највиша граница казне за увреду величанства путем штампе равна минимуму казне обичне усмене увреде, где је можда била искључена свака јавност. 2. Ио чл. 56 з-акона о штампи све кривице па и увреде величанства застаревају за 6 месеца. По чл. 29 зак, о јавним зборовима све кривице учињене противу тога закона па и увреде величанства застаревају за три месеца. За остале мањега значаја увреде величанства, које су кажњиве по пом. § 916. казненог закона, застарелост се рачуна. по општој одредби из казненог закона (§ 74), дакле те увреде застаревају тек лосле 5 година! Аномалија ове одредбе је очигледна. Сва-незгода од дужине овога рока застарелости најживље се осетила у нас после венчања пок. Краља Александра. У времену његове веридбе широм Србије у истини се говорило и причало што се хтело. Тек после венчања на неколико месеца па и после годину дана јавио се толико број денунцијација, да је министа^ство унутр. дела било преплављено актима вођених истрага због увреде краља и краљице. Број таквих предмета био је тако многобројан, да је у интересу баш владалачких особа по већини тих предмета био обустављен сваки даљи рад. Да је рок застарелости за ове кривице био целисходно нормиран, биле би и истражне власти поштеђене од залудна лосла изазваног прљавим денунцијацијама, а и углед увређених особа био би више поштеђен. 3. Установа претходног одобрења за предавање ових дела даљем судском извиђању правда се како интересом приватних лица и државним, тако и интересом самих владалачких особа. Неразумљиво је зашто није предвиђен услов овог претходног одобрења и за увреде величанства по закону о јавним зборовима, кад је тај услов иначе признат по казненом закону и закону о штампи. Изгледа да је ово проста омашка, коју би требало иснравити. 4. И код нас би требало лраво давања овог лретходног одобрења пренети на Министарство правде, као што је то и у Не-