Полицијски гласник

ВРОЈ 47

ИОЛИЦИЈСКИ ГЛАОНИК

СТРАНА 379

Као што постоје две битно различне Форме узрочности, узрочност спољашња, неспонтана, природна, и узрочност унутрашња, спонтана, психичка, тако исто лостоје и две битно различне Форме одговорности : делимична дитерминистичка и апсолутна индетерменистичка. Али као гпто су спољашњи и унутрашњи каузалитет Форме једног истог општег појма, тако исто су и детерменистичка и индетермиристичка одговорност Форме једног истог општег појма одговорности. Детерминисте одричући спонтани каузалитет одричу и могућност индетерминистичке апсолутне одговорности; обратно индетерминисте тврдећи спонтани каузалитет одричу детерминистичку одговорност. Међу тим ни једни ни други нису при томе конзеквентни: детерминисти не проширују свој појам одговорности и на несвесне ствари, а индетерминисте не одричу спољашни каузалитет и ако одричу одговарајућу врсту одговорности. Овде је међутим призната логичка оправданост и детерминистичког и индетерминистичког појма одговорности и одређене сасвим конзеквентно сФере њихове важности. В. 0 иоЈму кривичне одговорности у оиште. У општем логичком смислу појма одговорности може се, као што смо раније видели. свака ствар, па била она свесна или несвесна, па била она у својим променама слободна или детерминирана, учинити одговорном за своје радње и то та је одговорност нешто што по себи постоји и што је потпуно независно од свесног субјекта, који је у својим појмовима изриче, та је дакле одговорност безусловна и обимом објеката на које се односи и субјеката, који је изричу. Морално одговорним мол№ међу тим, као што се да показати бити само човек н човек је у исто доба и једино биће које човека може учинити одговорним у моралном смислу (несвесна природа као и нижи свесни организми то не могу, јер код њих још нема морала, једино би бића виша од човека, кад би постојала, била у праву да то чине). Морална одговорност чини дакле и обимом и садржином својом један минимални део опште логичне одговорности и сад настаје питање у каквом односу стоји кривична одговорност према овој последњој ? Да кривична одговорност не пада уједно са општом логичком одговорношћу, то није тешко увидети. Јер пре свега казна у смислу кривичног права постоји само за дела која се тичу односа у људском друштву, из кривичне одговорности искључени су дакле сви могући субјекти у колико би се они могли учинити одговорним за дела одн. промене које падају ван ове СФере. Затим даље — и ту лежи очевидно тежиште саме ствари — нису сви субјекти који су у логичком смислу одговорни за противправна дела одговорни за њих и у кривично-правном смислу, кривично право искључује принципијелно из кривичне одговорности све субјекте који не чине чланове заједнице у којима постоје дела за која се једино може неко у кривично-правном смислу учинити одговорним, на име оно чини само људе као чланове људске друштвене заједнице субјектима, који могу бити одговорпи у кривично-правном смислу. Пошто пак право преставља, као што је познато, минимум морала, то је, да би се изближе одредила сама садржина и обим кривичне одговорности, неопходно потребно испитати њен однос према обиму и садржини моралне одговорности и морала и ми ћемо се тиме у овом оделзку у главном и бавити. Падају ли дакле кривична и морална одговорност уједно? И, ако то није олучај, треба ли кривична и морална одговорност да падају уједно ? На оно прво постављено питање одговор је лак: према позитивноме кривичном праву кривична

и морална одговорност не падају уједно. Јер и ако позитивно кривично нраво почива још увек на доктрини о слободној војби , и ако оно само човека у стану слободне воље чини за његова крнвична дела одговорним, ипак не само пгго се у појединим случајевима очевидно одступа од тога принципа (кажњавање дела без обзира на кривицу), него и саме казне, које се везују за поједине кривице, нису у многим случајевима у сагласности са захтевима строгог морала. IIитање је дакле , како је мо: уће оправдати ова одступања од принципијелне идентиФикације основне подлоге кривичне са основном подлогом моралне одговорности, и ако су та одступања у противречености са том принципијелном идентиФикацијом, (пошто је слобода воље, као што се лако да показати, основна подлога моралне одговорности), како онда има да се одреди принципијелна подлога кривичне за разлику од принципијелне подлоге моралне одговорности ? Решење ових проблема било би очевидно јако олакшано, кад би сам морал престављао једну у својим основним принципима потпуно утврђену доктрину, али како то није случај то се ми, да би та питања могли решити, морамо, разуме се само у најкраћим потезима и колико је то неопходно потребно, упустити у одредбу тих основних принципа. (наставиће ое)

ДОКАЗ У КРИВИЧНОМ ПОСТУПКУ (НАСТАВЛК) в) Сведок у тренутку опажања чињенице о којој касни.је има да сведочи, није свесан тога, да ће он о томе, што је опазио, имати касније и да сведочи. С вештаком другаче стоји ствар. Он је у тренутку опажања увек свесан тога, да све што је опазио има да каже и да о свему има и своје стручно мишљење да даде, те је стога увек спремаи да пажљиво и мирно посматра. г) У случајевима, у којима се има да даде одговор на општа питања или да се расправи питање о могућности или немогућности каквог догађаја, вештаци дају своја мишљења без икаквог претходног чулног опажања, те стога они и нису сведоци. То су случајеви, кад вештаци дају само мишљење а не и наход. Али се они разликују од сведока и онда, кад поред мишљења дају и свој наход. Јер, докле сведоци сведоче по своме сећању, докле казују што су чулика опазили, за што су им потребна само општа животна знања, дотле вештак своја опажања врши по правилима и законима науке или вештине. Сем тога, докле се исказ сведока по правилу састоји у репродукцији онога што се опазило, дотле вештак има да даде и свој суд о ономе што је приликом опажања л нашао. Суд или мишљење вештака о каквој појави, догађају или чињеници јесте главно, а наход је само срество да се до тога циља дође. Тако на пр. хемичар врши хемиске пробе у томе циљу. да може дати мишљење о томе, да ли у некој материји има отрова. Истина, улога сведока не мора се увек састојати само у репродукцији онога што се опазило, већ и сведок може давати свој суд о ономе штб је видео и чуо. Чак је увек и бољи онај сведок који уме да резонује и да суди. Само је тај суд резултат обичног логичног закључивања, које судија може да оцењује примењујући опште логичке законе, док се суд или мишљење вештака у главноме састоји у саопштавању закона и правила одређене науке или вештине, која (правила) судија има ца примени на чињенице које је вештак посматрањем утврдио.