Полицијски гласник

СТРАНА 428

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 52

то сазнао, т. ј. да оељак код себе има новаца, онда коцкар са. своје главе подигне мало шубару или капу у вис, а то је знак за оног другог, који је у њиховој близини, да је жртва нађена. Тада овај други прилази њима и кад дође близу њих вади из џепа мараму и у исто време баца нелриметно на земљу новчаник и иде длље. Овај други бајах'и налази новчаник, показу]е га сељаку и позива га у крај на пр. у близини какве шуме. Ту се договара са сељаком, али одмах к њима долази и онај други, напада их, да су му они нашли новац и претреса их. Пре претреса онај први аставља новчаник на земљу и покрије га капом. Прво се врши претрес над другом, а после над сељаком. Код друга налази онај коверт са хартијама и нраћа му га јер вели нису онакви његови новци. Код сељака налази новац, али не у коверту, већ обично у пешкиру, и изјављује да новац није његов. За тим носаветује сељака да банке не држи тако већ да их метне прво у артију да не би од зноја пропале, и онда пружа коверат сељаку и поучи га, како ће банке спаковати, па коверт сам затвори и преда га сељаку, који га меће у пешкир па у недра. Овај коверат је и по боји и по величини исти као и онај код његовог друга, кога је прво претресао. Кад је са претресом свршио он се почне извињавати и молити их за опроштај што је на њих посумњао и удаљује се. Остају сами, сељак са првим коцкаром и говоре о подели ћара. Али у том се опет враћа »оштећени« и прилазећи им почне да говори: »Ама сад ми рече један сељак да је видео како су двојица нашли мој новчаник, и по његовом опису, нашли сте га само ви и нико други. За то хоћу још једаи пут да вас претресем." Они се понова дају драговољно претрести. И опет почиње претреспрво на другом. »Оштећени« узима од њега коверат са хартијом и предаје га сељаку да држи док претрес изврши над другим. Кад, наравно, ништа није нашао код друга, враћа му коверт и онда почин.е претрес над сељаком. И од сељака узима коверат с банкама и даје га другу. Док сељака претреса окреће га и на противну страну, и у том моменту први коцкар меће у џеп сељаков коверт а свој вади и држи у руци. Кад је друг претресао и сељака, враћа му коверат (наравно сада са хартијом) и меће му га у недра и опет се почне извињавати, што их је на пра Бога напао и моли их за опроштај. Али у том, кобајаги, случајно претура капу свог друга и спазивши новчаник почне да виче и да туче друга и потера га бајаги комесару, а сељак да не би што и он одговарао, побоји се и нагие бежати што га ноге доносе, а другови хватају кола, која их у близини чекају и — беже. Ето, овако се врши ова операција, коју смо крстили „бомбом". Шта даље бива познато је. Доставља се полицији отмица »на разбојнички начин од два непозната зликовца, наоружана ножевима,« и т. д. Ни један од преварених неће да призна праву истину — због бруке. Н. Ђ. ВаниЋ.

НАШЕ ВИЂЕЊЕ С ЛИ1Ј1 Нрвога дана, када је од некуда дошао и уписао се у нашу гимназију, ушао је у паше друштво на тако несбичан начин, даје одмах ударио темел. својој иревласти над свима нама. Био је одраслији од нас, темељан и добро развијен. Имао је маркантно лице, са угасито зеленим очима, које су чудно сијале. У први мах учинио је на нас утисак повучена и снисходљива дечка. Дошао је у школу одевен полу селлачки: у копорану и половним. али чистим, варошким панталонама, које је, како изгледа. тога дана негде добио и први пут обукао. За време одмора у школском дворишту, један од другова, јурећи се, очепи га у трку ногом и знатно му убрља блатом панталоне. Новак се хитро саже, диже први камен на који наиђе и хитну се снажно за кривцем, који погођен у потиљак и окрвављен зајаука. »Ето ти! к промрмља злурадо новак и спокојно уђе у учионицу. За тим као без душе долете разредни старешина претећи и карајући јаросно. Место свакога правдања новак је тупо гледао преда се и само од времена на време намргођен потмуло цедио кроза зубе: „Што ме упрљао ?« У овој одбрани и свему понашању нашег новог друга била је чудна мешавина од детињске наивности и неке скривене суровости. То је чинило, те нзм је цела сцена, поред све њене озбиљности, била смешна. И ми смо се крадом и пригушено смејали. Овим својим поступком Станоје —■ тако се звао новак — учинио је да смо га од првога дана почели ресиектовати, али смо га одмах у брзо за тим и заволели и он је постао јунаком нашега разреда. Он је смео чинити оно, што сами нисмо смели никада учинити, а у детињству та се одлика обожава. Био је то бистар, окретан и препреден окачењак. Одмах првих дана потпуно нас је задобио пикантним причама о својој госпођи, код које је послуживао. Он је то причао начином за нас заносиим, клибећи се и уздишући као какав маторко, а уз то је свако своје причање зачињавао безобразним псовкама и изразима, који су нам се увек допадали кад долазе из туђих уста. Ми смо гутали ове његове приче. Није било наставника кога би се он бојао. До душе и наше понашање било је разно, како према коме наставнику. Све је зависило од суме ауторитета, колико је ко од нпставника уживао код ћака. Али рачунка смо са сви очевидно бојали, јер је то био строг и пргав човек. Умео је тако заврнути уво. да су нам светлаци летели од бола. Уз то, у тренуцима наступа, он се изненада потезао кредом на немирне ученике и увек је ванредно погађао чак и оне у последњим клуиама. Једном на часу, шетајући учионицом, он је приметио, да се Станоје нешто мешка и шушка на своме месту. Станоје је под клупом гурао неку цепаницу. Рачунко, правећи се невешт, приђе

му и снажпо му изненада уврну уво. Станоје поскочи и устремљен да гурне нападача, са муњом у очима, дрско подвикну: »Што ме вучете?!« Пренеражен рачунко окрете му леђа и никад га више није пипнуо. На часовима осталих наставника Станоје је био свемоћан и стално нас је увесељавао својим угурсузлуивма. Лети му .је била омлљена забава хватати на часу келике муве — зујаче, којима би у стражњицу придевао дугачке репове од Фате, па их п \штао да лете кроз учионицу. Било је уживање посматрати, како се муве као репате звезде тромо крећу кроз тихи простор наше учионице и њихово кретање доводило нас је често пута до луда смеха. Доброћудни и кратковиди наставник српског језика седи за катедром погурен и ревносно нам нешто чита. Ми посматрамо, како се једна зујача са огромном репином стално витла око његове главе, док се у једном тренутку тај реп не закачи о ручице његових наочара. Свеопшти смех! Он диже главу и љутито викну. »Улазе кроз прозор из других учионица !« објагпњава Станоје са свога места и непитан. У оно доба катихете, цртачи и гимнастичари (како смо ми звали наставника гимнастике) постојали су по нашим гимназијама, како изгледа, једино за то, да би се могло са њима доказати, шта се може очекивати од кога детета и колико је које дете донело васпитања од своје куће. За њих је Станоје био прави мучитељ. На часу, када се катихета био сав занео у објашњавање сасвим апстрактне идеје о бићу Божјем свуда и на сваком месту, Станоје је неочекивано и наједанпут поскочио са свога места и замануо десницом кроз ваздух, као када хватамо муву у лету. Па питање зачуђеног катихете, шта то чиии, он је сасвим спокојно одговорио бенавећи се: »Фаћам Бога! с( што је наравно код нас произвело урнебесан смех. Напућена оФицира, који нам је предавао гимнастику, и његова помоћника једног простосрдачног и ограниченог поднаредника, Станоје је сматрао потпуно као нека нижа бића, према којима се није морало имати никаква обзира. У неколико то је било опште схватање свију нас. Чудна је то игра судбине, да су ова јадна бића — страх и трепет по касарнама — била осуђена на јединствено игнорисапе и незарезивање од стране ситних малишана. И »теорија и практика« за нас су увек били слатки часови разонођења и смеха. Станоје је одмах првих часова квитирао са гимнастиком и њега је наставник прећутно био са свим разрешио од долажења на часове, јер је с њиме био немогућан рад. Он је био тај који јс протегас у недоглед значај теоријске поуке да сви одговори у војсци морају бити јасни, одсечни и отресити. Приликом прве прозивке, Станоје је тако громогласно заурлао оно облигатно; ја! да је одјекнуло цело двориште због чега је са свим природно био избачен из Фронта. У другој прилицч он би на своју руку продужио ма коју командовану радњу, чинећи се да не чује противну команду и кварећи цео поредак.